Niste pratili „svečanu akademiju“ svesrpskog jedinstva srpskih Srba u Novom Sadu 15. septembra 2024. godine? Ako ipak poželite da vidite snimak o njoj, budite prethodno sigurni da u taj poduhvat uđete praznog stomaka. Rizik traje 82 minuta. Potom, kao odjek, stići će vas rizik po mentalno zdravlje. On će dugo trajati. U Srbiji i preostalom „srpskom svetu“ trajaće, možda, ne kraće od gotovo 200 godina od kada je nastao model šumadijskog prava na sve Srbe sveta. Svi ostali Srbi su njihov podložni prirepak.
Zamislite novosadsku dvoranu Srpskog narodnog pozorišta. Ona je na sto metara od trga vojvođanskog srpskog nacionalnog borca i stradalnika za svejugoslovensko ujedinjenje Svetozara Miletića. On je istorijski gradonačelnik Novog Sada. Njemu se na „akademiji“ od 15. septembra ideolozi i popovi Velike Srbije nisu poklonili. Nijedan govornik nije pozdravio ni Novi Sad niti Vojvodinu. Niko nije uzviknuo - živela Vojvodina, ali su na pozornici klicali banjalučkoj „državi“ iz Bosne. A ako smo po „akademcima“ iz Novog Sada svi ravnopravni Srbi, onda je čudno da tamo nije razvijena ni zastava Vojvodine sa tri zvezde niti crnogorska zastava.
Zamislite sada kako u novosadskoj dvorani na svim mestima u grobnoj tišini sede odabrani uskličnici beogradskom režimu. Čekaju na komandu režisera predstave da skoče. Mnogi su uskličnici u uniformama. Odjedanput oni ustaju i nešto čekaju. U mrtvoj tišini ulaze beogradski podvižnici, državno-partijski i crkveni velikani velikosrpstva. Nema aplauza, neko je u režiji izgleda zaboravio da ga naredi. U ledenoj mirnoći se potom čeka na himne: na entitetsku svečanu pesmu Republike Srpske koja se od 2008. godine zove „Moja republika“, i na prilagođenu himnu Kraljevine Srbije sadašnjoj Republici Srbiji pod imenom „Bože pravde“. Uskličnici u gledalištu sa treniranom rutinom tapšu po njihovom intoniranju. Potom dalje ćute i čekaju na novu zapovest.
KOJE SU ZASTAVE PRAVE
A Vojvodina? Ona nema prava ni na himnu, ni na Ustav - oduzet joj je onaj iz 1974. godine, a novi nije smela napisati. Zastavu može da ima, ali ne sme da peva, mora da ćuti. I šta sad? Vojvodina bi trebalo da brani secesionizam Republike Srpske i njenu himnu, dok ona ne samo da nema himnu, već u njoj niko ne sme da zatraži ni referendum o otcepljenju od Beograda? I nije li samo pitanje časa kada će „akademci“ da krenu i na crnogorsku himnu „Oj, svijetla majska zoro“?
Organizatori „akademije“ najavljuju da će uskoro otvoriti i izložbu srpskih zastava. Ne, ne misle oni na zastave Crnogoraca, Bosanaca i napuštenih krajiških Srba iz Hrvatske. Ne misle ni na zastavu karlovačkog Srpskog vojvođstva iz 1848. godine koju nisu doneli na binu u Miletićevo pozorište iz novosadskog ili pančevačkog narodnog muzeja. Nisu je govornici ni pomenuli. A Vojvodina je stvorila ideju oslobodilačkog nacionalnog srpstva, ali ne pod dominacijom Beograda. Akademci su pokazali zastave na koje misle - to su jedino srbijanske zastave, posebno ratničke zastave srbijanske vojske i bajraci ustanika. Naših nema, jer nije kod nas ni bilo nijednog ustanka i uspeha od Banata do Lovćena i do graničarskog Korduna i Knina. Ne misle „akademci“ ni na partizanske zastave srpskih i crnogorskih krajeva u Jugoslaviji iz NOB-a. Te zastave nisu bile znamenja patriota već poremećene svesti uzaludnih boraca željnih bratstva i jedinstva.
POSTAVA NA BINI - GOVORNICI
Na novosadskoj bini nema nikakve scenografije i ukrasa. Na zidu pozadi stoje ekrani za objavljivanje slika. A na levoj strani bine stoje, svih 82 minuta nepomično u vojničkom stroju, tri žene, one su teatralni konferasijei, one su karijatide ceremonije. Svaka nosi haljinu u jednoj od tri boje zastave Srbije. Najavljuju zakletnike i pevače. Odličan uniformisani orkestar i hor po imenu srbijanskog kompozitora „Marša na Drinu“ Stanislava Biničkog izvodi u pozadini himne - sa jednom novošću koja nam se dopala. Orkestar je pre himne „Bože pravde“ izveo disciplinski akord po ugledu na sovjetsku i tekuću rusku himnu.Taj akord istovremeno daje horu i tonalitet. 
Prvi govori patrijarh Porfirije Perić, u svojstvu Isusovog branitelja srpskog identiteta i teološkog poznavaoca razlike između dobra i zla. Ta razlika je pravoslavnog tipa i govori da je zlo ono što Bog ne voli, a da je dobro ono što Bog voli. Potom ide Milorad Dodik u svojstvu poznavaoca srpsko-jugoslovenske istorije i propuštenih šansi Srbije da po svršenom Prvom svetskom ratu samostalno zauzme zemlje gde god su srpska plemena. On pati što Srbija nije danas na moru. Uskličnici mu tapšu, slažu se, i oni pate. Jugoslavija je srpska greška. Na kraju nastupa Miloš Vučević, predsednik Vlade Srbije, ali ne u tom svojstvu, već u svojstvu rašidunskog poslanika boga Vučića. On imitira Muhameda, ali i beži od islama i iznosi važnost Hristovog vaskrsenja za vaskrs neumrlog srpskog naroda na neskriveno zadovoljstvo Perića. Krst je za svu trojicu govornika znamenje svetskog jedinstva Srba i srž srpskog identiteta. Ne pominju nauku, univerzitet, akademiju, filozofiju, književnost, vajarstvo, slikarstvo, kompozitore, međunarodne saveznike - nikoga. Pop je za srpstvo dovoljan, uz ćirilicu.
ŽENOMRŠTVO AKADEMIJE
A znate li koga ne priznaje sveto novosadsko trojstvo? Anu Brnabić. Uprkos tome što je ona predsednica Skupštine Srbije, ona ne sme da sedi zajedno sa patrijarhom Perićem, Dodikom i Vučevićem. Pop joj ne bi pružio ruku. Lezbejka je, Đavolov je kužni podsmeh. Oterali su je u treći red da sedi sama. Ona jeste žena, ali je nedovršena Srpkinja. Naravno da ona nije u političkoj eliti Srbije zbog socijalne inteligencije, već zbog svoje seksualne orijentacije - mada nisu ni u eliti naročito dovitljiviji od nje i gadljivi na istovrsnost. Nju je Vučić maestralno iskoristio da Srbiju predstavi liberalnom državom. Njena državno-crkvena segregacija na ,,akademiji“ je uvreda ideje o jednakosti polova i prava na ličnu intimnost.
Program teče tako što na sve strane lipti srbijanska krv. Junaci, očevi i sinovi, padaju i dižu se, zastava se vijori. Uniforma je odeća Srbina. On još ne zna za gradsko odelo i cipele. I u skladu sa seksističkim patrijarhalizmom Crkve i obožavanjem militarizma, ne pominje se nijedna žena, nijedna devojka, nijedna majka - nijedna nije heroina. Žene su samo rodilje muških junaka. Nijedna Srpkinja i Crnogorka nije dala doprinos slobodi, nijedna nije pucala i bombe bacala, nijedna nije mučena i silovana, nijedna nije hranila ustanike i previla im rane, nijednoj zbog hrabrosti nisu pobili pred očima decu, nijedna nije obešena na vetru. I nijedna nije učiteljica deci i omladini o pravdi. I nijednoj da niko na grob ne nosi cveće? I nijedna nema spomenika? Kako su onda imena država Srbije i Crne Gore u ženskom rodu?
A nije pomenuto ni da su one junacima dale srpski jezik, a ne Crkva. Crkva je bila Đavo protiv srpskog jezika. Pobedili su je Dositej, Vuk i Njegoš. Žene su samo „sestre“, maloletne su Srpkinje, one su nedovršena evolucija ka zrelosti.
ČOVJEČANSTVO IZ ŠVAJCARSKE
Tu nastupa i odabrani predstavnik svetske srpske dijaspore iz Švajcarske. Šumadinac je on, ko bi i bio drugi?! On tvrdi da je zbog srpskog pravoslavnog krsta uspeo na svetskom tržištu sa svojim pronađenim lekovima protiv raka. Švajcarski doktorat iz hemije mu je tu bio samo usputni alat. Bog mu je otvorio put. Možda je zbog tog svetskog bogougodnog srpskog poleta i nazvao svoju firmu „Swiss Rockets“. Nije propustio da je reklamira i na govornici. On ističe da je njegov uspeh prilog „privrednom razvoju Srbije“ i čovečanstvu. Baš je to izgovorio – „čovečanstvo“. Uskličnici tapšu. Za njih nije više spoljni svet samo Banjaluka, već i Švajcarska.
Iza srpskog doprinosa čovečanstvu iz Švajcarske - gde se niko nije setio Ive Andrića, Crnjanskog, Milankovića, Tesle i Pupina, nije ni autora „Gorskog vijenca“ - idu pevačice i pevač. Pevaju ode Srbiji, srbijanskoj sablji. Od pesama Ličana, Kordunaša, Banijaca, Slavonaca, Hercegovaca, Crnogoraca, Vojvođana, Kosovaca, makedonskih Srba - nema ni govora. Oni ni nisu tu. Pusta su njihova područja. Od Banije do Kosova jedva da ih ima, a znamo i zašto je to tako. Njihovi ratni ideolozi su svi postali bogataši u Beogradu, a oni su bedni nomadi srpstva.
Nema svadbarskih pesama i veselja. Nema humora ni moderne igre. Nema ludih boja i inspiracije. Nema smeha. Sve pesme, osim dve, srećom izvedene su na turski ritam od sedam osmina. Lepo je to zvučalo - jer je turski bubnjarski korak uzbudljiv, ali je taj ritam više žalosni internacionalni dokaz da su Srbi nekad bili otvoreni za međunacionalnu kulturnu integraciju i očuvali je. Ali to nije naš slovenski takt, naš takt su najvećma dve i četiri četvrtine. I dokaz tog internacionalizma jeste i to što je jedna lepa rodoljubiva pesma izvedena u sporom austrijskom valceru na tri četvrtine, dok je Biničkov „Marš na Drinu“ od dve četvrtine izveden u pravom oštrom pruskom marševskom ritmu. Ove pesme i ritmovi su bili jedino „akademsko“ internacionalno vezivno tkivo Srba sa Evropom i drugačijim svetom.
PAKT DRŽAVE I CRKVE
Pakt države i Crkve u Novom Sadu je otišao toliko daleko da je sve manje jasno šta je u Srbiji država, a šta je Crkva. Taj pakt se odnosi i na sadašnji savez crnogorske vlade sa Srpskom pravoslavnom crkvom. U tom paktu državni zvaničnici drže predavanja o hrišćanstvu, a patrijarh drži predavanje o smislu ropstva i slobode Srba. Zamenili su uloge. Ako se to tako nastavi, onda će nam biti sasvim svejedno da li ćemo od premijera ili od patrijarha dobiti uverenje o državljanstvu. To bi bilo uverenje o anti-sekularizmu i fanatizovanju naroda obavezom da budu vernici umesto ravnopravni građani sa pravom na ideološki izbor. I, po presudi svih govornika, Srbin može biti Srbin jedino ako je pravoslavan. Hrist je njegov pravi vođa i osim hristoljublja Srbin ne sme biti nijedne druge vere, niti pristalica sekularne ideologije, a kamoli ateista.
Novosadski skup je time ne samo otišao iz prethodnog polja nacionalističke kritike bilo kakvog socijalističkog nasleđa, već je krenuo i u napad na samu građansku državu sa težnjom da joj potkopa demokratiju i zavede nacional-klerikalnu diktaturu. Ime tog socijalnog stanja je dekadencija. A ona i jeste poslednji stadijum nacionalističkog modela vladavine: to je gubitak bilo kakve demokratske rasprave o poboljšavanju statusa socijalnih slojeva u narodu u korist pretvaranja stanovništva u jednointeresnu naciju. Tako od vrenja interesa u društvu dobijamo plazmu istovrsnih robota bez ikakve druge svesti o sebi sem o bogu, o ćirilici i poslušnosti vođi. Srbin postaje ime za umnoženog besvesnog i glupog čoveka.
KAPITULACIJA DRŽAVE
Novosadska „akademija“ je izdala različitost Srba i njihove zastave, a potpuno je uništila njihovo socijalno biće i interesnu strukturu naroda. Ona je raširila i strah da budeš ponosan na svoje poreklo - ili da čak budeš i osuđen zbog njega. Uzmite u obzir stavove Perića i Vučevića. Obojica su potomci kolonista u Vojvodini. Preci su im iz Bosne i Crne Gore. Odrasli su i školovali se na vojvođanskoj pšenici i kulturi. Srećom, ponekad se zbog toga oseti i bački naglasak u njihovoj ekavici. Ne govore kao Banaćani i Sremci, više ćete uočiti bunjevački uticaj. Nijedan nije u svom Novom Sadu pozdravio Vojvodinu niti je izgovorio njeno ime, svoju stvarnu majku. Ne smeju. Vojvodina je pustara po kojoj ore Srbija. To čeka i Crnu Goru. Nisu se zahvalili ni svojim drugačijim precima u Bosni i Crnoj Gori. Ali su zato pozdravil u sali pozvane čukununuke šumadijskih boraca sa Kajmakčalana iz 1916. godine. Naše bitke i dostignuća su zaboravljeni. Formiran je tako pristrasni beogradski redosled međusobne vrednosti Srba. U njemu si uvek drugi Srbin po redu iza Šumadinca, i divi se jedino njemu, a o svojima ćuti. Jesu Crnogorci izgradili svoje fabrike i turizam, ali je vreme da dobiju vođe iz države manastirskog turizma i kinesku fabričku samovolju bez sindikata.
Niko ne može biti srećniji od patrijarha Perića tonom novosadske „akademije“ o srpstvu i o Hristu na proslavi svesrpskog jedinstva. Tamo je pravi pobednik bila njegova Crkva, iako je odsutnog civilnog boga Vučića baš Perić najtoplije pozdravio. Jer tamo je nebeski Isus priznat od same Vlade Srbije za stvarnog vođu svesrpskih Srba, a rašidun Perić je postao njegov poslanik. Država je kapitulirala pred Crkvom. Šef Vlade je priznao crkveno prvenstvo. Demokratija, izbori i parlament naroda postaju farsa. Može li to opstati?
NESTANAK PRAVA
Iz vremena socijalizma smo nasledili svečane akademije. To je bio naziv za priredbe od državnog značaja u različitim ustanovama: od škola do kasarni. Jedino je veselja na njima bilo kada su ih izvodila bezazlena pionirska deca iz prvih godina učenja. Na svim ostalima su to bili manje-više dosadni „recitali“, bila su to scenska pubertetska literalno-muzička podražavanja ideologije odraslih, a kod odraslih su postajale ode raznim zaslužnim ličnostim, državnim datumima i Vladinim ustanovama.
Te akademije nemaju veze sa akademijama nauka i umetnosti - sa Štrosmajerovom Jugoslavenskom akademijom znanosti i umjetnosti u Zagrebu iz 1867. godine i Kraljevsko-srpskom akademijom iz 1886. godine. One su bile simboli istraživačke i prosvetne zrelosti naroda na svojim teritorijama. To su postajale i u republikama socijalističke Jugoslaviji kao dokazi uspešnog nacionalnog razvoja nauke, prosvete i umetnosti na njihovim teritorijama.
Po raspadu Jugoslavije od 1991. do 1995. godine samo je jedna nova akademija nauka i umetnosti ustanovljena: to je jahorinska Akademija nauka i umjetnosti Republike Srpske iz 1996. godine. Njen smisao nije toliko bio u dokazivanju samostalne istraživačke snage bosanskih Srba, već u dokazivanju izgradnje upravo one institucije koju imaju Srbija i Crna Gora. Vojvodini je ukinuta njena samostalna akademija i prisajedinjena je beogradskoj. Ta jahorinska akademija je jedna od političkih poruka Banjaluke da raspad Bosne i Hercegovine može biti njena sutrašnja sudbina.
A novosadska „akademija“ svesrpskog jedinstva srpskih Srba od 15. septembra 2024. godine jeste ukradeno ime filozofije i nauke. Ona nema veze ni sa filozofijom niti sa naukom, već sa političkom ambicijom Srbije na kolonizovanje spoljnih teritorija. Stari filozof Platon svoju akademiju nije tako zamislio. On ima autorsko pravo na ime „akademija“, on ga je ustanovio u četvrtom veku pre Hrista kao ime škole svoje slobodne filozofije i borbene gimnastike. Stoga, na to ime nemaju u pozorištima pravo Crkva i njeni epigoni u Vladi Srbije. Upravo je hrišćanski car Vizantije Justinijan Prvi ukinuo Platonovu slobodnu filozofsku akademiju u Atini u šestom veku posle Hrista. Zašto? Zato što hrišćanstvo ne trpi nikavu versku konkurenciju i uticaj drugih filozofija. Otuda je za srpski kler sa Hristom svet pre dve hiljade godina završio svoje misaono traganje za smislom života. Od tog Justinijanovog ubistva slobode mišljenja se istočni svet nije oporavio do danas. Muči se da razume da u hrišćanstvu nema operativnog uputstva za savremeni život.
A ako je ditiramb novosadske političke akademije uzor za pronađeni novi život, onda je to Armagedon života i svršetak prava na sreću srpskog roda.
