Данас се од црквених отаца ријетко може чути права божја ријеч и порука мира и љубави. Залуду је то у основи сваког религијског учења, када начин обраћања божјих пастира своме стаду више изазива зебњу и невјерицу. Онако како припадници стране цркве у Црној Гори употребљавају, боље рећи злоупотребљавају свеце и њихово учење, наводи нас на помисао да они нијесу искрени вјерници. Позадина њихова проповиједања далеко је прозаичнија и своди се на просту црквену пропаганду и назадни маркетинг. Можда се то ниђе није тако испреплијетало као у причама и митовима о Светоме Сави и Светоме Василију.
Митова и култова има код свих народа и религија и то се поштује, уважава и изучава. Многе од тих прича биле су важне за чување националне свијести, буђење слободарских тежњи, вјеровања у наднаравне моћи свеца чувара итд. Код Срба Свети Сава је добио улогу народног просвјетитеља, учитеља, оснивача цркве. Код Црногораца Свети Василије је био заштитник код кога се долазило за утјеху, наду, исцјељење. Поштован је од припадника свих конфесија и народа који су живјели у Црној Гори. Данас су, нажалост, њихова житија кривотворена и користе се за приземне, ретроградне накане.
Митови се гарнирају измишљотинама и новим, митоманским варијантама. Компоновање савремених митова користи се за измишљање локалитета тобоже названих по Светоме Сави. Све има само један циљ – негирање свега црногорскога, уз непрекидну србизацију и савизацију или посављивање. Умјесто хришћанског, који се може а и не мора, смјештати у историјске оквире и околности, култ Светога Саве добио је политичко-пропагандно-географску димензију, која се употребљава за негирање идентитетских посебности Црногораца.
Како наводи Радослав Ротковић: „Ђе гође је неки Сава сломио врат или се смрзао, или се напио хладне воде и умро, или каптирао воду, и настао топоним Савин лакат, Савин кук, Савина вода, то је повезано са светим Савом“. Цркве светог Сабе Освећеног (по коме је Сава и добио име), чији је култ као старог свеца, из V/VI вијека н. е, био присутан на Приморју, приписане су светом Сави, па смо тако добили и Савину код Херцег Новог.
Апсурдно је да се лик Светога Саве, као утемељивача просвјете код Срба, данас користи за супротне процесе, затупљивање и дресирање пука. Како је другим поводом истакала историчарка Дубравка Стојановић, а што се веома добро може примијенити на ове процесе: „Тиме је изражена суштина идеологије коју је Добрица Ћосић ефектно изразио у формулацији 'заосталост као предност', јер само у заосталости ми можемо да останемо своји, растерећени од китњастих и лажних украса развијеног света. То је идеологија у којој доминира страх од било какве промене и сваког напретка. С таквом идеологијом не само наука и универзитет, него и цела Србија могу мирно да спусте ролетне.“
Таква ролетна жели се спуштити на Црну Гору, на њену кутуру, насљеђе и будућност. Добар примјер за то налазимо у причи у којој су Свети Сава и Свети Василије упрегнути у великодржавни црквени пројекат. Све би личио на лош виц, да резултати нијесу злокобни. Пренијећемо причу, без улажења у теолошке спекулације да ли је СПЦ ушла у простор гријеха обожењем једног свеца, проглашавајући светосавље званичним обликом српског православља.
До скоро су мало која пригода или сабор пролазили да неки намјештеник СПЦ не исприча сљедећу причу из збирке Владимира Ћоровића „Свети Сава у народном предању“: „Пошао Свети Саво кроз Попово и нађе једну ђевојку, ђе захиће воду из густијерне. Он ће у ње заискати воде да се напије. Ђевојка, чим јој је Свети Саво воде заискао, испере суд којим је воду вадила, те му даде да пије. Пошто се Свети Саво напио воде, рече ђевојци: „Од тебе изашло чисто и пречисто тијело на овај свијет.“ Касније је та ђевојка постала мајка Светог Василија Острошког.“
Да се остало на нивоу приче, очито смишљене у новије доба, ни по јада. Међутим, проповједници представљају причу као аутентичну, као да су они били непосредни ćедоци и приликом богослужења користе је за неки наводни доказ да су Црногорци Срби (sic)!? А пук зине и упија те пропагандно политичке ступидарије и фалсификате.
Да погледамо историјске факте и прорачунамо. Свети Сава је умро 1236. године, у Бугарској. Да претпоставимo да је свратио мало прије смрти кроз Попово. Знамо да је Стојан Јовановић, каснији Свети Василије, рођен 1610. године. То је разлика од 374 године! Да ли је то најдужа трудноћа у питању или најстарија породиља, како гођ да гледамо стварно изгледа бесмислено. Сад само да замислимо коме је пало на памет да ово у данашње вријеме пласира и потврђује као једину истину. Фино каже она народна: „Бога се не боје, а људи не стиде!“ иако кажу да служе и једном и другима. Једноумна идеологија, усмјерена на потирање свега црногорског, користи сваку пригоду за свој јадни наум.
