Vrli Katon stariji, rimski senator, shvatajući opasnost po Rim od Kartagine, svaki svoj govor u Senatu je završavao rečenicom „Ceterum censeo Carthaginem esse delendam“ ili, u prevodu – ,,Uostalom, smatram da Kartaginu treba razoriti“.
Tako ću i ja, svjesan opasnosti od Berijine vlade po Crnu Goru, ubuduće svaku kolumnu završavati ovom parafrazom Katonove izreke iz naslova koja u prevodu glasi - ,,Uostalom, smatram da Berijinu vladu treba razoriti“.
Vrli Katon nije doživio kasnije razaranje Kartagine, ali se skromni ja iskreno nadam da će Berijina vlada pasti prije mog rođendana u novembru ove godine. Nadu mi daje preslišavanje maloga Berije od strane ambasadora zemalja članica EU i početak naših protesta protiv usvajanja temeljnog ugovora sa Crkvom Srbije od strane Berijine vlade. Ne, zaboravite: i Jaonikija su pancir-ustoličili, pa su koji mjesec kasnije svi ministri, sa i bez pancira, udarili glavom o ledinu.
Ne znam koliko će zemlje EU, zaokupirane svojim velikim problemima pa i izvjesnom razjedinjenošću, moći da se bave našim problemima, ali SAD sigurno hoće. Jedino što plaši što su za nas od strane SAD zaduženi Eskobar i Trampov kadar Džudi Rajzing Rajnke. Ona je toliko bila dirljivo vezana za Amfilohija i litijaše da su joj od milja pjevušili „Davorike Rajnke daj daj...“. Bojao sam se da će da se zamonaši od silne posvećenosti.
E sad, naši protesti su malobrojni, fini, nenasilni, čisto građanski, demokratski i evropski ali ne znam koliko su efikasni. Valjda znamo da se nježna demokratska riječ ne može u debelo kleronacionalističko i slugeranjsko-izdajničko uvo zađenuti. Uglavnom naš finalni nastup je u četvrtak, a banda, pardon vlada, glasa u petak. Znam da ćemo i u četvrtak biti fini, možda nešto masovniji, ali...?
Da ne kukumačem više. Ako su guske svojim gakanjem probudile stražu i spasile Rim od varvara, možda ćemo i mi svojim evropeičeskim i demokratičeskim cvrkutanjem probuditi mlade rodoljube da im se kamenjem, zapaljenim gumama i petardama najebu majke i vrate im za Belveder. No dobro, ovo nije realno a i ne priliči tako vaspitanom svijetu koji se okuplja. To je ono tipa što bi penzioneru dva-tri puta overdoziranom suzavcem, onomadne na Cetinju, bi li mu milo to mu se i snilo.
Ostaje nam samo iluzija da će članovi vlade glasati hrabro i časno, suočeni sa dokumentom koji nas pretvara u srpsku koloniju i to ne od petka pa do našeg konačnog sramnog nestanka nego i osam stotina godina unazad. Znajući većinu ministarskih lumena mislim da nije realno.
Zato ću im pokušati navesti jedan, ne helenski, ni rimski, ni crnogorski nego srpski primjer čojstva i junaštva. Možda ih dirne i oplemeni? Čuveni profesor etike Miloš Đurić ušao je 13. avgusta 1941. godine u dvoranu Kolarčevog univerziteta i vidio da se potpisuje Apel srpskom narodu, koji je pozivao na red i poslušnost okupatoru. Odmah se okrenuo i krenuo prema izlazu kad ga je zaustavio jedan profesor muzike riječima: „Vi se igrate glavom, gospodine Đuriću! Nemci vam to neće zaboraviti“. Čika Miša mu je odgovorio:„Lako je potpisivati tebi, ti predaješ diple, a ja predajem etiku“. Uhapšen je 1942. godine i zatvoren u logor na Banjici. Na krvavom Sremskom frontu izgubio je sina jedinca. Na fakultet se vratio tek poslije oslobođenja.
Dakle, „Svak se rodi da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka“! Što ako ne glasaju časno nego poslušno i karijeristički profitabilno? Ne znam, života mi. Da mučimo i robujemo? Vidim ni Milov iše ne pominje šumu. Hajde mi matori ćemo neko pretavrljati tih deset, petnaest godina do sramne smrti u ropstvu. A kako će mladi?
E na tu misao sam popizdio. Sad ću da vam uzvratim i da vas prokunem ako glasate za ,,Temeljka“, kao što je vaš pokojni predvodnik Risto Radović proklinjao nas Dukljane, kopiljane iz Brozovog jajca itd. itd. I odmah se sjetih one mučne tužbalice koja se lako pretvara u kletvu, one o gavranu koji slijeće na kuću kojoj je ,,krilom vrata zatvorio“... Samo, ja sam ljevičar, ateista i ne umijem da kunem. Naročito ne podlo i pogano kao sveštenici.
