U noći između 17. i 18. januara 105 radnika fabrike Magna u Aleksincu zatražilo je lekarsku pomoć. Pregledom je utvrđeno da svi imaju simptome trovanja. Najteži slučajevi zadržani su na lečenju - četvoro u Zdravstvenom centru Aleksinac, šestoro je upućeno u Univerzitetski klinički centar Niš, a ostali su pušteni kućama. Sutradan je Nacionalni centar za kontrolu trovanja Vojnomedicinske akademije u Beogradu saopštio da su otrovani radnici bili su izloženi isparenjima lepka koji se koristi za tapaciranje poda i stranica automobila. Takođe su rekli da se radi o preparatu na bazi sintetičkog kaučuka i organskih rastvarača, koji može dovesti do trovanja ukoliko se ne poštuje uputstvo za rad i ne koristi zaštitna oprema. Fabrika u Aleksincu je ogranak kanadske kompanije Magna seating koja u ovom gradu ima pogon za proizvodnju presvlaka za automobilska sedišta.
Sutradan je fabrika je bila zatvorena, stručnjaci iz niškog Instituta za kvalitet radne i životne sredine „Prvi maj“ su merenjem utvrdili da vazduh nije kontaminiran, nakon čega su izvršeni uviđaj i istraga. A onda je rukovodstvo pozvalo radnike da dođu da rade u trećoj smeni, pošto je utvrđeno da je sve bezbedno. Radnici su počeli sa radom u 22 časa, a onda se ponovo scenario iz prethodne noći. Nakon par sati rada uposlenici fabrike počeli su da osećaju peckanje u grlu, mučninu, nagon za povraćanje, bol u želucu, a neki su i pali u nesvest.
Ovog puta je u Hitnoj pomoći završilo 58 radnika sa simptomima trovanja, a u bolnici je zadržano njih četvoro. Fabrika je zatvorena do daljnjeg. Istraga je u toku. Sudeći po iskustvima iz prethodnih godina tokom kojih niko nije odgovarao za nesreće na radu, i sada su male šanse da odgovorni budu privedeni pravdi.
Istraga je u toku
Samo jedan dan pre ove nesreće, u obližnjem Kruševcu dogodilo se nešto mnogo gore. Došlo je do eksplozije u fabrici eksploziva i pirotehnike Trajal u kojoj je poginuo osamnaestogodišnji radnik Nikola Rašković, četvoro njegovih kolega je povređeno. Jedna radnica je bila u kritičnom stanju i hitno je prevezena za Beograd. Ministar policije Bratislav Gašić obišao je fabriku i izrazio “duboko žaljenje”, oglasilo se i poslovodstvo fabrike koje je izrazilo “duboku žalost i tugu povodom ovog tragičnog događaja“.
Ne zna se čija je žalost dublja, teško je zaviriti u ljudsko srce, pogotovo ako ga ne možeš pronaći ni detektorom. Sindikati su optužili upravu fabrike za nesreću koja je posledica rada u nebezbednim uslovima. Tužilaštvo je naložilo obdukciju tela nastradalog radnika, istraga je u toku, gde bi drugo bila.
Samo nekoliko dana pre tragičnog događaja u Kruševcu, Marica Mihajlović iz Šida izgubila je tek rođenu bebu u porodilištu u Sremskoj Mitrovici. Ona je došla u porodilište jer joj je bio prošao termin za porođaj. Primili su je i utvrdili da ne može da se porodi prirodnim putem, već carskim rezom. Lekar koji je trebalo da porodi Maricu odbijao je da izvrši carski rez, insistirao je na prirodnom porođaju, vikao je na nju,skakao joj po stomaku, polomio joj rebro, šamarao je i vređao je na nacionalnoj osnovi, jer je Romkinja. Posle sveg tog zlostavljanja, beba je rođena, ali je njeno srce počelo da kuca tek nakon intervencije doktorske ekipe, slabo je disala, priključena je na aparate i poslata u bolnicu. Nekoliko sati kasnije Marici su javili da je njena beba mrtva.
Kad je obelodanjeno šta se dogodilo u porodilištu, javnost je pobesnela, organizovan je protest ispred Ministarstva zdravlja, a lekar je uhapšen i određen mu je pritvor od 30 dana. U međuvremenu su počele da se javljaju i druge žene, žrtve akušerskog nasilja, iz raznih krajeva Srbije, govoreći o svojim jezivim iskustvima. Vređanje, zlostavljanje, šamaranje, ušivanje bez anestezije, tretiranje žena kao neživih predmeta, a ne ljudskih bića – nisu tako neoubičajene pojave u porodilištima.
Neupotrebljivi radnici
Sve ovo dogodilo se za samo nedelju dana. Osim nekoliko formalnih, hladnih, sporadičnih izjava, predstavnici vlasti nisu se oglašavali o ovim nesrećnim događajima. Ministar rada Nikola Selaković nije se uopšte ni oglašavao, nigde ga nema, kao da je u zemlju propao. Ništa čudno za ministra, on je uglavnom posvećen drugačijim, patriotskim delatnostima. U njegove omiljene aktivnosti spadaju polaganje venaca na spomenike kosovskim i ostalim junacima, obeležavanje jubileja velikih bitaka, deljenje boračkih spomenica učesnicima ratova 1991-1999. godine u kojima Srbija nije učestvovala.
Ko je kriv radniku iz Kruševca što nije pao na bojnom polju? U tom slučaju bi mu Selaković vrlo rado došao na grob i održao prigodan rodoljubivi govor, zahvalio bi mu se za nesebičnu žrtvu, za život položen na oltar otadžbine. Ko je kriv radnicima iz Aleksinca što nisu stradali od bojnih otrova kojima su ih zasuli vekovni neprijatelji srpstva?
Tada bi ih Selaković posetio u bolnici, čestitao im na junačkim ranama, obodrio ih da se brzo oporave i vrate na front. Ovako, radnici koji su otrovani najverovatnije zbog nebrige uprave, i to u dva navrata, nisu upotrebljivi za patriotske deklamacije, prosto čovek ne zna šta da radi s njima. O slučaju iz Sremske Mitrovice da i ne govorim, to se nikako ne uklapa u agendu našeg ministra.
Vaši životi ne vrede ništa
Prethodnih godina bilo je mnogo svedočanstava o akušerskom nasilju u srpskim bolnicama. I nikom ništa, nije bilo sudskih raspleta, nije se dogodila nikakva promena, sve se nastavilo po starom. Ljudi koji prate ovu problematiku kažu da se retko dešava da lekari završe u zatvoru zbog grešaka koje su prouzrokovale smrt pacijenata, ali čak i kad se to desi, Lekarska komora im samo privremeno oduzme licencu. Nakon što odsluže kaznu koja je obično prekratka, licenca im biva vraćena i oni mirno nastavljaju da se bave lekarskom praksom, kao da se ništa nije dogodilo.
Bezbednost na radu je misaona imenica u srpskim preduzećima. Radnici ginu kao muve, u proseku na poslu nastrada pedesetak radnika godišnje, jedna osoba nedeljno se ne vrati kući s posla. Za pogibiju radnika obično niko ne odgovara, krivični postupci se retko pokreću, a i tad malo ko završi u hapsu. Na primer, 2017. godine poginulo je 39 radnika – za njihovu smrt niko nije krivično odgovarao, niko nije završio u zatvoru. Prema zvaničnim podacima, oko tri četvrtine prijava protiv odgovornih za nesreću na radu sudovi odmah odbace. Poruka države radnicima je jasna: Vaši životi ne vrede ništa.
Podrška za direktora
Državni funkcioneri čak i ne kriju da ih nimalo nije briga za živote građana Srbije. Dovoljno je setiti se namenske industrije za proizvodnju eksploziva i baruta „Milan Blagojević“ iz Lučana. Na čelu ovog preduzeća decenijama je bio Radoš Milovanović. Tokom njegovog direktorskog mandata poginuo je 21 radnik. Samo zahvaljujući tvrdoj upornosti Milovana Milivojevića, radnika fabrike čiji je sin Milomir 2017. godine stradao u eksploziji, direktoru se sudilo.
Tokom suđenja porodica Milivojević je trpela najstrašnije šikaniranje od strane vlasti i direktora koji je, naravno, deo naprednjačke klike. Jednom prilikom Milovanović je organizovao radnike iz fabrike da dođu pred sudnicu tokom ročišta i da ga podrže. Mnogi od njih su vređali oca, majku i sestru poginulog radnika Milomira Milivojevića. Napadali su svog kolegu s kojim rade godinama zato što traži pravdu za svog mrtvog sina. Za sina na čijem mestu je mogao da bude bilo ko od okupljenih radnika, od onih koji su unesrećenoj porodici upućivali pogrdne reči. Bila je to jedna od najstrašnijih scena moralnog posrnuća i propasti srpskog društva.
Manje od petoparca
Direktor Milovanović se izvukao, preminuo je pre kraja suđenja. Za uspešno vođenje fabrike i pogibiju dvadesetak radnika – dobio je i posmertne počasti: jedna ulica u Lučanima sada nosi njegovo ime. Milovan Milivojević je godinama bezuspešno tražio pravdu za svog sina, potucao se od nemila do nedraga, a kad je Aleksandar Vučić bio u njegovom kraju, iskoristio je priliku da mu se obrati.
U razgovoru s predsednikom zatražio je da se utvrdi ko je odgovoran za tragediju i zašto se nije vodilo računa o zaštiti i bezbednosti radnika. Vučić je tada bio malo zatečen, pa je doživeo jedan od retkih trenutaka iskrenosti i rekao šta zaista misli. “Pa nije, oni ne rade na manekenskoj pisti, nego u fabrici baruta ili oružja”, rekao je Vučić ocu koji je izgubio sina i koji traži da država radi svoj posao i kazni krivce.
Dakle, predsednik je poručio da je sasvim normalno poginuti na radnom mestu. Koga briga za prevenciju, poštovanje zakona, bezbednost na radu i slične trice i kučine. Život običnih građana Srbije, onih koji nisu deo oligarhije, onih kojii nisu u talu s moćnicima, onih koji nemaju vezu, važna poznanstva, novac ili moć – vredi manje od petoparca. Što se tiče predsednika Vučića, njegovih partijskih skakavaca i ostalih članova vladajuće oligarhije, radnici mogu mirno da se truju i ginu po fabrikama, porodilje mogu da budu izložene nasilju, svi građani mogu da budu zlostavljani, gaženi i ponižavani. Za njih smo svi mi obični pioni, topovsko meso, potrošna roba, pljačkaški plen, nepresušni resurs za njihovo bogaćenje i zalog za uzimanje kredita. Takoreći – nužno zlo.
