Svi će, s povodom, pisati ili makar pomenuti ovaj dan i datum. Jedni s poštom, drugi s mukom, što ga ne mogu zaobići. Kako da ga zaobiđu kad im se mandati kače na adresu države kojoj je to Dan državnosti. 13. jul je nemoguće preskočiti jer je ljestvica toliko visoko postavljena da je današnje vladajuće strukture ne mogu doseći, a kamoli nadvisiti. Fašizam je tada došao u Crnu Goru s ponudama za odrasle i s čokoladama za nedorasle, da ih utješno okupira i pokori. Neki su bili skloni da se priklone tom ,,miroljubivom“ fašizmu. Evropa je bila zatečena njime kao da ga nije ona proizvela. Potom je bila zgranuta, kao da joj je stigao niotkuda, i kao da mu ona ćutanjem, nije dala veliki podstrek. Uostalom, proizvela ga je demokratskim putem, onim koji podrazumijeva oduzimanje i zemlje i života. Znano je bez ikakve filozofije... onamo đe je sve demokratija, tamo je nema. Prvi i jedini narod, Crnogorci, kome su oduzeti i zemlja i ime, su ustali protiv ,,demokratskog“ fažizma ne mareći za to što su se, svi ostali, veliki i mali, uspavali. Prva se predala, i Hitleru podala, Francuska, kolijevka evropske demokratije koja se nije mogla snositi od demokratskih pridika. Njena saveznica sa Balkana Srbija, koja je kormilarila Jugoslavijom, pristala je da joj se država potopi a da njeni navigatori, svi do jednoga, spasu guzicu ne mareći za obraz. Kad je Narodno-oslobodilačka borba komunista, uspješno okončana a fašizam s pobratimom nacizmom smaknut, Nova Jugoslavija je ustanički primat, protiv fašizma, dala (poklonila) Srbiji. Proglasila je 7. jul danom srpskog ustanka. Bio je to za njih više dan žalosti no dan ustanka, jer je Žikica Jovanović Španac upucao jednog svog žandarma, pa je navodno nakon toga, buknuo svenarodni otpor. Davno se znalo, a danas ka ikad, da je tamo buknula četnička raja ka iz zemlje trava.
Uglavnom, ustanak Crnogoraca je bio prvi u svijetu, ali nije mogao biti prvi na Balkanu. Dali smo bratskoj Srbiji prednost od sedam dana, da se mogu pozvati na prioritet. To i takvo povijesno laganje nije dobro za istoriju, ali nije baš ni rđavo za Crnu Goru, iako se nijedan istoričar i hroničar nije dośetio da ga adekvatno istumači. Naime, ako su Crnogorci po nacionalnosti Srbi, kako su moguća dva ustanka ,,istog“ naroda i to u roku od neđelju dana. Tako je crnogorska istoričeska duhovitost opet banula na scenu. Dali su prednost ,,ustaničkoj“ Srbiji iako su znali da je ne zaslužuje, jer je rađe stala uz fašizam nego ustala protiv njega. Tako je, kako nije nikad, Srbija neradeći, priznala Crnu Goru, zato što je nesporno i autogeno ustala protiv fašizma bez ijednog saveznika. To je morala da učini vrlo konkretno uz crnogorske argumente, 22 godine nakon Mojkovca i dvije godine prije AVNOJ-a 1943, tog svojevrsnog antifašističkog kongresa u Jajcu. Iz tog velikog Jajca (iako je deminutiv od jaje) nastale su granice današnjih država, čak i s jednom prinovom! Vazda gravidna Srbija od prevelikog srpstva, konačno je morala poroditi Kosovo. Neko joj ga je napravio... Ostatku napredak!
Od te augmentativne, naci-veličine, sve joj se češće izrađaju deminutivi muškosti ka što je gradonačelnik Nikšića. Taj četnik nije ima drugog supurlativa da iskaže četničku muškost, osim prsta. Neki su ga shvatiti i kao vibrator za nezbrinute, a takvim umjetnim organom, samojebom, se ne prijeti. Da CG ima potomaka onih 13-ojulaca, ne bi dotični imao više ni deminutiv, ni opštinu. Jednostavno bi je zauzeli na juriš u ime grada sa 45 narodnih heroja. Ali su i crnogorski potomci u deminutivu! Od toliko heroja izrodili su se paljetci (paljetak-zakržljali klas furmetina-kolobmoća, koji ne valja za śeme).
Ima još jedan fenomen vezan za crnogorske ustanke i datume nezavisnosti. Po najvećem žaropeku Crnogorci su ustajali da brane milenijumsko nasljeđe. Nije su se dali ni dušmanima ni domaćim poganima. Kad su drugi bježali u ladovinu oni su uskakali u vatru, ne samo 13. jula. Grahovac je bio u maju, Vučji Do u julu, Fundina u avgustu... dok je sunce iznad Lovćena zažižalo i kam i drvo pobijedili su pet puta nadmoćnijeg okupatora. I tako bi se moglo nabrajati do ujutro datumi tih žeženih bitaka. Poslije tih ustanaka Crnoj Gori je uglavnom svitala sloboda. Svaki put, do ovoga puta, 13. jul, a i druge datume Crna Gora ne obilježava kao pobjede, već kao protest zbog izgubljene slave i slobodarskog prestiža. Po prilici, još dugo ćemo se oslanjati na univerzalnu poruku za Slobodu: ,,SMRT FAŠIZMU, SLOBODA NARODU!“
P.S. Da živi 13. jul u svakom smislu i pogledu! Ovaj datum je, zavazda, obilježio Crnogorce pred civilizovanim svijetom, bez obzira što se necivilizovani domaći izdajnici trude svim silama da je prekriže. M.R.Š.
