Piše: Beba KAPIČIĆ
“Kada je došao Josip Broz, Srbi su se zaljubili u njega i pevali mu ‘ljubičice bela". Kada je on otišao, oni su pustili brade. Stanje u Srbiji je tragično. A najveća tragedija je u mozgovima ljudi. Bojim se da je srpska tragedija dugo pripremana, mnogo pre komunističkog perioda. Ona vuče svoje korene iz polovine devetnaestog veka, od Ilije Garašanina i njegovog "Načertanija". Jako je kriva naša inteligencija ili bolje rečeno poluinteligencija. Samo pogledajte drastični primer - Srpsku akademiju nauka i umjetnosti. Oni su sebe potpuno isključili i nema Akademije u svetu koja s njima komunicira.” (Bogdan Bogdanović intervju u Slobodnoj Bosni 30. avgust 2002. godine)
“Na Balkanu su izgleda nesnosne letnje žege pomutile pamet i sad svatko interpretira balkansku tragediju po svojim svetonazorima, pokušavajući zatomiti odgovornost i sudioništvo u besramnom krvoproliću devedesetih? Dvadesetogodišnjice tragedije Srebrenice i Oluje izvađene iz konteksta, neistinito ispričane, zloupotrebljavaju se zarad novog huškanja unesrećenih i njihovih potomaka, komadića vlasti i novih manipulacija:
Ako vidite da se opet pokušava vaskrsnuti nacionalizam, znajte nije još sve pokradeno! (Slavenka Drakulić)
Šta je prethodilu užasnom stradanju naroda širom Jugoslavije i zašto su Srebrenica, Oluja i Kosovo povezane priče jedne iste ideje o etnički čistim prostorima, osmišljene u Memorandumu SANU, pokrenute na Gazimestanu, prihvaćene od sluđene, polupismene mase i većine tzv. srpskih intelektualaca, SPC-e i Francuske 7, niko ne pominje!
Tužna kolona
Tog 5. avgusta 1995.godine, tužna nepregledna kolona polovnih prašnjavih automobila, konjskih zaprega, na kojima izborana, zbunjena, uplašena lica staraca, žena i dece sa zavežljajima u kojima je stao ceo njihov život, istrgnuti iz svojih vekovnih naseobina, napuštala je Hrvatsku ostavljajući za sobom svoju prošlost kretala se ka Belom gradu iz čije je utrobe pokrenuto njihovo stradanje onoga dana kada su tenkovi JNA posuti cvećem iz prestonice Jugoslavije krenuli da kroje nove granice, tražeći spas i utočište, prenoćište i komad hleba!
Dan žalosti posle dve decenije upriličen je u Srbiji. Znači li to da dva desetleća nikome nije bilo žao tih ljudskih bića sa kojima se sramno trgovalo, zastave na pola koplja, bez podsećanja na plan Z4 i ponudu Hrvatske da Srbi dobiju državu u državi, četvorogodišnju okupaciju hrvatske teritorije, ubijanje nesrba, etničko čišćenje 191.000 Hrvata iz RSK-e 1991. g. po podacima UNHCR… Ili toga nije bilo?
Danas o tome svedoče, svak iz svojih pobuda kumovi, jedan je osnivač prve paravojne tzv. Srpske dobrovoljačke garde, drugi Haški optuženik koji je snio da gađa Beč i da mu granice Velike Srbije budu Karlovac, Karlobag, Virovitica, haški optuženik koji u sred Beograda pali zastavu suverene države članice EU dok policija to mirno posmatra, a vlast se kune u zacrtani evropski put zemlje Srbije!
Svjedoci
"Američki i ruski ambasador, sa Tuđmanovim potpisom na sporazumu, odlaze u Knin, kod vođa Srpske Krajine. U centru grada vrteli su se jaganjci na ražnju. Oni su razumeli da se priprema slavlje. ‘Slomili smo Tuđmana, potpišite, pa da nazdravimo’, kaže Rus i pruža Plan Z-4 Milanu Martiću, predsedniku Krajine. ‘Mi taj papir odbijamo, ne želimo ni da ga uzmemo u ruke’, odgovara Martić. Dvojica ambasadora su pomislila da je u pitanju šala. ‘Odbijamo odlučno, tako nam je naredio Milošević’, pojašnjava Martić. Šokiran, ruski ambasador mu kaže: ‘Ovim ste, i srpskom narodu i sebi, potpisali smrtnu presudu’. Ipak, da se ta presuda izbegne, Piter Galbrajt i Leonid Kerestendžijanc odlučuju da krenu u Beograd, da umilostive Slobodana Miloševića, ali on odbija da ih primi. Tada je Franjo Tuđman dobio zeleno svetlo za vojne operacije "Bljesak" i "Oluja".
"Štovani predsjednik Srbije", kako je oslovljavan u čestim kontaktima sa Tuđmanovim emisarima, smatrao je da je Plan Z-4 katastrofalan ne samo za Tuđmanovu Hrvatsku nego i za njegovu Srbiju. Srpska država u hrvatskoj državi!
Miloševića je to razdraživalo kao crveni plašt bika u areni. Strepeo je da će, bude li prihvaćen, Plan Z-4 biti opasni pelcer za sličan status Kosova u Srbiji. Formula "dva K", Krajina i Kosovo, uveliko je diskutovana u Vašingtonu, a saglasnost Moskve Borisa Jeljcina bila je osigurana. Odbacivanjem Z-4, kalkulisao je Milošević, propašće ti planovi, a neizbežni slom Srpske Krajine i egzodus Srba uklopiće se u njegovu verziju "2K", njegovu simetriju između Krajine i Kosova. Na isti način na koji će krajiški Srbi biti prepušteni Tuđmanovom maču, njegovom maču moraće biti prepušteni Albanci na Kosovu.
Gubitak za dobitak
“Etničko čišćenje Srba za etničko čišćenje Albanaca. Gubitak za dobitak. Krajiški poraz za kosovsku pobedu. Na Dedinju su znali šta se priprema na Pantovčaku i, planski i saveznički, pomogli Tuđmanu da "Oluja" bude uspešna i munjevita. Iz Srpske Krajine povučena su ubojita oružja, a general Ratko Mladić, zapovednik vojske bosanskih Srba, povučen je na istok, 500 kilometara daleko od Knina, da "oslobađa" Žepu i Srebrenicu, bošnjačke enklave pod zaštitom UN, uz samu granicu sa Srbijom.” (Vuk Drašković za Portal Analitika - 3.8.2015)
"Lider radikala Vojislav Šešelj tvrdi da je režim sa Slobodanom Miloševićem na čelu napravio dogovor s tadašnjim šefom hrvatske države Franjom Tuđmanom, a pod okriljem Ričarda Holbruka, da se Srpska Krajina bez borbe ustupi Hrvatima i zameni za deo Bosne! Time je praktično, kako tvrdi Šešelj, dao zeleno svetlo za vojnu akciju „Oluja“, tokom koje je proterano čak oko 250.000 Srba samo u jednom danu. Šešelj za Kurir kaže da je tadašnji režim u Beogradu i na Palama (Slobodan Milošević i Radovan Karadžić, prim. aut.) dao i izdao Srpsku Krajinu."
Mesec dana pre Oluje bili smo u Hrvatskoj na sahrani našeg prijatelja i kuma Krešimira Ćosića, nismo primetili ni primesu mržnje, a samo par dana pre našeg dolaska par ispaljenih granata palo je na Zagreb! Pažnja, poštovanje i briga iskazivani su od svih sa kojima smo se sreli, Krešovi Zadrani su želeli da prenesemo poruku Beogradu da oni nisu hteli rat i da nikoga ne mrze... Srbi a Zagrepčani su nam zahvaljivali na dolasku, jer je to bio prvi put od početka rata da nešto pozitivno stigne sa one strane, kao dokaz da u Srbiji nisu svi četnici i pristaše đeneral Dražine genocidne politike etnički čiste Velke Srbije koju je sprovodio Slobodan Milošević i da će im to olakšati život koji žive u strahu.
Dvadeset godina posle Hrvatska je gromoglasno proslavila svoj Dan pobede, dan konačnog izvlačenja iz kandži Veliko-Srpskih sanjalica, osvrnuvši se ipak na nedela koja su činjena prema kolonama prognanih nesretnika, žrtava koje bacaju senku na njihov odbrambeni rat! Srbija se posle dve decenije iz svojih razloga setila da taj dan proglasi za Dan žalosti, ne progovorivši ni jednu jedinu reč o razlozima zbog kojih se tih stotine hiljada nesretnika prognalo iz Hrvatske a naslovnice tabloida sa govorom mržnje, huškanjenjem na neki novi rat potsetile su nas na devedesete kada se Mirko Kovač na naslovnici onog Vremena pitao “Rađa li se naše čudovište.”
Opstanak čudovišne logike
Čudovište se rodilo učinilo što je učinilo, danak u krvi, bedi i siromaštvu je plaćen i još se plaća, a u Srbiji su zamene teza opet na sceni, opet trabunjanja, opet su svi drugi krivi sa blagim naglaskom da smo i mi malo grešili.
Recidivi devedesetih istrčavaju u liku i delu ambasadora u Grčkoj od 2001 do 2005.g. u vremenu “naših”,a potom savetnika bivšeg nam predsednika Borisa Tadića, Dr Dušana T. Batakovića iz Memorandumske SANU koji u svom nečim izazvanom intervjuu u Blicu od 9.8.2015. pod naslovom “Nameću nam kompleks niže vrednost”, locira “krivce”.
Pa kaže: “Cilj ovih povesničara, kojima iz moralno sumnjivih pobuda često asistiraju i pojedini ovdašnji istoričari, jeste da se poruke srpske istorije trajne vrednosti obesmisle, a samopoštovanje i ponos na slavnu prošlost u narodu relativizuju. Zatim se, vremenom, uz sinhronizovano sadejstvo srodnih nauka i medija Srbima postepeno nameće hrvatsko-komunističko tumačenje prošlosti kao uvod u stvaranje osećanja trajne krivice i razvijanje kompleksa niže vrednosti. Mi smo i dalje okovani lancima još uvek veoma uticajne udbaško-KOS-ovske strukture komunizma i njihove u liberale formalno reformisane štićenike i potomke, koji iz senke vladaju našom divnom zemljom i guše njene potencijale. Prava denacionalizacija i lustracija su izostali, i tu preskupu cenu ćemo i nadalje decenijama plaćati. Tračak nade ipak daju okasnele rehabilitacije generala Mihailovića i kraljevskog doma Karađorđevića.” (dr Dušan Bataković - direktor Balkanoloskog instituta SANU- Blic-9.8.2015)
Svaka sličnost razvojnog puta Bataka sa savetnikom, a sada amabasadorom u Portugaliji aktuelnog predsednika Oliverom Antićem je frapantna!
Pre dve godine sa "Vremenom koje se udaljava”, 19. avgusta iz Rovinja u neki možda bolji svet otišao je Čovek, Mirko Kovač, ostavivši za sobom ”Elitu goru od rulje". Pisao je: „Daleko smo od toga da je prošlost prošla, a budućnost je metafizički pojam i mi se nemamo za što hvatati, nego za ono što je prošlo. Možda i zbog toga na beogradskom Filološkom fakultetu do danas nema ni jedne disertacije o Kovačevu velebnom književnom opusu. Profesori su savjetovali studentima „da ne preuzimaju njegov krst na svoja pleća“. (Filip Mursel Begović - Aljazeera 22. avgust 2013)
