Predsednik Srbije Aleksandar Vučić se, u svom maniru, izvinio zbog svoje loše procene da parlament Crne Gore neće usvojiti Rezoluciju o Jasenovcu. Uoči sednice Skupštine Crne Gore, njegova procena, zasnovana i utemeljena snagom gvozdenih determinizama, kako to često govori, govorila je da se to neće desiti. Još jednom je ponovio da nikoga nije zvao, niti je bilo šta tražio.
U ovako nešto, međutim, teško je poverovati. Vučić ima snažnu podršku u predsedniku crnogorskog parlamenta Andriji Mandiću, kao i u predsedniku Demokratske narodne partije Crne Gore Milanu Kneževiću. Sećamo se svi kako je u danima pre usvajanja Rezolucije o genocidu u Srebrenici, upravo Vučić govorio o poplavi rezolucija koje će se desiti ako ova o Srebrenici bude prihvaćena na Generalnoj Skupštini Ujedinjenih nacija. I eto, baš se desilo da je ta poplava izbacila samo jednu, i to u Crnoj Gori. Da Crnogorci ne bi baš mnogo naljutili svoje susede Hrvate, oni su ovu Rezoluciju proširili i na Dahau i Mathauzen, što je onako kao ovlaš primetio i Vučić u svom izvinjenju. Rekao bi neko da čovek ne ime ni da se izvini kako treba. Uvek mora nešto “svoje” da doda.
Ova Rezolucija je konkretan primer funkcionisanja projekta “Srpski svet”. Možda nije prvi, jer smo nedavno imali onaj neuspeli primer vašara sa više učesnika u programu nego posetilaca svesrpskog sabora, ali je mnogo opasniji. Teško da su Mandić i Knežević sami smislili ovako nešto. Čak i da jesu, Vučić je morao da im aminuje tako nešto. Uostalom, šta će mu ta dvojica ako jednu rezoluciju ne mogu da provuku kroz parlament.
Vučić je poslao moćnu poruku, ne samo Crnoj Gori, već kompletnoj evropskoj javnosti da ima uticaj i moć na ono što se dešava u Crnoj Gori. Posle decenija vladavine jednog čoveka u ovoj državi, nova vlast beleži razne dečije bolesti i njena demokratija je dosta ranjiva. Vučić može svojim igrama u velikoj meri da ugrozi Crnu Goru na njenom evropskom putu, a usvajanje Rezolucije o genocidu u Jasenovcu, Dahau i Mathauzenu je upravo jedan primer.
Čak možemo i da sumnjamo u to da je Vučić odabrao idealan trenutak da pokaže zube Crnoj Gori pošto je i dalje uvređen zbog toga što je Crna Gora podržala Rezoluciju o genocidu u Srebrenici i što je, kako on to tumači, odigrala prljavu igru sa amandmanima na njen tekst. Usvajanje se desilo ubrzo posle jasno iskristalisane najave da će baš Crna Gora biti prva naredna članica Evropske unije i to 2028. Ako se Vučić bude pitao, teško da će se to desiti. Podgorica je svojom Rezolucijom uzburkala valove u svom susedstvu. Vučić je i to iskoristio i optužio Hrvatsku da nije spremna da se suoči sa prošlošću. Kako to Vučić priča ispada da se Srbija davno suočila sa svojom, a daleko je od toga.
Veliki strah od poznatog završetka
Vučiću uopšte neće biti teško da iste aktere u Skupštini Crne Gore motiviše i za usvajanje nekih drugih odluka, ili za glasanje protiv nekih stvari. A, i ponaša se kao da ima tapiju nad Crnom Gorom. Stalno je nešto uvređen, povređen, svašta mu nešto smeta. Kao da Crna Gora mora u stopu da prati njega i njegovu politiku.
S tim u vezi treba gledati i na poziv koji je dobio od Kneževića i Mandića da u julu poseti Crnu Goru i Berane, odnosno, da poseti srpski narod u Crnoj Gori. On je taj “poziv” prihvatio i poručio da bi idealno bilo da poseti Vasojevića 12. jula, na Petrovdan. Na tom skupu već mora biti više pristalica nego učesnika, a ne kao u Beogradu. Biće zanimljivo videti da li će autobusi iz Srbije i Crne Gore, a što ne i iz Republike Srpske, pohrliti na Petrovdan u Berane. Kako će tada biti predsedniku, premijeru i Vladi Crne Gore, da li će i oni put Berana, ostaje da se vidi.
Veliki strah leži u tome što svi znamo kako su se završavali hegemonistički skupovi, čiji je jedan od izvođača bio upravo Vučić, završavali u prošlosti. Za svet je Vučić primer stabilokratije i oni tu ništa ne bi menjali, ako ne moraju, jer je on više nego kooperativan. Što bi sada menjali nekoga ko im sve uradi što treba. U tom svom zanosu, svet nikako da skloni mrak sa očiju i da punim i dubokim pogledom vidi šta se stvarno dešava.
Srpski svet je poziv na hegemonizam, na ujedinjenje oko onoga što je Vučiću bitno i važno, i što je najvažnije za njegovo približavanje onom cilju koji Slobodan Milošević nije uspeo da ostvari. Crna Gora je poklekla, odnosno njen parlament. Da li će se tu i završiti, videćemo. Teško da će, jer Vučić mora da kompenzuje svoju neuspešnu politiku prema Kosovu.
Ko zna na šta će sve biti spreman u periodu koji je tek pred nama. Sada je valjda svakome jasno da taj “Srpski svet” nije samo fantazmagorija stvorena u glavi Aleksandra Vulina, već realnost koja nam se dešava. Crna Gora će morati sama da se izbori sa tim kandžama u kojima se našla. I snage i znanja bi trebalo da ima, a u krajnjoj liniji nije bez razloga na nekoliko koraka do prijema u Evropsku uniju.
