Оглупости ваља мислити одмјерено и полако, без употребе тешких ријечи, а поготово без тријумфализма и потцјењивања. Ко год је себи допустио луксуз да потцијени глупост, на крају је испао глуп. Дакле, опрезно.
Глупост за почетак ваља разликовати од наивности. Каже: „Испао сам глуп“. Нијеси, био си наиван. Добар човјек вјерује људима и због тога често буде преварен. Глупост полази од себе, од своје лукавости и покварењаштва, па то без ограде учитава у друге људе, и тако се унапријед чува од преваре. Наивност је безазлена, глупост није. Ако је тачна она стара пословица, да се ђаво најслађе смије када лопов лопова покраде, тако му је, вјероватно, право уживање да посматра двије глупости како покушавају „надмудрити“ једна другу.
Сва је прилика, у посљедњих неколико деценија родила је добро и свуђе је има. Људи који дуго памте кажу да је глупости и раније било, али и они су збуњени постојећом количином и квалитетом. Да, да, глупост нам је постала квалитетнија. Образованија. Упућена у средства масовне комуникације, а поготово у функционисање друштвених мрежа. Да поређење са вирусом није већ постало банално опште мјесто, можда би било одговарајуће.
Задовољства су јој биједна, али јој је смијех грохотан. Надалеко се чује. Њен смијех не увесељава друге, него их понижава. Дакле, иако се често смије, глупост нема смисла за хумор. Поготово не на сопствени рачун, тај ниво метарефлексивности за глупост је недостижан. Што је и сасвим разумљиво: тамо ђе нема духа, изостаје и духовитост. Због тога ју је лако препознати: одаје утисак лажне запитаности над судбином свијета, јер она брине само велике бриге, и мислима је увијек у сукобу против „мрачних сила и теорија завјере“... Сирота глупост, скоро да је човјек пожали против каквих се авети она бори свакодневно.
Глупост није лака. Напротив, што каже Андре Гликсман: „Глупост је метода“. Мисли она своје мисли, изводи закључке, развија доказе, бави се истраживањем и долази до одређених сазнања... Посједује и своје истине, као и значајне представнике. Пун их је интернет. Али и академије, универзитети, прича је планетарна. Глупости највише постоји тамо ђе је човјек најмање очекује. (Код себе, такође, не треба имати илузија.) Али све истине глупости, сви њени докази, сва величанствена грађевина којом она засјењује и заводи простоту – све је то само ментални отпад, неупотребљив за било какву озбиљну работу. Празна је и тешка истовремено. Што је парадоксално само на први поглед. Празна је јер је бескорисна, а тешка јер у себи гомила, и умножава, ништавности до у бесконачност. Упозоравам да Гликсманову мисао не схватимо олако, јер ако је овај савремени филозоф, образован у духу картезијанске традиције, глупост прогласио методом, није то учинио без основа и ваља о његовом увиду пажљиво размислити.
Најмање штете глупост чини у умјетности, а највише у политици. А занимљиво, с једнаком страшћу воли да влада, као и да ствара умјетничка дјела. У умјетности је глупост лако уочљива: недостатак мјере, или зачина има превише, или премало! А најчешће соли недостаје, па све обљутави. У политици се већ теже препознаје, али није немогуће. Политика је озбиљан занат који се дуго учи и захтијева пуно вјежбе. Потребно је знање, вјештина, рад... Наравно, неопходна је и одређена количина лукавости и покварењаштва, не смета. Политика је свакодневно подешавање осјетљивих ентитета који се зову: држава и друштво. Обавља се употребом прецизних инструмената, веома пажљиво. И као работа добре домаћице – неђе сам чуо то поређење, и допало ми се – најбоље је урађена када се не примјећује. Е, када га глупост обавља чује се шкрипа и бректање, материјал се напреже и пуца, шавови се рашивају а ивице губе елегантни поруб. И на сцену тада ступа бјесомучна производња буке, што више и јаче.
Ко зна, можда глупост својом присутношћу није толико завладала планетарно, колико се памет повукла и дигла руке у знак предаје? Ако је то случај, тек онда смо у великом проблему.
