Док су негда владали другачији морални узуси, за Црногорце је била гора морална смрт од оне физичке. Уз слободарство, чојство је било смисао живота. Зато се водило рачуна о томе што се чини и какав се траг оставља. Није било више казне него ако би се ко искључио из Црногорскога збора, тј. да више није Црногорац. Губила су се сва права, а таквима ниђе није било мјеста ђе се скупљају и разговарају људи. Био је изопштеник кога су и најближи избјегавали. Са друге стране, смрт се подносила стоички, без страха, поготову што су се стари само плашили од добра – „не бојте се, добро бити неће“. Зато су се строго пазиле норме обичајног права и људског поступања. Вјероватно би у свијетлу тога требало посматрати изреку „виши јади од смрти“.
Дешавало се да се због нечијег непочинства заборави на неписано правило да би о мртвима требало говорити све најбоље. Остајале су или опоре приче са страшним опорукама или анегдотске варијанте, са ништа мање јачом осудом нечијег поганлука, несојлука, издајства. Једна прича везана је за моје Цуце (онај дио који је баштинио домаће, црногорске поставке живљења, а не импортоване, рукољубне). У неком цуцком селу један човјек морао је сам да сахрањује мајку. Нико није хтио да дође на покајање нити да помогне око било чега. Ни данас не знам прецизно што је све учинио човјек (има различитих варијанти), да доживи тако бескрупулозну осуду, али су сви били сложни да је то заслужио. Још је необичније да се такво нешто десило, јер одавно тврдимо да нас не би било бољих на свијет', када бисмо се односили једни према другима за живота као што то чинимо када неко оде богу на истину.
Други случај је из приче неке момчади жупске, који су на хуморан начин, како и приличи младости, причали о догађајима са покајања у Жупи никшићкој: „Умро један, био највиша поган у Жупу! А, велика је конкуренција. Дошло вријеме за спуштање ковчега у раку и требало је по обичају неко да проговори двије о његовом лику и дјелу. Неће нико, нема се што рећи. Онда нађу једнога од старијих и најугледнијих људи и кажу да он мора нешто рећи. Овај се нећкао, али на крају пристаде и поче, тачно по шаблону – Ти си био друг људи, дочекник, угледник за понос, радник без умора, добар домаћин... док неко из масе није повикао – Доста више, не лажи, боготи! Говорник стаде, па одговори - Е, све је то мога бит, да је стио!“
НОВИНЕ У РАТОВАЊУ
Прошле неђеље смо поменули „Батаљон смрти“, који може послужити као добар примјер црногорског односа према патриотизму, жртвовању и части. Напоменули смо да је овај термин, условно казано, релативно непознат широј јавности. Ође ћемо само укратко мало подćетити о чему је ријеч. О „Батаљону смрти“ давно смо, још 1988. године, говорили на II програму Радио Титограда. Ријетки су били спомени њиховог дјеловања у дјелима историчара. Документација коју смо тада користили тренутно нам није на дохвату, али има написа који помажу да лакше пренесемо основно.
„Батаљон смрти“ формиран је 18. марта 1913, у току Првог балканског рата, приликом напада и заузимања Скадра. Балкански и Први свјетски рат донијели су новине у ратовању. Појавиле су се жичане препреке, митраљези и много јача артиљерија него она коришћена у Вељем рату (1876-1878). Све је то било ново и необично за црногорске војнике. Око Скадра је била равница и у нападу на тврђаву тај брисани простор био је покривен жичаним запрекама, за које Црногорци нијесу имали ни средстава ни начина за уклањање. Било је скоро немогуће прећи тај простор и напасти на добро утврђени град.
У два напада на препрекама је изгинуо велики број војника. Артиљерија није много помагала, а ни косијери и нека клијешта којима се тешко ćекла жица. Ништа више успјеха није било ни са импровизованим бомбама које су постављане испод препрека. Да не би улудо гинула црногорска младост (иако је и сам рат био непотребна авантура), формирао се Јуришни или Бомбашки батаљон, касније назван „Батаљон смрти“. Батаљон се састојао од 400-500 добровољаца, који су углавном били људи старији од 60 година. Стари ратници дошли су у помоћ својим синовима и унуцима и ријешили да се жртвују да млади не гину и да могу да им својим тијелима омогуће да пређу препреке и освоје град.
Својевремено је књижевник Љубомир Бошковић објавио роман Ране, који за тему има и страдалнике из „Батаљона смрти“. Но, за ову прилику послужићемо се изводима из ванредног текста историчара Срђе Мартиновића, објављеног у часопису Партнер, новембра 2016. године, са насловом „Живи штит и претходница синовима и унуцима“ и наднасловом „Битка за Скадар и Батаљон смрти“. Уз изводе из пјесме, Мартиновић истиче намјеру старих ратника: „До жице можемо доћи, а више и не треба, за нама је мања штета него за младићима“. „Храбрији од митраљеске паљбе, стизали су даље од артиљеријских пројектила, дубоко у непријатељске положаје. Сигурни јуриш стараца у сигурну смрт. Више од задатка и година.“
ЧАСНО ДО КРАЈА
А одлазак у смрт за припаднике овога чудесног батаљона био је празник. Испунили су свету дужност за одбрану домовине, свога потомства и испунили сан о јуначкој, а не смрти у кревету. Били су обучени као за свечаност, у црногорску робу. „Поново млади за потоњи, епски јуриш и пробијање жице: Са вишком година и храбрости, јуришали су старци попут ратника из бајки, дугим кораком, исуканом сабљом и бомбама ишли су у сигурну смрт. Дубоко у непријатељским редовима, на противничким шанчевима и жицама, могле су се разазнати сиједе главе, а за њима зелене чоје црногорске ношње како лепршају. Вириле су у даљини капице и златни грбови, још једном су постајали млади чинећи први борбени ред, извршавајући свој потоњи епски јуриш. Непријатељска митраљеска, пушчана и артиљеријска паљба није престајала, црногорски хероји из „Батаљона смрти“ славно су гинули, остајали су да висе мртви на жицама, један дио њих успио је да подвуче бомбе испод редова бодљикаве жице, запали и активира упаљаче и разносе жицу, маказама да је расијечу и отворе пролазе. Падали су пред налетом страховите пушчане ватре“.
Скоро сви су изгинули, али су испунили најчаснију дужност ка отаџбини и отворили пут потомцима да заврше јуриш. На жалост, овај јединствени историјски примјер жртвовања остао је у сјенци политичких игара великих сила. Скадар је враћен, а Црногорци појађени отишли да видају ране, да би недуго затим постали жртве беспримјерне издаје савезника и наводне браће.
Што су данас „виши јади од смрти“? Виши јади од смрти су када видимо ко се и на какав начин спрема да преузме власт над Црном Гором. Не крче јој пут у будућност, но јој постављају бодљикаву ретроградну жицу зилотског и наопаког вјерског фанатизма. Као да су промашили вјекове и у изврнутој реалности хоће да измјесте Црну Гору у неки нови „свет“, ђе је добродошла, само без Црногораца. Јурнули су на Црну Гору и њено културно-историјско насљеђе свим могућим митоманским фалсификатима, пропагандом и клетвама. О клетвама ћемо сљедећи пут, а до тада држите одстојање од новокомпонованог „смртоносног батаљона“, док им не спремимо вакцину.
