Skupština opštine u Čajetini kod Užica je 4. jula 2022. godine odlučila da tri dana naknadno, 7. jula, pokloni 70 hektara svog zemljišta na Zlatiboru Manastiru Hilandar na Svetoj Gori. Svečano ih je predala igumanu arhimandritu Hilandara Metodiju. Predsednik Opštine Arsenije Đurić je kazao da je ta odluka ,,jedna od najznačajnijih u istoriji postojanja opštine“ jer će na tom zemljištu biti osnovani ,,naučno-obrazovni kampovi koji bi potom prerasli u obrazovnu ustanovu u okviru sistema srednjoškolskog obrazovanja Republike Srbije“.
Iako će neki u Crnoj Gori kazati da se to njih ne tiče, ipak ne mogu prenebregnuti da je ovih dana država Crna Gora navodnom restitucijom dala maslinjak Srpskoj pravoslavnoj crkvi od 50 milona eura. Mi stoga želimo da im svima uputimo samo jednu poruku: Neeeeee!!!
Nećemo ulaziti u to kako opština može državno zemljište da vlasnički poklanja privatnoj organizaciji bez odluke Vlade Srbije, kako može jednoj verskoj zajednici da pristrasno pokloni prvoklasno turističko zemljište sa eliminacijom svih drugih kongregacija bez konkursa, kako može da Hilandaru pokloni građevinsko zemljište bez ikakvog plana izgradnje, kako može da pokloni deo Zlatibora kao metoha manastiru iz Grčke koji nije u sastavu nijedne domaće crkve, tako ni Srpske pravoslavne crkve - i kome duhovno upravlja Patrijaršija u Istanbulu a civilno Atina; kako može da kaluđerima Hilandara poveri, suprotno njihovom samotnjaštvu, dizanje nauke i prosvete bez ikakvog stručnog projekta i njihove zakonske kvalifikovanosti za javni obrazovni i vaspitni rad.
Ovaj potez čajetinske opštine je istorijski jedino po nečuvenoj istorijskoj gluposti tipičnoj za srbijanske neprosvetne nacionaliste iz zabitnih deprivilegovanih sredina. U njima je pop ideal znanja i morala. A kada bi to pop uistinu bio, onda Isus i Marija ne bi vekovima neumorno svakog dana plakali u svim crkvama gde takvi črnci govore u njihovo ime.
HILANDAR JE PROSVJETA?
Pitajte hilandarske kaluđere da li znaju išta o gramatici, retorici i dijalektici, a potom o geometriji, astronomiji, aritmetici i muzici kao svom službenom znanju. To je do formiranja humanističkih univerziteta u Evropi u srednjem veku bio crkveni katolički korpus znanja iz trviviuma i quadriuma. Sveti Avgustin iz Hipoa je u IV/V veku tvrdio da su ove discipline idealna priprema za ovladavanje svetim spisima iako nije mogao znati kako će se one posle njega zvati - artes liberales.
Monasi iz Hilandara ni danas ne bi bili sposobni da predaju od IX do XIII veka na starim katoličkim univerzitetima kada su postojali Bolonjski univerzitet (pretežno pravo), Pariski univerzitet (Pariska škola Notr Dam, pretežno teologija), Univerzitet u Padovi, Univerzitet u Monpeljeu, Univerzitet u Oksfordu, Univerzitet u Kembridžu, Univerzitet u Salernu (uglavnom medicina), Univerzitet u Rimu, Univerzitet u Paviji, Univerzitet u Sijeni, Univerzitet u Raveni, Univerzitet u Tuluzu, Univerzitet u Remsu, Univerzitet u Orleanu, Univerzitet u Angeru, Univerzitet u Napulju, univerzitetske pravne škole u Pijaćenci, Peruđi, Trevizu, Veroni, Pizi, Firenci, Paviji i Ređiji, Univerzitet u Salamanki, Univerzitet u Palenciji...
A jedino hilandarsko „znanje“ iz medicine je bilo poznavanje lokalne lekovitosti biljaka i semenja koje bi neko od gostiju doneo iz dalekog sveta u manastir. I dodatno doktorsko znanje pravoslavnih kaluđera je bilo da, kada sa manastirskog groblja iskopaju iz groba starog 50 godina svog neistrulelog pretka – da mu polome čarobne prste sa šaka i da ih kao najveću čudotvornu silu poklanjaju uglednim razmenjivačima relikvija. Nožni prsti i nokti nisu bili na „ceni“, ali kosa i brada jesu.
I nisu dozvoljavali nikakvu hirurgiju koja bi sa krvlju prodrla u telo jer bi tako obnovili muke na Corpus Christi, jer bi Isus jaukao. Oni su rado lečili „dušu“ a ne telo uprkos tome što su telu pridavali magijsku moć. U stvari, iz groba su im se smejali svi antički lekari, Grci, Rimljani, Egipćani, Feničani – a smejali bi im se i Kinezi, Inke i mnogi drugi. Sada se o zdravlju kaluđera Hilandara ne brinu oni sami, već zdravstveni sistem Grčke i naši dobrovoljni lekari koji im dolaze na preglede. Neki nose i lančiće sa krstom oko vrata – ne kao ukrase, jer tada unaokolo ne bi videli buduće čudotvorne svece. Šta će kaluđerima onda lekarska pomoć?
IMOVINA HILANDARA
Hilandar je kroz svoju prošlost, osim zidanih nekretnina - posebno crkava i kuća, držao do 10 hiljada hektara poljoprivrednog i šumskog zemljišta, kao i ribolovnih voda u Grčkoj, Aziji, Srbiji, Makedoniji, Rusiji i drugim teritorijama.
Od njega je bio veći samo Manastir Visoki Dečani sa oko 25 hiljada hektara zemljišta i 20 hiljada podložnih seljaka da izdržavaju „duhovnost“ kaluđera. I danas je Hilandar gotovo najveći na Atosu i drži ne manje od 25 odsto zemljišta na Svetoj Gori, ostalo pripada grupi od 19 manastira iz koje anti-ekumenski Esfigmen nepomirljivo beži.
Već samo nedaleki hilandarski manastir i njegov metoh van Atosa, Kakovo, drži 1.500-2.000 ha šume pod kestenom i orahom, davnim poklonom Turčina, solunskog paše. Deo drveta je oko 2000. godine prevarnim „ugovorom“ posekla jedna privatna firma za proizvodnju prozora iz Šumadije uz obećanje da će se ugradnjom parnog grejanja odužiti manastiru za prozorsku sirovinu. Drvo je vredelo zlata, jer je već jedno staro stablo bez debelih grana bilo najmanje 1.200 eura, a radijatori – ne. Starog kakovskog arhimandrita je kao posrednik između manastira i prozorske firme prevario novopostriženi kaluđer iz Bosne kog je Hrvatska navodno gonila kao ratnog zločinca. No , šuma se sama od sebe obnavlja.
Ako na Hilandaru nema više od 40 kaluđera, čemu onda njegovo ogromno bogatstvo? Kaluđeri ne mogu pojesti i popiti tu imovinu, oni nemaju automobile, do 2000-te su imali samo jedan telefon u vezi sa zaleđem u upravnoj Kareiji, oni ne čitaju novine, nisu na internetu, nose doživotno istovrsnu skromnu crnu odeću, kelije su im spartanski dom bez toaleta, ne gledaju televiziju niti slušaju radio, ne idu u pozorište i na koncerte, nemaju gitaru i klavir, ne nose ,,adidas“ patike, ne šalju novac svojim familijama u Srbiji jer ga privatno ni nemaju, ne kupuju univerzitetsku i popularnu naučnu literaturu, nemaju atletski i fudbalski klub, ne priređuju igranke i skupove sem sahrana i ne pozivaju cure na večeru.
Ipak, za njih takav beživotni život na strahu od društva a na radosnom iščekivanju smrti radi odlaska kod Isusa na krilo i te kako ima smisla. Bili smo sa njima, insitu. Oni zaista misle da što manje žive, što su manje ljudi, to su bliži Raju. Bar da na Zlatiboru obnove zasade gotovo iskorenjene Pančićeve omorike.
I ma koliko Hilandar širio svoje larve i „naučno-obrazovne kampove“ van Atosa, on nikada neće dostići najveći manastir na svetu, francuski Klini, koji je u XIII veku stigao do 1.000 larvi sa 20 hiljada monaha, ali je neslavno završio 1790. godine kada ga je zbog rasula i razvratnosti ukinula Revolucija. Žirondinci su protiv njega ponavljali optužbe cistercitskog maga Bernarda iz Klervoa u XII veku koji je stvorio templare a mrzeo klinijevce zbog hotelskog monopola od Evrope do Jerusalima i hotelskog puta od Francuske do Santijaga de Kompostele u Španiji. Monopol je orgija.
Mi ne odričemo hilandarskim kaluđerima obavezu da i sami rade u skladu sa naredbom Sv. Benedikta ora et labore iako je nemoguće da bez kapitalističke eksploatacije najamne radne snage ne održavaju svojih današnjih 8.500 ha zemlje (u stvari , manastir ne objavljuje tačnu cifru).
Oni su mrtva buržoazija. Početkom 2000-tih zamolili su Ministarstvo poljoprivrede u Beogradu za poklon, i poslali smo im traktor, radne priključke i prikolicu. Niko među njima nije znao mašinu ni da startuje. Bili su tada tamo novi momci sa asfalta koje je Milošević prošvercovao u Hilandar da broj kaluđera ne padne ispod 10 jer tada Grčka preuzima manastir i gasi ga. Dolazili su zbog toga seljaci iz Srbije da dobrovoljno obrađuju zemlju.
Nama je uistinu bilo drago što su se tokom cele 2002. godine oni na Radiju Kareja molili za nas iz zahvalnosti – ali, mi smo im pomogli radi održavanja kultne muzejske vrednosti manastira i njegove riznice, ne radi čajetinskog uverenja da oni mogu razviti nauku i modernu prosvetu.
I podržali smo njihovu odluku da nikada više u Beograd ne pošalju trouglastu zastavu cara Dušana Nemanjića koju su pozajmili za krunisanje Petra Karađorđevića 1903. godine. Vraćena im je uplesnavljena i više je otvoreno ne pokazuju posetiocima.
POP I TURA U KAFANI
U Crnoj Gori se Srpska pravoslavna crkva bori da od naroda uzme što je moguće veću imovinu. Niko još nije opazio da je od postojeće imovine koju nezakonito koristi makar deo odvojila da ona osnuje savremeni univerzitet – mada ona to doktrinarno ni ne može. Ali zato može bolnicu za narod, sirotište za decu bez roditelja, sigurne kuće za žene, prihvatilišta za beskućnike, svetovne biblioteke, galerije umetnosti, da osnuje botaničku baštu – poput patrijarha Josifa Rajačića u
Sremskim Karlovcima, raširi javne kuhinje za siromahe, izgradi toalete za decu u školama, iskopa bunare u siromašnim selima i drugo. Ponešto od humanitarnog doprinosa ona i ima. Ali zašto ona daleko više uzima a manje daje?
Zašto je malo ko video popa da u društvu plati turu u kafani umesto što svi njemu plaćaju po rakiju? To ne stiže iz siromaštva Crkve, već iz njene oholosti, stiže iz njenog uobraženja da pop o društvu zna više od drugih i da on vlada šerijatom, stazom ka Raju, iako o društvu ne samo da malo zna, već po svojoj ortodoksiji i ne želi da zna. Niti ga na Bogosloviji uče da prodre u muke društvenog razvoja.
On iluziju o svom znanju naplaćuje znojem onih koji od njega još manje znaju.
NEMOĆ PRAVOSLAVNOG OBRAZOVANJA
Kada mladići završe srednju bogoslovsku školu i pravoslavni bogoslovski fakultet oni po diplomi postaju praktični teolozi, popovi i mogući nastavnici hrišćanstva u školama, katihete.
Žene mogu biti teolozi iako je to čudno. Za njih su po grčkom savremenom teologu i mitropolitu carigradskom Zizjulasu preporučljive sledeće funkcije: 1. da budu kuvarice prosfore, 2. da budu parohijske sekretarice, 3. da budu monahinje, i 4. da učestvuju kao političari u javnom životu kako bi prenosile pravoslavni etos. A u tom etosu nema mesta ni za jednu drugačiju savremenu ideologiju i etiku od „pravoslovne“ i demokratija služi da se sve suparničke doktrine potuku i potom zavede diktatura Hrista, sa opasnošću da žene potom budu vraćene u manastire i kuhinju.
A to je suprotno protestantskom teologu Panenbergu koji je jasno istakao: „Nijedna konfesionalna tradicija ne može zastupati stav da isključivo ona predstavlja hrišćanske korene evropske kulture i istorije, bar to ne može uverljivo“.
Mi nismo upoznali konfuznijeg i besplodnijeg grčkog teologa od Hristosa Janarasa. Njemu nije ni do kolena ravan naš američki protojerej Jovan Romanidis kada kaže: „Bog zaista ljubi one koji odbijaju da mu uzvrate ljubav, tako da su oni večito prokleti“. Dakle: kad te Bog poljubi jer ga nećeš, gotov si, i da se nisi usudio da misliš drugačije od grčkog i srpskog popa.
Što te više Hrist voli, sve si više proklet – u stvari, sa našeg stanovišta, to je tačno , jedino što Romanidis u tome ne vidi nikakvu antinomiju. A Janaras u svojoj zbrci jedino dobro obrazlaže da znanje o društvu i nije potrebno i da je to suština pravog apostolskog hrišćanstva, da je Zapad otpadnik od Hrista, Kineze i Indijce ne pominje, a katolički i protestantski teolozi su jeretici počev od Sv. Avgustina na ovamo, da je sekularizam nepotreban ukoliko je crkvena organizacija jedini politički sistem koji je dovoljan za društveni život - što je tačno, da je euharistija jedini potreban saborski život tokom celog ljudskog života.
I jedini pravi ideolog svih vremena je po Janarasu Dostojevski jer on „ostaje vodič i predvodnik pri opitnom pristupu između pravoslavlja i Zapada“. Manastir je tu država a njen predsednik je Aljoša Karamazov, čovek koji saosećajno prašta i teši, ali ništa u društvu ne menja da nevolje ukloni.
Dostojevski nije ni reformator niti revolucionar, on je pokajnik za „grehe“ koje nije skrivio jer ne može biti kriv za smrt svog epileptičnog trogodišnjeg sina koji je nasledio njegovu bolest. Aljoša Karamazov je inkarnacija Aljoše Dostojevskog, njegovog bola za detetom koga mu je Bog oduzeo a čija patnja vodi mirenju sa postojećim carskim društvenim uređenjem.
Nije čudno da je Oksford odbacio pokušaj Justina Popovića da svojim doktorskim konstruktom o opravdanosti Dostojevskog prihvati filozofiju ortodoksnog hrišćanstva .
ŠTO ĆE HILANDAR DA UČINI
Zbilja, šta će Hilandar da učini? Verovatno ništa. Uzeće zemlju ako mu Vlada Srbije to dozvoli i gajiti ovce. Kontrolisaće čobane i uzimati rentu. To bi Hilandar uradio i da mu opština Berane u Crnoj Gori da celu planinu Smilevicu ili prašumsku Biogradsku goru. Manastiri nisu rasadnici nauke već muzeji rezervnog života bez života. A pokloni savremenih opštinskih Srba i Crnogoraca su zakasnele imitacije mnogih lažnih dobročinstava starih velikaša koji su novcem, zemljom, seljacima i imunitetima manastira na porez sticali otkup zala koja su počinili nad narodom i porodici.
Čak da Hilandar i unajmi grupe proto-profesora za osnivanje „naučno-obrazovnih kampova“ oni neće moći da formiranjem univerziteta ugroze ortodoksiju grčkog hrišćanstva. Ona se sastoji u odbijanju naučnog progresa, proglašavanju Biblije za vrhovnu knjigu sveta, proglašavanju Sv. Pavla za najvećeg etičara ljudskog roda , a Zapad kao milenijumsko obličje Antihrista – govori Janaras.
A kada smo kod anti-ekumenstva, kako to da Čajetina nije dala zemlju svetogorskom Manastiru Esfigmenu? I on je po malo srpski jer mu je ktitor bio Đurađ Branković i obećao je Esfigmenskom poveljom da će mu davati oko 27 kilograma srebra godišnje. I Dušan Nemanjić mu je pomagao, kao i uticajna haremuša Mara Branković na dvoru Murata II, Đurađeva ćerka. Hm, izuzetno je, kažu, uticala na Mehmeda Osvajača, iako nije bio njen sin, da zauzme Carigrad.
Taj je izuzetno lepi manastir danas pod terorom atinske vlade koja po zahtevu vaseljenskog patrijarha sprovodi njegovu totalnu fizičku izolaciju, preteći smrću i srpskim monasima u njemu. Atina zahteva od monaha da napuste manastir jer je zilotski ustao protiv ekumenstva patrijarha Atenagore, pape Pavla VI, sadašnjeg patrijarha Vartolomeja, i svih pomiriteljskih teologa Istoka i Zapada. I kada sa mora priđete romantičnom zdanju ovog manastira, opazićete njihovu parolu na spoljnom zidu: Ortodoxia et Tanatos
Da, Pravoslavlje ili Smrt. Mi mislimo da su preterali i Čajetina i Esfigmen. A želimo Beranama da ne krene za njima. Čuvajte Smilevicu i Biogradsku goru za narod, za biljke i životinje. Niko vam neće zameriti.
