Средином осамдесетих година прошлога вијека, припремајући грађу за израду Енциклопедије Црне Горе, у тадашњем Лексикографском заводу Црне Горе, наилазили смо на велики број имена са штурим подацима, који нијесу могли пружити више детаља због чега би неко требало да добије јединицу у енциклопедији. Дуго времена након тога настављено је, у другим околностима и другим поводима, трагање за личностима које су Црну Гору њедриле, бориле се за њу или је часно представљале. Тако су нам, приликом припреме за реализацију документарног филма о Николи Петановићу Наиаду, пјеснику, филозофу и борцу за обнову Црне Горе, враћени у ćећање и многи други његови савременици из Сједињених Држава, са чијим смо потомцима посредно или непосредно контактирали. Тренутне околности пореметиле су неке од планираних истраживања, прегледа трагова и интервјуа, припреманих годинама са америчким пријатељима.
Зато је данашњи прилог више један компримовани текст о изузетним ликовима, чије се биографије и животни путеви преплијећу и само гледани у цјелини омогућавају да схватимо значај и сваког од њих појединачно. Ово представља само цртице за животописе изузетних Црногорки, унука војводе Марка Миљанова, Амелије Милене Гвозденовић и Олге Лазовић, познатије као Олгивана Лојд Рајт (Olgivanna Lloyd Wright) и мушкараца са којима чине јединствену појаву – Николе Петановића Наиада и Френка Лојд Рајта (Frank Lloyd Wright), према мишљењу многих, навећег свјетског архитекте.
Пошто смо раније писали о Петановићу, чији је рад најпотпуније освијетлио Гордан Стојовић, поновићемо само најосновније. Никола Петановић Наиад (Подгор, Црмница, Књажевина Црна Гора, 1892 – Сан Франциско, САД, 25. јануара 1932) био је велики интелектуалац и од домовине заборављени борац за слободу и достојанство Црне Горе. Наиад је један од најзаслужнијих Црногораца у САД, први који је писао текстове на енглеском језику. Његово визионарство се огледа у идејама и сновима који се сада остварују. Године 1927. покренуо је у Сан Франциску часопис Montenegrin Mirror (Црногорско огледало) и утемељио Одбор за суверену и самосталну Црну Гору.
Покретање часописа Montenegrin Mirror било је почетак пријатељства и љубави (прикривене) између Милене Гвозденовић и Наиада. Отмена и храбра Црногорка, поносна на своје поријекло, обратила се Петановићу сљедећим писмом, датираним 3. јуна 1927:
Тек сам јутрос прочитала прво издање Црногорског огледала и у тренутку сам се испунила са толико лијепих осјећања која су ме инспирисала да Вам одмах напишем писмо. Читајући часопис схватила сам да се наша херојска, Славна Црна Гора поново уздиже из мртве тишине.
Многи су мислили да је наша земља мртва и да су сви наши велики хероји нестали и заувијек заборављени. Људи као што је био Војвода М. М. Дрекаловић и многи други наши јунаци. Као Црногорка и унука Војводе Марка увијек сам била поносна као и данас што сам на моје црногорско име. Због тога сам имала много потешкоћа у разном ситуацијама са многим нашим несрећним земљацима.
Одувијек сам имала жељу да неко узме пенкалу у руке и на енглеском почне писати о нашој земљи и њеним херојима. Ја вјерујем да ће Ваш рад допринијети америчкој цивилизацији и да ће незаборавна јуначка дјела наших предака бити изузетно занимљива Американцима.
Од сада мој драги брат и ја ћемо Вас помагати свим нашим снагама и у међувремену Вам шаљем мој први новчани прилог од 377 УСД.
Шаљем најљепше поздраве Вама и свој мојој браћи Црногорцима.
Искрено и са поштовањем,
Ваша Амелија (Милена) Гвозденовић.“
Како је и обећала, Милена Гвозденовић наставила је рад и агитацију за успјешно дјеловање Одбора и часописа. Стигла је и у Сан Франциско да непосредно помогне Петановићу. Наиад пише о њој, пјеснички, надахнуто, називајући је често „Црногорском Јованком Орлеанком“:
МОЈА АМЕРИЧКА ПРИНЦЕЗА. Гледам је често. Брз поглед, ход, понекад скроман осмијех, опрезан покрет, пар бесмртних Бајронових стихова - урезаних у њен ум - који означава њен пут, испуњено предсказање пјесника Витмена, будућег творца срећног свијета, успјех многих напаћених генерација, тријумф аспирација, анђео вјечности - она је принцеза за мене и моје велико задовољство је у честом сусретању и приликама да разговарам са њом на начин на који не презире, већ је заинтересована да сазна нешто стварно њеном површном разумијевању, штавише стварно њеном филозофском уму.
Храбрим иступом Милена Гвозденовић доспјела је у центар пажње због филма „Весела удовица“ (снимљен 1925. године). По истоименој оперети, филм снимљен у Холивуду, у потпуности је прерадио основну причу, убацујући Црну Гору и породицу краља Николе у негативан контекст. То је познати холивудски клише о „лошим момцима“ или разузданим принчевима из малих земаља и оних које у датом моменту нијесу популарне. Приказивање филма довело је до протеста наше емиграције широм Америке. Милена Гвозденовић, „Црногорска Јованка Орлеанка“ у Холивуду прекида једну представу, уз оштре протесте, тражећи да се забрани приказивање филма.
Када је Никола Петановић Наиад умро у својој четрдесетој години, уз сумње да је отрован од агената Краљевине Југославије, Милена Гвозденовић се на гробљу „Српско-Црногорског литерарног и добротворног друштва“ из Сан Франциска, дирљивим говором опростила од њега. Касније је живјела у Фресну. Данас Амелија Милена Гвозденовић почива на гробљу у Лафајету, Калифорнија.
Причу о Олги Ивановој Лазовић, другој унуци Марка Миљнова, која је имала филмски занимљиву каријеру и животну путању, од родне Црне Горе, преко Русије до Америке, ђе је имала судбоносни сусрет са Френком Лојд Рајтом, свјетски најпознатијим архитектом, који је између осталог пројектовао и музеј Гугенхајм, а Олга му била муза, оставићемо за наредну прилику. Потребно је мало више простора за особу чији је некролог објавио Њујорк тајмс и о којој је снимљен документарни филм. Олгивана Лојд Рајт, стасита, лијепа и мудра Црногорка, бринула је о насљеђу свога мужа Френка и поштовала своје исходиште.
Често се говори да иза сваког успјешног мушкарца стоји јака жена. Узимајући у обзир све из биографија унука Марка Миљанова могли бисмо мало модификовати ову изреку (на страну то што поодавно мислимо да су Црногорке бољи дио Црне Горе). Можда би правилније било рећи да сваку успјешну жену може пратити једнако успјешан и креативан мушкарац. Амелија Милена Гвозденовић и Олгивана Лојд Рајт, уз своје пријатеље и садружнике Николу Петановића Наиада и Френка Лојд Рајта, заслужују дубоко поштовање и више мјеста у нашим ćећањима.
