Успоставила је снажну инфраструктуру којом је успјела да у великој мјери преобликује традиционално православље карактеристично за Црногорце, негирајући црногорску нацију, идентитет и културу. За све то вријеме, власт није регулисала, а у већем периоду није ни демонстрирала, јасну намјеру да законски регулише вјерске слободе и права
Напредак науке током XVI и XVII вијека довео је у питање ауторитет цркве. Филозофи просвјетитељства захтијевали су одвајање државе од цркве и подјелу моћи. Политичка филозофија просвјетитељства обликовала је идеје које су преко Француске револуције утемељене у савремену европску демократију. Након револуције 1789. године, моћ више није била у искључивом посједу племства и црквеног клера. Укинута је дотадашња хијерархија – сви су постали „грађани“. Људска права, али и толеранција, постале су категорије које су испуниле садржај јавног дјеловања, политике и закона. Од тог времена, модерна држава тежи да грађанство учини примарним принципом идентитета. У складу с овим, тражени су начини којима ће се превазићи различитости засноване на роду и религији.
О идеји секуларизације се најчешће пише као о централној и кључној по значају за модерност. Да би друштво било модерно оно мора бити секуларно, а да би било секуларно оно мора премјестити религију у простор без политике. Секуларизам се тако одређује као средство којим је могуће лакше и једноставније доћи до грађанског друштва. Секуларизација, у суштини, редефинише улогу и дјелокруг религије, носећи са собом трансформацију друштва и народа без обзира на различите „религиозне“ припадности.
Одвајање институција
Секуларизам је политичка доктрина која је настала у модерној Европи и Америци. Говорити о њему као нечему што захтијева одвајање религијских институција од секуларних на пољу управљања и владавине, било би непотребно поједностављивање. Сматра се да је појава секуларизма блиско повезана с успоном модерне нације-државе. Прије свега, као покушај налажења минимума заједничког између сукобљених религијских групација, и друго, важније – као покушај дефинисања политичке етике која би била независна од религиозних увјерења. Управо је овај други модел оно што је данас примјенљиво у читавом свијету. Овај модел секуларизма није само интелектуално привлачан, може се рећи – без њега модерна демократска држава не може постојати.
Као политичка доктрина, секуларизам своје поријекло има у либералном друштву XIX вијека. Ријеч „секуларизам“ увели су енглески „слободни мислиоци“ предвођени Џорџом Џ. Холиоуком средином XIX вијека како би избјегли оптужбу да су „атеисти“ и „невјерници“ ријечи које су имале призвук неморалности и још увијек имају у одређеној мјери у хришћанском друштву. Нешто слично смо имали прилику видјети и у Црној Гори на недавним литијама Српске православне цркве или на политичким скуповима који су окупљали њихове присталице.
Свијет моћи
Религија ни у ком случају не нестаје из модерног свијета, а све чешће се јавља и као прилично политизована. Оно што називамо „религијом“ одувијек је било умијешано у свијет моћи. Такође, показује се да категорије „религије“ и „политике“ – подразумијевају једна другу много више него што би најприје мислили. Концепт секуларног не може опстати без идеје о религији. Религија је друштвена и историјска чињеница, чије су димензије не само приватне већ и политичке, правне, економске, културне, идентитетске итд. У том контексту постаје и јасније зашто у модерном друштву постоји страх од продора религије у друштвени живот.
Многи у свијету су поздравили „ускрснуће религије“ као могућност надомјештања онога што виде као потребну моралну димензију секуларне политике. На другој страни, то се узима с дозом забринутости, као симптом растуће ирационалности и нетолеранције. Наводе се и примјери да религија може помоћи конституисању цивилног друштва (Пољска) или подстаћи јавну дебату о либералним вриједностима (САД). Тада се на политичку религију гледа потпуно у складу с модерношћу. Ако пак, с друге стране, покуша да наруши цивилно друштво или слободе појединца (Египат, Иран), онда је политичка религија заиста побуна против модерности и универзалних вриједности Просвијећености. Другим ријечима, док религија не оспорава секуларну државу, док прихвата све њене вриједности, допуштено је да се појави као нешто јавно.
Tеоретичари су раније примијетили – кад религија постане интегрални дио модерне политике она води ка стварању модерних „хибрида“, у којима се она суштински не може одвојити од економије, образовања или науке. Хозе Казанова у својој књизи на ову тему (Jose Casanova, Public Religions in the Modern World, Chicago, 1994) испитује врсту религије која би била спојива с модерношћу. Он сматра да су то само оне религије које су способне да уђу у сферу јавног живота, с намјером да рационално расправљају с опонентима, које су прихватиле претпоставке модерног дискурса и у којима се трага за толеранцијом.
Случај Црна Гора
Иако није на самој површини, сукоб државе и религије око секуларизације је перманентан и разумљив. Он као такав, по својој природи није анахрон, односно предмодерни, прије свега зато што ту конфронтацију управо омогућава процес секуларизације као бит модерне државе – сукоб је, дакле, условљен модерношћу.
Као што је већ речено, секуларна држава значи и довођење дјеловања вјерских субјеката под важеће законе државе. Тај сегмент је црногорска власт занемарила. Случајеви вршења вјерских обреда и служби на јавним мјестима – кађење у Беранама против короне или православни обред у херцегновском Водоводу поводом пуштања у рад новог дијела – намећу питање да ли је у савременој секуларној држави то примјерено и могуће радити? Ако би овакво дјеловање вјерских субјеката увели као принцип, значи ли да би све вјерске заједнице могле према сопственој жељи да одржавају своје обреде гдје год и кад год желе? То би сваку савремену државу довело у гротескну ситуацију. Пука је случајност, односно непрепознавање од стране вјерских заједница, које су за овакав вид јавног упражњавања вјерских обреда и ритуала и дјеловања заинтересоване, да до сада нијесу користиле могућности које је држава оставила отвореним, тачније правно нерегулисаним.
Постијао је грађанин
Примјер Црне Горе је илустративан и за схватање чињенице да секуларизација није искључиво једносмјерни, иреверзибилни процес. Иако је Црна Гора модерног доба све до половине XIX вијека и доласка на власт књаза Данила била владикат, Црногорци због особености своје традиције нијесу били поданици, нити је црногорско друштво било хијерархијско. Црногорци су у својој држави били слободни и равноправни, с неупитним правом да сваки појединачно, као личност, учествује у одлукама општецрногорског збора. Тако црногорски човјек и прије формалног одвајања цркве и државе, успостављања монархистичког или републиканског поретка – суштински живи као грађанин.
Након проширења Црне Горе, краљ Никола је препознао важност правног уређења и односа с вјерским заједницима и институцијама. Успио је да од доминације преовладавајуће вјероисповијести сачува припаднике свих осталих вјера и конфесија, и да им омогући слободан и неометан религијски живот. Ондашња Црна Гора је успјела одвојити цркву од државе и вјерски фактор учинити политички занемарљивим.
Након распада Југославије и пада социјалистичког државног уређења, свједоци смо тродеценијског јачања утицаја религије на приватни али прије свега на друштвени, па и политички живот. За то вријеме издваја се дјеловање СПЦ која је у Црној Гори несметано спроводила свој национални програм. Успоставила је снажну инфраструктуру којом је успјела да у великој мјери преобликује традиционално православље карактеристично за Црногорце, негирајући црногорску нацију, идентитет и културу. За сво то вријеме, власт није регулисала, а у већем периоду није ни демонстрирала јасну намјеру да законски регулише вјерске слободе и права, оставивши да важи стари, анахрони закон из 1977. године, као мртво слово на папиру.
На крају треба резимирати – секуларизам није нешто прецизно задато и униформно, већ зависи од конкретног случаја, од државе до државе, у односу на религијске особености и разлике. Држава која жели бити секуларна треба да одговарајућим законима и кроз рад институција религији постави границе мијешања у јавну и политичку сферу.
Црквено питање је давно требало ријешити
Утицај и значај религије од посебне је важности у државама с већинским православним живљем, какав је случај и са Црном Гором. Ту се мора узети у обзир да у православном хришћанству свака држава и народ организује духовни живот преко аутокефалних помјесних цркава, које одражавају духовни и национални идентитет државотворног народа. Зато је и у Црној Гори ово питање неодвојиво од њеног државног статуса и националног идентитета. Због ове особености православља, управо смо као секуларна држава и друштво имали обавезу, поготово након обнове независности 2006. године, да активније и непосредније допринесемо рјешавању црквеног питања и обнови Црногорске православне цркве. Не као ексклузивне православне цркве за Црногорце, поготово не с етнофилетистичким намјерама, већ у складу с најбољом традицијом православља и искуством Црногорске православне цркве до њеног укидања након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Српска православна црква је управо примјер како једна православна црква одражава национални карактер и сентимент народа. Они су носилац идеје српског националног програма, које чак и дио српске интелигенције и јавности наводи као примјер како се религија употребљава и злоупотребљава за остваривање националних циљева, вршећи утицај на управљање државом у континуитету.
Све легитимно док се поштује држава
Модерна нација-држава има јасно означене просторе које жели да класификује и регулише: религију, образовање, здравство, слободно вријеме, посао, правосуђе и др. Улогу коју религија може заузети у друштву неопходно је дефинисати законом. Зато је обавеза сваког савременог друштва да благовремено реагује доношењем одговарајућих законских рјешења.
Управо је у секуларној држави – за коју се претпоставља да је тотално одвојена од религије – од суштинског значаја за државно право да увијек и изнова дефинише што јесу изворна права религија и гдје би требало да се налазе њене границе. Држава има функцију дефинисања прихватљивог јавног лица „религије“. Посебно треба нагласити да је „секуларизација“ процес, а не довршено и коначно стање. И она се одвија на различите начине у готово свим земљама, проузрокујући другачије противрјечности и напетости. Тешко би могли тврдити да постоји неки „стварни“ секуларизам. Постоје само различито обликоване форме секуларизма.
Попут свих држава, секуларна држава толерише неке ствари, али опет, не толерише неке друге. Она гарантује право својих поданика да вјерују и практикују било коју религију без сметњи или препрека – све док се то не види као пријетња интегритету државе. Секуларизам одликује склоност да религијске традиције сматра бесмисленим тврдњама о јавном знању, или пак као оно што може имати опасне посљедице уколико им се допусти да уђу у област политичког.
