Dobardan, druže pope!
− Dobra ti sreća, gospodine inženjeru. Kojim dobrom, sine?
− Aaa... sad, da je dobro – nije. Zato sam i došao kod tebe; rekoh: dako me što ti, druže, naučiš... Pop si, svakakva si čuda, a i ljude vidio.
− Aha? Jesam, jesam, i bez sumnje i bez dileme. Khmm, kkhhmmm... Oprosti, ova arija nije za starije ljude... kašljem svakičas... drugojače je kod nas. No, da vidimo tvoju stvar. Hm, hm... Paaa, dobro, pomoći ću. 'Oću, vala, ako znadem lijeka. O čem' je riječ?
− Ja, druže pope, uopšte ne znam kako ću radit'! Ne znam, očiju mi. Stra' me. A kako i da znam, kad mi se ni u san nije snilo da ću ovoliko bit' zauzet. Nije svaki teret za moja pleća, al' oni zapeli: Ajde, pa ajde; a ja navikao da slušam starije, više i važnije od mene, osobito ove iskusnije − iz takve sam poštene i časne kuće. Grdno su mene roditelji vaspitali, moj pope, druže moj ratni i poratni, grdno. I sad sam ti nagrabusio ka' sirak tužni bez iđe ikoga. Eto.
− A nije to tako, gospodine inženjeru, ni dâ jaki bog?!
− Jes', vala, druže pope, ako ne i crnje. Isto me stra'.
− Aauuuu... vidim da su ti se vjeđe natmurile, lice pocrnilo, muka je na tebe. Pomoći ću, nema što. Samo, da te prvo nešto upitam...
− 'Ajde, druže pope, slobodno...?
− Men' se čini da si ti, mašala, u'vatio godina...
− Jesam, kako nijesam...
− Eeee, viđu. Dabogda ih još toliko bilo, no...
− Druže pope, ja đecu za ženidbu i udadbu imam, nijesam makanja. To što me stra', to je drugo... Nema veze sa godinama.
− Zato se i čudim: što si navro sa tim: Druže pope, pa druže pope?
− Potpuno slučajno i po navici. A kako treba?
− Pa, ako ne mož' gospodine ili oče, nemoj, vala, ni to druže.
− Aaaaa? U pravu ste... Jes', ja ka' da sam od onih... Auuuu, oprosti, pope, svega ti.
− Dobro, de, dobro. Navika. 'Ajmo na preče stvari: koji su tvoji konkretni problemi?
− E, ovako: uradim nešto, organizujem, dogovorim, sve provjerim, uključim stručnjake, uključim znalce i provjereni kadar – sve ljudi sa pedigreom, strani studenti, iz Evrope i svijeta, nijesu, dati, u Kruševac ili Foču studirali, al' opet ispadne da nije dobro! Te odakle mi ovaj, te odakle mi onaj, te kako smo povezani, te jesmo li rod ili pomozi bog, da nijesmo iz istog sela, iz iste nahije, pa sve do propitivanja jesmo li se pelcovali i jesmo li svi istom vakcinom. Velim ti, druže... pardon, samo pope, velim ti: čudo me od naroda našlo! Ja nijeeesam znao da je naš narod tako nepovjerljiv, da toliko sumnja, da je tako zainteresovan što ja činim, da me do te mjere proučavaju i posmatraju... Provjeravaju, takoreći...
− Eeeeeh... narod. Stoka jedna grdna. Sa njima sve treba šibom i strahom. Takvi su. Tri kletve bačiš i završiš sve. Prosto, takvi su.
− A kako da ja bačam kletve, brate pope? Kletve se od mene ne mogu u'vatit'. Bar ja tako mislim, a?
− Što jes', jes'. I za kletve treba talenat. Talenat, ali i znanje, iskustvo, porijeklo, pedigre... A, boga mi jednoga, katkad i veze. Bog će mi oprostit' što ti ovo govorim, jer je istina. Konekcije sa nekima su od presudne važnosti.
− Zato ja tebe i pitam, mili pope i jedini, kako da to postignem?
− Jesi li ti što učio od prethodnika svojih? Jesi li gledao kako oni rade, što čine, na koji način se povezuju sa bazom, kako se ulažu i koliko ulažu u osnovne ćelije društva, u bazične elemente razvoja, u građevinarstvo i spomenike...? Jesi li ikada primijetio koliko su kad uložili u najvažnija zdanja po svijetu i kod nas?
− Ne ja, druže... ovaj, oče. Ne, bogami. Nijesam ni znao da to rade...
− Kako, jadan ne bio?
− Eto, tako...
− Ništa od njih ne nauči?
− A ja jesam – jesam učio, sve mi se čini: što su oni znali i radili, i ja znam i radim. Isto! Al' nekako... nekako mi fali... Mislim, fali mi taj final touch.
− Što je to, zaboga miloga?
− Ne znam ni ja, al' sam čuo da se tako kaže. I biće da meni baš to fali. Ili hvali, kako ti je drago, oče premili.
− Bar si, kroz ovaj razgovor, zeru napredovao. Čujem, sad mi se obraćaš kako treba. Bogu velikome hvala. Očas posla ćemo mi provjerit' što je taj... taj... fajn... Kako ono reče?
− Final touch.
− Eto, taj.
− Đe ćeš to provjerit'?
− Kako đe? Imam ja englesko-rusko-srpski rječnik: što god Englezi izgovore, Rusi prevedu, a da naš narod razumije. Nijesu Rusi ka' mi... neznabošci... Dakle, da vidim: fin... fina... finan... finansije... Nema toga finalnoga niđe. Evo, viđi, koliko mene oči služe: finansije su posljednja riječ rječnikova! Vidiš?
− Vidim, boga mi jednoga. I, što ću sad, sirak tužni, bez iđe ikoga?
− A što sam ti ja?
− Liše tebe, oče sveti.
− Nâ... ruku poljubi, ka' čovjek od soja i koljena junačkoga.
− 'Oću, boga mi jednoga... Ljubim ruku, presvijetli...
− Eto, tako. To ti je ka' da si se krstio. Al' ti moram iskreno jedno reći: ništa ti nijesi od prethodnika naučio! Ništa! Oni su, bar, znali đe je riječ finansije, a ti, ja mnim, ni rječnik englesko-rusko-srpski nemaš?
− Ne ja, bogami. Oprosti mi, oče sveti. Nemam. Sve neke knjige o mašinama, aparatima, metalima, mikserima, topionicama željeza, mješalicama za beton... malo nešto litarature o farmakologiji i turizmu... Priznajem, i pred tobom i pred bogom, grešan sam. Neupućen, oče sveti, neupućen...
− Znam, nijesi jedini. Ne čudi mene ništa. I sa tvojim prethodnicima sam ja posla imao dok sam ih u red uveo. Samo Bog i Sveti Petar znaju muke moje. Spuštavah se ja niz razna uža... a nijedno da se pretrgne!? Čudo?! Ne znam kako... Bog zna.
− Ne znam ni ja kako, al' mi je nekako lakše...
− Eto vidiš: to sam i njima govorio! Dajte, ljudi, osvijestite se! Ne zamućujte narodu pamet nekakvim gospoštinama, evropskim naklapanjima, glupostima o građanskim slobodama, idiotrijama o individualnom razvoju, o umjetnosti i drugim tričarijama! Bog je jedan i najveća umjetnost! Kad žena iza muža ide tri metra; kad muž brani đecu i ženu od evroatlanskih uticaja; kad se zna ko je kršten, a ko ne; kad se zna čije je koje porijeklo, koliko košta ovaj čovjek, a koliko onaj hram – onda se sve zna i onda je u nas svjetlost ušla i pokazala nam puteve božije i namjere njegove...
− Eeee, zato si ti otac, a ne ja. Ja sam samo rab božiji. Znam svoje mjesto pod kapom nebeskom. Stra' me... Neće mene, znam, na Lovćen sahranjivati...
− O'kle, jadan ne bio, o'kle!? Neće ni mene. Lovćen zauzet. Nije mi jasno što i kako, ali mogu da prihvatim da je bog tako htio... Mogu. Nego, viđi, od silne priče, ne pitah te najvažnije...
− E, ljubim ruke?
− A što ti, uistinu, radiš? Čime se ti ono baviš? Odakle potiče tolika muka tvoja?
− Aaaa, to? Ja sam, oče presvijetli, predśednik kućnoga savjeta u zgradi drugoj, na skveru trećem, peti okrug u devetoj banovini... Pa bih, da bude ka' i u drugim zgradama, ulicama, banovinama...
− Molim?
− Jesam, boga mi jednoga i ruke mi tvoje koju cjelivam i kad u san tonem.
− Uuuu, bogohulniče jedan! Ja mislim − ti državu vodiš, a ti o krečenju i liftovima?!?
− Ali, oče... Ja...
− Bože mili, Bože jedini, vidiš li ti ovo?
− Oče! Oče! Nemoj tako, svega ti... Oče... Očeee... Ljubim ruku... ljubim... Zgrade mi moje, oče...
