Jakov Milatović možda nosi manje zagonetnu budućnost od izmišljenog Isusovog brata Jakova. Sve glavne crkve ovo znaju: Isus nije imao nikakvog brata, ni po majci Mariji niti po očuhu Josifu, ali jeste bio prvi jerusalimski biskup čija je biografija završena kamenovanjem.
To svakako ne smemo predvideti niti poželeti Milatoviću.
Dva mišljenja o Milatovićevoj različitoj političkoj rodbini izdvajamo. Prvo, deo njegove rodbine je moderno biračko telo od 29 odsto rođaka u Crnoj Gori; drugo, to je mračna rodbina od vladajuće elite u Srbiji sastavljena od Vlade Republike Srbije i njene tajne službe. Oba njegova roditelja su moćna, ali sa različitim ciljevima, što crnogorskom Jakovu može doneti razdor u duši .
TIJELO OD 29 ODSTO
Glavninu birača Jakova Milatovića čini ,,adidas“ mlađa srednja generacija. Ta glavnina polazi od toga da je Crna Gora država via facti - da je ona neporeciva realnost, i da su stoga identitetska pitanja manje važna od programa integracije sa Evropskom unijom osiguranim progresom u unutrašnjoj politici. Ta glavnina želi put u otvorenu Evropu a ne u balkanski rezervat i oni nisu krstaši svesrpskog nacionalizma i Velike Srbije.
Nju zanima dobro obrazovanje sa nostrifikovanim diplomama u Evropi i SAD, manji porezi a pristojna profesionalna plata, velika radna mobilnost, novi stan, bella figura na modernoj garderobi, srećna porodica, turističke rute od Lovćena do evropskih i prekookeanskih zemalja, ona želi svetske koncerte u Podgorici, ona je željna sigurnih ulica bez narko klanova i zaštite u Vladi Crne Gore, ne želi strahovladne i osione korumpirane ministre. Ona je za modernu državu Crnu Goru koju čuvaju zajednički interesi svih njenih stanovnika bez plemenskih logorskih vatri i kancerogenog dima tamjana verskih raskoljnika.
Divno je da je ovo telo pokazalo evropske zube, i divno je da ono izvlači Crnu Goru iz nahijske istorije, i divno je što prinuđuje sve pro-beogradske partije iz Srpske kuće da ga podrži!
Ali stanimo u zanosu. Ako mislimo da je sve jasno i da je staza budućnosti Crne Gore prozirno vidljiva - ne, nije. Razmotrimo nedoumice.
TIJELO OD 60 ODSTO
Zar nije tačno da Milatović može u drugom krugu predsedničkih izbora 2. aprila da savlada Đukanovića - jedino uz pomoć neprijatelja svog sopstvenog političkog tela i programa: velikosrpskog fronta, zatim, kompromitovanih ,,građanskih“ partija iz 2020. godine, i uz pomoć korumpiranih političara iz dve vlade i direktora javnih preduzeća Crne Gore posle 2020. godine?
To pomoćno beogradsko telo, koje je veće od njegovog, neće posle mogućeg pada Đukanovića dopuštati da Milatović razvije politiku protiv kolonijalnog interesa Beograda, crkveno-poslovnih saveza i međunarodnih kriminalnih kartela. Njegovom ,,evropskom“ telu bi to bilo moguće jedino ako bi u junu, na vanrednim parlamentarnim izborima, ,,Europa zdaj“ osvojila većinu sedišta u Skupštini Crne Gore. Ili ako bi, u slučaju nedovoljne snage, formirala većinu sa Đukanovićevom partijom ili oporavljenim ,,građanskim“ partijama iz 2020. godine.
Druge mogućnosti, za sada, nema.
Otuda moguća pobeda Milatovića 2. aprila 2023. godine, neće biti programski čista niti politički stabilna, osim u zadovoljstvu što bi bio uklonjen Milo Đukanović i dodatno oslabljena njegova partija.
To nije nečasno, kao što se često čuje od pristalica DPS-a, jer nije nečasno ni da se DPS bori za očuvanje vlasti, što se čuje od frontovaca i posramljenih ,,građanskih“ partija. Nije nečasno da se sa stanovišta demokratije i socijalnog progresa bilo ko bori za vlast.
Svi imaju pravo na presto.
VRIJEME VLASTI
Ponavlja se kao mantra da više od 30 godina Mila Đukanovića na vlasti jesu razlog da on bude smenjen. Mi to opovrgavamo: ni dužina boravka na vlasti, ni kratkoća vladavine nisu nikakvi argumenti za smenu bilo koje vlasti. Niko neće reći da je dužina vladavine engleske kraljice Elizabete Prve, zatim, austrijske carice Marije Terezije i francuskih kraljeva Fransoa Petog i Luja Četrnaestog bila neblagotvorna; i niko neće olako poreći da kratkoća vladavine austrijskog cara Jozefa Drugog Habzburškog i Napoleona Bonaparte u Francuskoj nije trebalo da bude duža.
Ali smo zato spremni da tvrdimo da su 16 godina vladavine Aleksandra Prvog Karađorđevića u Jugoslaviji bile nesretne, a 35 godine vladavine Josipa Broza Tita bile sto puta bolje od 13 godina vladavine Slobodana Miloševića. I tvrdimo da su kratke vlade Krivokapića i Abazovića u Crnoj Gori jedino zaslužile desetodnevnu narodnu žalost.
A kada su stari atinski Grci izmislili ostrakizam – proterivanje političara iz zemlje, onda su ih slali na deset godina napolje jer su ovi bili uspešne vodje i demagozi, ma koju ideologiju zastupali. Grci su napadali uspešne, a ne neuspešne.
Ne znamo koliko bi ovo moglo da uteši Đukanovića.
NESMJENJIVOST ĐUKANOVIĆA
Spoljna politika DPS-a i Mila Đukanovića je postala fundament međunarodnog položaja Crne Gore.
To se dogodilo ne samo kroz njegovo opiranje ratnoj avanturi Srbije u jugoslovenskim ratovima tokom 90-ih godina, već i u preuzimanju zastave nezavisne Crne Gore od Liberalnog saveza Crne Gore. Tada je Đukanović od opozicionara Beogradu, koji je rizikovao život, postao svenarodni tribun Crne Gore, iako prema Liberalnom savezu nije negovao dovoljno poštovanja.
Evropski državnik je postao kada je 2002. godine hrabro zaveo euro kao domaću valutu umesto beogradskog dinara i nemačke marke. Kao ekonomista, mi mu tu skidamo kapu. Mi ne zaboravljamo da je pomagao demokratske snage u Srbiji, među kojima i našu parlamentarnu partiju koju smo vodili. Postao je svetski državnik kada se 2006. odvažio na referendum za nezavisnost Crne Gore i kada je 2017. godine to potvrdio ulaskom Crne Gore u vojno-politički savez NATO.
Doveo je 2020. godine Crnu Goru na prag ulaska u briselsku konfederaciju evropskih država otvaranjem poslednjeg, 33. poglavlja za pristupanje EU – ,,Konkurencija“. Njega bi Crna Gora sa njim sa lakoćom zatvorila.
To su ,,vrednosti“ kojih Milatović neće moći da se oslobodi a da ne rizikuje svoj slom u ,,adidas“ generaciji.
Ostao bi on tada na frontovcima gde bi zamenio Mandića. To mu se već i nudi, s obzirom na tajni sastanak Andreja Milovića iz ,,Europe zdaj“ sa kir Joanikijem Mićovićem u Beogradu nekoliko dana nakon što je Milatović objavio svoju predsedničku kandidaturu.
Čak i da Đukanović padne, neće biti lako poništiti njegov geostrateški doprinos. Ali taj će doprinos biti bez ikakve sumnje napadnut iz Beograda. I biće napadnut, ne kroz zasluženu kritiku bivše Đukanovićeve unutrašnje samovlasne politike, već kroz poslednji napad Beograda na samo biračko telo ,,Europe zdaj“, da se Beograd otrese Milatovićeve zablude da Crna Gora može u Evropu bez srbijanske dozvole. Čak i da Milatović pobedi Đukanovića 2. aprila 2023. godine, on ga neće pobediti, jer bi u suprotnom morao izdati svoje evropsko biračko telo i poljubiti beogradsku ruku. Njega čeka poraz u beogradskom dvorcu Obrenovića u Ulici srpskih vladara, iako on u to sada još ne može verovati.
Za pravo mu daje i neshvatljiva pasivnost NATO koji nije nijednom patrolnom flotom i nijednom zajedničkom pomorsko-kopnenom vežbom sa vojskom Crne Gore pokazao da posle 2020. godine neće dozvoliti moskovsko-beogradsko probijanje na Jadran. Zato i opasno pada podrška Crnogoraca atlantskom savezu u Podgorici koja je već ispod 50 odsto narodnog raspoloženja.
Milatović je, sa stanovišta Beograda, poslednja iluzija nezavisnosti Podgorice, i on će biti uništavan odmah po mogućoj predsedničkoj pobedi. Milatović nije ništa drugo do avatar beogradske vlade, Srpske pravoslavne crkve i srbijanske akademije svesrpskog kolonijalizma. Biće blizanac napuštenog Andrije Mandića.
ZRELOST ,,ADIDAS“ BIRAČA
Danas je uzalud pozivati Milatovićeve glasače da glasaju za Đukanovića, jedino ludaku to može da padne na pamet.
Milatovićeve birače čeka slom naknadno, sada im je pogled zamračen, zanose se egzaltacijom ubistva Cezara. Ne vide da su oni novi cilj atentata naredbom beogradske vlade. Kao što je nekada taj cilj bio Đukanović od frontovskih strelaca. Ubiti Evropsku uniju u Podgorici, to je cilj Beograda! Zar ima ikoga ko to u Crnoj Gori ne želi da vidi? Naravno da ih ima, izgleda, ne manje od sto hiljada.
GDJE MILATOVIĆ SLIJEDI ĐINĐIĆA
Kada je 2001. godine Zoran Đinđić uvrstio u Vladu Republike Srbije grupu anonimnih političkih i ekonomskih internacionalaca (osim Aleksandra Vlahovića), oni su beogradsku karijeru započeli predlogom da se sa porezom na ,,ekstraprofit“ najuspešnijih srpskih preduzeća tokom Miloševićeve vladavine zadovolji krvožedno raspoloženje osiromašenog srpskog proleterijata.
Možda je Đinđić time nenameravano nadahnuo i Crnogorce iz ,,Europe zdaj“ da to isto podrže 22 godine naknadno u Crnoj Gori. Oni nisu ni jednom rečju ustali protiv predloga Abazovićeve vlade da se sa 33 odsto novog poreza kazne preduzeća koja su navodnim vladinim monopolima u proteklih nekoliko godina zaradila više od novih pet miliona profitnih evra. Koji je onda smisao da vlada deli preduzećima monopole, ako će oni da zbog njih izgube stečeni profit na koga ionako plaćaju redovan porez? To je revanšistički ekonomski rasizam: napašćemo retroaktivno monopole prethodne vlade, ali svoje buduće monopole nećemo.
ISKUSTVO SIRIZE I CIPRASA
Mi u ponašanju biračkog tela ,,Europe zdaj“ vidimo opasnu potrošačku pohlepu i slepilo na demagogiju većih plata i penzija zasnovanih na kreditima spoljnjih banaka koji Crnu Goru vode u bankrot.
Pa šta, neka se sledeća vlada bavi mukom dužničkog moratorijuma i prodajom državne imovine radi naknade međunarodnog duga!
Kao i Ciprasova, grčka Siriza, posle 2016. godine, koja je molila Evropu za otpis dugova i pristala na prodaju ostrva i druge državne imovine radi isplate duga. I morala je da smanji plate i penzije. I odustala je od svoje verzije naplate poreza na ekstra profit na preko 50 hiljada ,,obveznika“ .
Evo, daćemo predlog ,,Europi zdaj“ kako da Milatović, kopirajući Ciprasa u Grčkoj, sigurno pobedi Đukanovića u drugom krugu, a da potom Crnu Goru otera u propast: neka poništi hipotekarne kredite na kuće i stanove i zaustavi prinudnu naplatu – i uništi banke, neka svim siromasima podeli mesečno 70 evra za namirnice; neka država svima njima plati 350 KW struje mesečno , neka sva poreska dugovanja građana podeli na sto mesečnih rata i isprazni budžet; neka država pokloni 210 evra mesečno svim četvoročlanim porodicama gde roditelji ne rade (odnosi se i na prosjake – idemo svi na ulicu); neka frizerima obeća 1.000 evra penzije i odlazak u prevremenu penziju sa 55 godina starosti zajedno sa taksi vozačima i desetinama drugih privilegovanih profesija. Ne samo sa tim je pobedio Aleksis Cipras na izborima 2016. godine!
Ali neka se ,,Europa zdaj“ nikako ne šali i ne ponovi i njegove druge zahteve poput onih da se rođenoj deci svih imigranata na Lezbosu da grčko državljanstvo – a tada je u Grčku morem i kopnom stizalo milion ilegalnih imigranata, i da se donese zakon o civilnom partnerstvu za istopolne brakove.
Jaooj, fuj - popovi i kir Joanikije Mićović bi pali u nesvest… Anatema! A Cipras je 2016. godine imao 41 godinu, malo više od revolucionara Milatovića sa 37 godina danas.
CILJ SRBIJE
Cilj Srbije je da se sa Milatovićem Đukanović udalji iz političkog vrha Crne Gore. I da se posle toga porazi i sam Milatović i preostali evropski duh u Crnoj Gori, i ona konačno veže za Beograd.
Beograd je sa otvorenim Mandićevim srpskim iredentističkim nacionalizmom završio na ovim predsedničkim izborima. Mandić je epizoda državno-crkvene zavere protiv Podgorice. Islužen je vojnik, dobro je nagrađen. Biće i odlikovan, a možda će kao srpski državljanin biti sledeći ambasador Srbije u Podgorici.
Biračima ,,Europe zdaj“ se danas malo toga može zameriti, jer oni iskreno žele izlaz iz dugogodišnjeg mekanog monopolističkog Đukanovićevog režima i nacionalističke invazije beogradske vlade i Srpske pravoslavne crkve. Siti su obe strane. Ako pobede, čeka ih težak zadatak: da sačuvaju Đukanovićevu spoljnu politiku, a dovrše njegovu unutrašnju adaptaciju Crne Gore na duhu Evropske unije bolje od njega.
Birači ,,Europe zdaj“ bi trebalo da znaju ko su im stvarni protivnici, ako stvarno Milatović i ekipa žele ono što govore: Vlada Srbije, Srpska pravoslavna crkva i srpska iredenta u Crnoj Gori. Ako ih stvarno pobede, samo im ovo od srca možemo reći: Alal vam vera!
