To zorno potvrđuje i posljednja izjava Johanesa Hana, evropskog komesara za dobrosusjedske odnose i proširenje. Da skratimo i uprostimo, ne zbog kompleksnosti te misli, već zbog uštede prostora i vremena: gospodin Han nam poručuje da nema proširenja EU. Kao glavica luka, kada se skinu svi slojevi značenja, poruka, asocijacija i metafora, kurtoaznih pohvala i direktnih i posrednih pokuda, kada se, dakle, stvar oljušti do kraja - nema proširenja.
Niti će ga skoro biti. Šansa da se to Kopno pojavi na horizontu balkanske pučine potopljena je serijom događaja, koje su najavili i definisali Bregzit i selidba Donalda Trampa u Bijelu kuću. Znate o čemu se radi, da ne prebrojavamo izbjeglice koje kidišu na Evropu, podstičući, ni krivi ni dužni, bujanje jeftinog populizma, s obije strane Atlantika, koji je ovdje bitan jer je jasno da bez snažnog atlantskog partnerstva ni evropska građevina ne može biti stabilna i rezistentna na mnogobrojne izazove - od ekonomskih do bezbjednosnih.
Poruke koje Brisel i prijestonice zemalja članica šalju istinskim i nominalnim zagovornicima evropske ideje na jugoistoku Kontinenta ogledalo su aktuelnih evropskih muka i problema. Evropsko članstvo podrazumijeva i kapacitet i spremnost da se bude strpljiv, uzdržan i kooperativan.
To, dakle, važi i za zemlje -kandidate. Za njih čak i više od samih članica EU. Za one koji su najviše odmakli na tom putu, kao što je slučaj sa našom malom Crnom Goru, možda i najviše od svih.
Strpljiva upornost je potrebna, ma koliko to teško bilo napisati i čitati, poslije svih ovih godina i muka i problema koje je Balkan zapadnog imena pretrpio i preživio. A naročito kada postane jasno, kao što je to doba u kojem živimo - da je proširenje, zvanično, na samom dnu spiska evropskih projekcija - da nezvanične i nejavne projekcije i analize ne pominjemo.
Zemlje EU su, logično i neizbježno, okrenute sebi i svojim problemima. Kriza i nesigurnost izazivaju kontrakciju, a ne optimističku i altruističku želju za proširenjem.
Treba li napominjati - nije pametno ljutiti se na neizbježno. Klatno evropskog entuzijazma i raspoloženja za širenje je sada na lošoj strani istorije.
Toj činjenici se ne nazire kraj. Summa summarum: reforma EU je preduslov, tj. jedina kredibilna platforma za proširenje. Jednostavno je ovo napisati, izvedba će biti teška, duga i neizvjesna. Što se u međuvremenu može desiti na Balkanu, znamo i iz stare i iz sasvim svježe istorije. Da li je nama, ali i našim prijateljima u Briselu, potrebno jače ,,podsjećanje“? U najboljem interesu Evrope je da njeni lideri shvate da je balkanska situacija, sve naše zemlje zajedno i svaka od njih pojedinačno - u ovom smislu, i ovoga puta u istoriji - evropski front, evropski izazov i evropska agenda. Zato istinski balkanski euro-entuzijasti treba da nastave da pitaju, sumnjaju i kritikuju evropsku politiku i agendu, iako to ljuti neke euro-birokrate u evropskoj prijestonici.
Prosta im bila ta ljutnja - nije evropski ćutati, zar ne? Stvari su uvijek mijenjali oni koji su smjeli i znali da politika podrazumijeva i pravo i obavezu da se slobodno i javno iskaže mišljenje, posebno ako vas na to obavezuje povjerenje birača i karakter funkcije koju obavljate, a ne oni koji poslušno klimaju glavama i zvanično se (i sasvim nekredibilno) oduševljavaju svakim papirom, izjavom i porukom koji nam dolaze iz Brisela. Tako će biti i u ovom našem neveselom slučaju, neizbježno.
(Autor je bio crnogorski ministar inostranih poslova i ambasador u SAD, a sada je ambasador pri Svetoj Stolici. Iznijeti stavovi i mišljenja ne odražavaju nužno zvanične stavove Crne Gore)
