Ko se šalio od ministara kada su poručili prosvetnim radnicima: "Trenutno nemamo rešenje za prekid štrajka", (Srđan Verbić, ministar prosvete) ili "Smanjenje plata treba da prihvatite kako investiciju u budućnost" (Dušan Vujović, ministar finansija)?
Nažalost – niko se nije šalio.
Međutim, ovakve izjave mogu samo još više isprovocirati štrajkače i zaoštriti situaciju. Nema ni dve godine kada smo imali slučajeve da radnici sebi odsecaju prste, zabijaju ekser u dlan i iznuruju se štrajkovima glađu a da nakon svega toga nije doneto konačno rešenje za njihove probleme, već samo privremeno.
Srpski rijaliti: Iako je i sam podložan smeni zbog nestabilne skupšinske većine u Vojvodini premijer ove pokrajine Bojan Pajtić je poručio da je sve rijaliti šou, jer 800 dana je prošlo od kada su naprednjaci ušli u vlast a da ništa zapravo nisu uradili."Mi 800 dana čekamo te Vučićeve reforme. Nismo ih dobili. Dobili smo dramu, podgrevanje atmosfere nasilja, turbozaduživanje. Jednom rečju, Srbija živi rijaliti '24 sata Vučić' u kome se on za sve pita, a ni za šta ne odgovara", rekao jePajtić. Zatim se osvrnuo na zanimanja ministara.
-Rdom se bavi ministar bez radnog staža, evrointegracijama se bavi urednica časopisa "Velika Srbija", a sistemom odbrane – keramičar, kaže premijer Vojvodine i naglašava da sve to zna i predsednik srpske vlade pa je zbog toga najavio rekonstrukciju vlade za januar.
Ali, dok ne počnu pregovori o rekonstrukciji trebalo bi rešiti štrajk prosvetnih radnika koji je ušao u drugu nedelju, blokadu Filozofskog fakulteta koja se nalazi u šestoj nedelji, štrajk advokata koji traje od 10. septembra - zbog čega ne radi 70 odsto sudstva - i sprečiti štrajk taksista najavljen za 3. decembar koji može da parališe Beograd.
Traljavo vođenje pregovora sa nezadovoljnim radnicima, nedostatak iskustva ali i znanja deluje na momente kao osveta loših djaka profesorima kji su ih terali da uče.
Kašnjenje i nepoverenje: Da li su radnici zakasnili sa štrajkovima jer je njihov učinak gotovo nikakav, kada se štrajkovi prvo razbijaju osnivanjem novih organizacija nezadovoljnika u okviru postojećih organizacija.
Sociolog Srećko Mihajlovićmisli da su štrajkovi u Srbiji zakasnili, a sindikati razdvojeni i svaki štrajkuje iz nekih svojih interesa I kao primer navodida u istoj delatnosti ili u istoj firmi ne štrajkuju svi sindikati.
"Pravo je osveženje na sindikalnoj sceni videti da postoji mogućnost dogovora sindikata", rekao je Mihajlović naglasivši da u osnovi svaki sindikat radi za sebe i da je teško očekivati veće efekte štrajkova.
Međutim, sindiklani lideri se nikako ne slažu sa ovim Mihajlovićevim mišljenjem, a jedan od lidera sindikata Ranka Savić tvrdi da štrajkovi imaju efekte. Kao primer za to ona je navela štrajk advokata ocenjujući da on ima "neuporedivo veći uticaj da zadovolje svoje zahteve nego što to imaju radnici zaposleni u preduzećima u restrukturiranju", jer pogrešno je potcenjivati štrajkove. "Ne sme se minimizirati niti jedan štrajk, jer on proizvodi odredjene posledice", rekla jeSavić.
Da zaposleni imaju pravo na štrajk ne spori ni ministar za radAleksandar Vulin. Govoreći knjišku definiciju štrajka – „legitimno sredstvo radničke borbe“ - Vulin je mišljenja da pre štrajka koji je poslednje rešenje, treba razgovarati i dobro iscrpiti sve ostale metode. "Treba razgovarati sa poslodavcem, treba razgovarati sa državom", smatra ministar.
Međutim, ministra demantuje praksa odnosno činjenica da štrajkovi uvek počnu uz veliku najavu na koju se niko od ministara ne osvrće pre nego što se recimo totalno obustavi nastava, kao što je slučaj na Filozofskom fakultetu, ne zatvori ulica, autoput, pruga…
Sve su to iskusili građani Srbije u poslednjih nekoliko godina, ali još gore od pomenutih blokada je to što ni jedan štrajk nije doneo konačno rešenje problema.
Uprkos tome, dr Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka, koji je i sindikalni aktivista, se javno zapitao zašto nema više štrajkova i odgovorio zbog nepoverenja u kolektivne akcije.
"Puni smo nepoverenja čak i u sopstvene kapacitete i spremnost. Nama se desilo ono što se desi žabi kad je ubacite u mlaku vodu, skuvate je, a ona to ne primeti", rekao je Stojiljković opisujući da su građani skuvali na neuspešnim protestima 90-tih godina prošlog veka i da imamo ciničan odnos prema organizovanim kolektivnim protestima.On kaže da nespremnost ljudi na akciju i borbu za sopstvene interese, treba tražiti i u strahu od nezaposelnosti u kriznom vremenu, ali i da štrajk u klasičnom vidu prekida rada na radnom mestu ne postoji pošto nezadovoljni odmah izlaze na ulice jer je jedino to vidljivo.
"To govori da štrajkuju tamo, gde još uvek ima nekog balansa moći poslodavaca, države i zaposlenih", smatra Stojiljkovićnapominjući da štrajk u policiji može da stvara probleme i zato se prema njihovim štrajkovima odnose sa dosta pažnje.
"Industrijski radnici nikada nisu zaslužili takvu pažnju", rekao je on I zaključio da ljudi zato pokušavaju da se snadju kroz individualne strategije poput partijsko - političkog angažmani i sticanja sumnjivih diploma.
Čekajući državu: Da li gradjane zaista očekuje uspravljanje i uspostavljanje kolektivnog poverenje da bi ostvarili svoje interese kao što predvidja Stojiljković i štrajk kao poslednje i najskuplje sredstvo, ili će se I dalje menjati ministri, a ništa neće biti uradjeno kao što je predvideo Pajtić zavisiće pre svega od brzine izgradnje države I njenih institucija.
Dakle, ako reforme budu išle tempom koji je premijer obećao to znači da će obnova javne uprave početi već januarskim otpuštanjem radnika javnog sektora odnosno onog dela za čije zapošljavanje je umesto struke I diplome pobedila partijska knjižica. Ali, ako se reforme samo svedu na obećanja I dalje će ministari za svoju nesposobnost I neukost barem kada su štrajkovi u pitanju optuživati tajkune da generišu haos - recimo u pravosudju, kao što je to učinio ministar pravosudja. A svaki haos vodi u nasilje to je u Srbiji dokazano već više puta.
Violeta CVEJIĆ
