Ove sedmice u rubrici „Preporuka“ ugostili smo direktora fotografije Ivana Markovića. Pročitajte na koje je sve dobre i loše filmske, TV i muzičke naslove skrenuo pažnju čitaocima Objektiva.
ZGRABI
FILM
Veliki broj festivala i novih filmova je često dezorijentišući, što me periodično navodi da iznova gledam ostvarenja koja volim ili „otkrivam“ starije naslove. Ovo traganje, pogotovo posmatranje stvaralaštva generacije autora sa istog mesta, često mi je uzudljivije i inspirativnije od praćenja novih naslova, delom i zbog same vremenske distance koja donekle mistifikuje.
Inovativnost i hrabrost koju formalno, estetski ili u narativu, može da nosi neki „mali“, poluzaboravljeni film od pre 60 godina me uvek iznova iznenađuje. Tada postaju jasnija periodična ponavljanja u pristupu filmu kroz istoriju, a uočava se i određena letargija koja postoji u stvaralaštvu sada, gde je publika oštro podeljena između festivala i komercijalnih filmova u tržnim centrima.
Jako su mi značajni i na određen način na mene su mnogo uticali filmovi tajvanskog „novog talasa“, autori Tsai Ming-Liang, Hou Hsiao Hsien i Edward Yang, koji su počeli da stvaraju krajem osamdesetih.Ova tri zapravo veoma različita autora spaja osećaj intimnosti prema akterima i prostoru, određena vrsta dokumentarnosti i estetske određenosti. Hou Hsiao, poznat po svojim „uličnim“ filmovima, iznenadio je publiku 2015. godine istorijskim ostvarenjem „The Assassin“ sa stilizovanim borilačkim scenama. Tsai Ming Liang mi je jedan od omiljenih autora, specifične senzualnosti, naročito njegovi filmovi „The River“ i „I Don't Want to Sleep Alone“.
Film kom se radujem je „Western“ nemačke rediteljke Valeske Griezebah, koji je premijerno prikazan na ovogodišnjem Kanskom festivalu. Iako fiktivni, njeni filmovi dodiruju se sa dokumentarnim zato što skoro uvek radi sa naturščicima. Njeni prethodni filmovi, „Be My Star“ i „Longing“ su direktni i intimni i istovremeno pristupačni.Pre nekoliko dana na Venecijanskom filmskom festivalu premijerno je prikazan film „Zama“ argentinske rediteljke Lukrecije Martel. Njeni prethodni filmovi „Headless Woman“ i „The Swamp“ su skoro suludo autentični u pristupu i deluju veoma slobodno, iako su vrlo pažljivo komponovani. Film predstavlja portret kolonizatora, što poziva na paralelu sa filmom „Jauja“ Lisandra Alonsa iz 2014, gde glavnu ulogu ima Vigo Mortensen. „Jauja“ je jedan od najuzbudljivih filmova u poslednjih nekoliko godina, koji kao da se odupire gledaocu i izbegava zatvaranje forme.
TV
Prema televiziji kao mediju sve više gubim odnos zato što živim u Nemačkoj, bez TV prijemnika, a jezik ni ne govorim. Laptop, internet i najviše Fejsbuk zamenjuju mi ulogu televizora.
Sposoban sam da se relativno lako zarazim serijama i još brže ih zaboravim, zbog čega ih skoro uopšte ne gledam poslednjih godina. Izuzetak je jedino „Game of Thrones“, šou koji mi, kao nekom odraslom na španskim serijama i epskoj fantastici, predstavlja idealan beg.
MUZIKA
U stanju sam da slušam iste albume i autore godinama, tako da mi je repertoar prilično monoton. Dopao mi se „Pleasure“, svježi album kantautorke Feist, a za nekoliko dana izlazi novi materijal elektronskog dua Mount Kimbie.
ZAOBIĐI
FILM
Zanimaju me filmovi koji su autentični i iskreni, na bilo koji način. Sve ostalo osećam kao generisanje prosečnosti i veoma mi je dosadno. Ovde ne mislim na holivudske blokbastere, nego na blazirane filmove koji pretenduju da budu ozbiljni ili veštački društveno angažovani.
TV
Generalno volim TV, ali ga već neko vreme ne gledam, tako da ne znam šta treba da se zaobilazi.
MUZIKA
Ništa konkretno.
FOTO: Jakov Munižaba / mubi.com / imdb.com / thefilmstage.com
