Pozorišna umetnost u 20. veku pokazala je začuđujuću vitalnost, uzme li se još u obzir da je u filmu dobila opasnog konkurenta koji je, po mnogim predviđanjima, trebalo da preuzme sve njene estetske i socijalne funkcije.
To se nije dogodilo zato što je pozorište, u više navrata tokom veka, bilo jedno od najplodonosnijih polja umetničkog eksperimenta (na samom početku veka, zatim dvadesetih, i najzad šezdesetih godina) i što je, u isto vreme, njegova socijalna uloga bila izuzetno značajna.
Mirjana Miočinović i Danilo Kiš (Foto izvor: X)
U zapadnom građanskom svetu pozorište je preko naturalizma širom otvorilo vrata subverzivnim socijalnim temama i bilo nekom vrstom moralističke katedre, koja je trebalo društvu da otvori oči za istinu i privede ga moralu i socijalnoj pravdi.
U postrevolucionarnoj Rusiji i u Nemačkoj dvadesetih godina, pozorište je postalo politička institucija prvoga reda; populistička forma preko koje se najjednostavnije indukovala pobednička ideologija. Šezdesetih godina – i poslednji put u ovom veku – pozorište je, iznova, u središtu društvenih događanja: preko njega se socijalni bunt, koji je imao gotovo planetarne razmere, na najdelotvorniji i najneposredniji način umetnički uobličavao.
Zanimljivo je da se u svim ovim razdobljima socijalna efikasnost pozorišta poklapala s obnovom teatarskog jezika a da je u međurazdobljima socijalna irelevantnost ove umetnosti bila praćena estetskim konzervativizmom.
Istovremeno, i to je vrlo zanimljiva činjenica, u svim tim obnoviteljskim trenucima bila je vrlo razvijena teorijska misao o pozorištu. Ta kombinacija socijalnog, estetskog i teorijskog (njihova međuzavisnost) dala je u ovom veku jedine pozorišne rezultate koji su zavredeli istorijsko pamćenje.
Šta se danas, na kraju veka i na kraju milenijuma, može reći o daljoj sudbini jedne od najstarijih umetnosti? Ništa pouzdano, naravno, samo pretpostavke koje se izvlače iz analogija. Pozorište, ovakvo, kakvo je u ovom času, zapravo je jedna zapuštena, zanemarena umetnost koja opstaje po nekoj vrsti inercije. U njoj ima nečeg zastrašujuće staromodnog, jer pozorište je više no i jedna druga umetnost zbir tehničkih mogućnosti svoga vremena i stoga se njegove forme doimaju zastsrelim, čim su ispod nivoa tih mogućnosti.
Međutim, pozorište koje bi u ovom času bilo u skladu s tim tehničkim mogućnostima – takvo pozorište je preskupo, ne samo za zemlje s ovih prostora. Jer, to više nije umetnost od ozbiljnog društvenog značaja, komercijalni efekti predstava uglavnom su zanemarivi i zato u ovu umetnost niko ne želi da ulaže.
4Gotovo je sigurno da pozorište u vremenima koja dolaze neće imati relevantnu ulogu u širim zajednicama, jer društvo uopšte neće funkcionisati po kolektivističkim projektima bilo koje vrste – ponajmanje ideološkim. Ratovi su, nažalost, možda jedini kolektivistički projekti koji će biti ostvarivi u veku koji dolazi.
Pred pozorišnom umetnošću stoje samo još dve mogućnosti: ono još može računati s društvenom navikom odlaska u pozorište, s tim što će takva, kakva je sada, trajati samo onoliko, koliko još bude ljudi koji tu naviku imaju. Ta navika jeste socijalna, ali ona počiva na nečem što bi se moglo nazvati estetskim konsenzusom.
Jer, samo onaj ko može da posmatra pozorišne prizore kao uokvirene žanr slike, kao klasično perspektivno slikarstvo; ko može da se pomiri sa statičnošću sopstvene posmatračke pozicije – taj može nastaviti da ide u pozorište, ovakvo, kakvo je sada. A takvih je sve manje, s tim što je teško zamisliti da se ta vrsta percipiranja uopšte može razviti kod generacija koje dolaze.
Druga je mogućnost, da se pozorište, pomirivši se sa svojom socijalnom marginalnošću, pretvori u prostor eksperimenta u kome bi izvođači i publika bili u nekoj vrsti stvaralačkog dosluha i gde bi to zajedništvo bilo životno važno za obe strane.
To bi, možda, bio jedini način da se iskoriste sve prednosti i posebnosti ove umetnosti: pre svega, njena čulima proveriva realnost. Jer, kada se bude uporedilo sa svim simulakrumima kojima će čovek biti okružen, pozorište će izgubiti status iluzije i možda će postati poslednjim pribežištem ljudskosti – shvaćene, jednako, u fizičkom i moralnom smislu.
