Crnogorci, sigurno ste srećni što u svojoj političkoj istoriji niste imali nijednog vladara koji je bio spreman da sagori i sebe, i svoju porodicu, i narod, kako bi umro u patetici mučeništva, kako je to u Beogradu objavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić 5. juna 2023. godine.
Zar se svima nama ne čini da su najgori oni diktatori koji su spremni da sa svojim političkim propadanjem povuku u stvarni grob i svoju decu i celo stanovništvo svoje države?
Tu se politika degeneriše u zločin.
PUTINOVA MAJKA
U Gruziji je pre 12 dana, 31. maja 2023. godine, umrla Vera Nikolajevna Putina.
Živela je tamo u teškom siromaštvu i pravo je čudo što je u tome izdržala do svoje 96. godine. Od 1999. godine naovamo je javno tvrdila da je Vladimir Putin njen sin kada ga je videla na televiziji kao predsednika Rusije, mada je, izgleda, o tome i ranije nagoveštavala. Prepoznala je i njegov ,,pačiji hod“ iz detinjstva...
Ovaj nije nikada priznao zasnovanost njene roditeljske tvrdnje, ali ni u svojoj autobiografiji nije uspevao da ubedljivo dokaže čiji je. I njegova učiteljica iz Gruzije, Šura Gazigašvili, je tvrdila 2008. godine da ga se seća iz škole tokom 1959-1960. godine. Voleo je, kaže ona, da se rve i ribari, i od nje je voleo učiti da govori na ruskom jeziku.
Vera tvrdi da ga je rodila 1950. godine iz vanbračne veze sa Rusom, po imenu Platon Privalov, koji se nije želeo razvesti i oženiti njome. Kada se potom udala za Gruzijca, po imenu Georgije Osepahvili, započele su dodatne muke za njenog sina Vladimira. Ovaj očuh je zlostavljao malog pastorka Vladimira - tuđe mu je to dete bilo pored svojih koje je imao sa Verom. Govorio mu je da je ,,kopile“ i da će ga izbaciti iz kuće, što je zimi i činio kada ga je bosonogog držao na ulici.
Vera je, spasa radi, prebacila devetogodišnjeg sina kod svojih roditelja (ne zna se gde), ali su ga oni godinu dana kasnije dali u sirotište.
Po Putinovoj autobiografiji ,,Prva ličnost“, u stilu Grevsovog ,,Ja, Klaudije“, nije tako. On tvrdi da se rodio 1952. godine od oca Vladimira Putina i Marije Šelomove iz Lenjingrada. Da nije to godina kada su ga lenjingradski Putini usvojili jer su prethodno ostali u svojoj 40. godini bez dvoje pomrlih sinova?
Te njihove sinove, Alberta i Viktora, Putin je nazvao svojom ,,braćom“. Tako se Putin podmladio za dve godine, usvojenike proglasio za svoje roditelje i dobio braću?
Zamračen je trag Putinovog porekla. Ali to nije jedini trag koji se gubi, jer se od 1999. godine gube tragovi i čudno izginulih novinara koji su pisali da je Putin rodom iz Gruzije, i da ne može da dokaže ko su mu bili roditelji iako je tvrdio da je sa njima živeo u Lenjingradu i da su umrli od raka 1998. i 1999. godine, baš kada je postao predsednik Rusije.
Jedan poginuli novinar je bio Rus, a drugi Italijan. Nismo do sada otkrili izjavu iz ,,Putinove lenjingradske rodbine“ koja bi dokazivala njegovu autobiografsku tvrdnju iz ,,Prve ličnosti“ o tome ko je on.
Vera Putina je zahtevala da se ona i Vladimir radi dokaza biološkog identiteta podvrgnu DNK testu, što je Vladimir Putin odbijao. Pokazivala je svoje fotografije sa sinom – uistinu je dete upadljivo ličilo na sadašnjeg Putina i upadljivo je ličio na nju. No, govorila je… ,,on neće da mi oprosti“ što je birala između dece sa gruzijskim mužem i spasom malog Vladimira iz prethodne veze.
To je bio njen, stvarni ,,Sofijin izbor“, najstrašniji izbor, kada se majci cepa duša i deli decu.
MAJKA I SIN
A Vera Putina je i javno osudila 2008. godine sina Vladimira kada je Rusija, pod Putinom, napala Gruziju zbog Južne Osetije koja je zatražila pripajanje Rusiji, a Tbilisi to nije dao. Rekla je da se ,,sramoti“ Vladimirovog rata.
Vladimir Putin je napao gruzijski narod kao Rus iz Petrograda i Moskve. Ali, da li smemo pretpostaviti da je pucao na Gruzijce jer je u njima video i ,,izdajničku majku“ i poočima zlostavljača?
Možda, mada bismo mi pri tome više poklonili pažnje nečem drugom: Putin je svakako Rus, ali i više od toga – postao je velikorus, i kolonijalista. Postao je ruso-strateg hoteći da ponovi carsko osvajanje Gruzije iz 1801. godine i boljševičko indoktriniranje južnih Oseta 1917. godine i njihovo vezivanje za Moskvu. Nije nam bliska misao da je na Gruziju krenuo samo iz osvete zbog detinjstva, krenuo je više kao državnik i osvajač.
Putin je ljubav našao u kolektivnoj disciplini u tajnoj policiji, u KGB-u.
Od tada naovamo je njegov životopis jasniji. Podigao se u većeg Rusa od Rusa. Njegov petodnevni napad na malu vojsku Tbilisija 2008. godine je bio otimanje 20 odsto gruzijske teritorije na prostoru ,,ruske“ Južne Osetije i naknadno Abhazije.
To je bio uvod i za napad na ,,ruski“ Krim 2014. godine, i sadašnji napad 2022. godine na Ukrajinu – koja je, u stvari, po Putinu, zalutala Rusija.
ATMOSFERA U KREMLJU
Možda nisu istinite biografije ni Vere Putinove niti Vladimira Putina, ali Putinova biografija koja se sada ispisuje sa ratom u Ukrajini je jasna.
On je postao svetsko breme. Ako su tačni navodi posmatrača Kremlja da se psihološki portret Vladimira Putina sastoji i od dokazivanja da - bilo da je odbačeni i mali siromašni Rus iz Gruzije ili iz siromašne lenjingradske porodice - može da postane najveći Rus i interkontinentalni vladalac svih rasa i kultura drugih naroda; i da on time dokazuje da je upravljač naše planete - onda nije nemoguće da otpor Ukrajinaca njegovoj viziji svoje veličine, i međunarodno kažnjavanje koje trpi ne samo on, već i cela Rusija, može da ga odvede do suludih nuklearnih poteza i rata protiv celog sveta; sveta koji ga neće, i zbog toga ne zaslužuje ni da postoji.
Za sada, fascinira ga biblijski potop, što je izveo miniranjem ukrajinske brane Kahovka kod Hersona na Dnjepru.
Govore posmatrači Kremlja da se Putin boji atentata, da ne sme da izađe iz Rusije jer će biti uhapšen, boji se pučističke izdaje svoje vojske, nije siguran da li sme na moskovske ulice posle ubistava novinara i ubistava neposlušnih milijardera i zatvaranja brojnih suprotstavljenih političara.
On zna da posle majskog napada bespilotnim letilicama oko Kremlja i blizu njegovog radnog prostora u Novo-Ogarjevu, on više nije van dometa. Rusija je u zatvoru, a ona je prvopozvana da se iz njega i izbavi uklanjanjem odmetnutog cara.
ODMETNUTI PREDSEDNIK REPUBLIKE U SRBIJI
Za razliku od Putina, predsednika Vučića još ne napada spoljna vojska – kao nekadašnjeg predsednika Miloševića 1999. godine.
Njega za sada napada samo Beograd, kao što je tako Beograd napao i Miloševića 2000. godine – ali i sa celom Srbijom. Rastrojena Vučićeva izjava da je spreman da pogine – i gde on protivstavlja svoju decu i porodicu političkom programu rastuće opozicije u Beogradu, jeste samoubilački hvalospev napuštenog ,,filozofa“ koji svojom žrtvom ,,kažnjava“ narod za izdaju. To je nastup maksimalne samoljubivosti bez ikakve topline za žrtve koje za sobom ostavlja.
Nisu sva samoubistva kukavička, mnoga su, pogotovo ona u ratu, herojska. Junak je oduvek svaki vojnik koji daje svoj život da bi drugi živeli, ali – da danas žive ne samo u slobodi već i u demokratskom uređenju.
Otuda, uzgred, obećanje moskovskog patrijarha Kirila da će svi poginuli ruski vojnici u Ukrajini otići u raj ne vredi, jer oni tamo ne padaju za slobodu Ukrajine, već za ropstvo ove zemlje pod Moskvom. On, radi podrške Putinovoj mobilizaciji Rusa, uzaludno tvrdi da njihova ,,žrtva briše sve prethodne grehove“, kazao je to 25. septembra 2022. godine.
ŽRTVA PREDSEDNIKA
Zašto bi se žrtvovao predsednik Vučić? Ako ga već narod neće, zar će ga porodica, deca, zbog toga ostaviti; zar ne vredi živeti makar i samo za njih?
Njega okrivljava demokratski Beograd da je na čelu kriminalne države i njenog saveza sa gangsterskim bandama i balkanskim kokain kartelom, za pljačku opšteg budžeta i njegovo generalno korišćenje u korist Srpske napredne stranke, za ubistva političkih protivnika i suparničkih kriminalaca, za rušenje gradskih kvartova i građevinsko nasilje u Srbiji, za protivzakonitu propagandu političke mržnje u štampi i elektronskim informacionim sistemima, za varvarizovanje narodne etike u televizijskim ,,reality“ programima, za opštu korupciju i samovolju u državnoj administraciji i inspekciji, za raspad nezavisnog sudstva i slom Ustavnog suda...
Pa dalje: za nezakonito zapošljavanje u državnim ustanovama, za zloupotrebu policije radi bogaćenja partijske elite, za protivustavno mešanje u rad vlade Srbije, za kršenje parlamentarizma u parlamentu, za protivustavni i antisekularni savez sa Crkvom, za sistematsko podrivanje stabilnosti Crne Gore i Bosne i Hercegovine, za mučenje severne srpske enklave na Kosmetu pod kontrolom gangsterskih bandi, za širenje međunacionalnog revanšizma i guslarske ,,kulture smrti“, za vođenje antievropske integracione politike, za iznuđivanje novca od privatnih firmi – i još nekoliko stotina drugih nedela...
PATRIJARH I VUČIĆ
Da li smo uočili da patrijarh Perić u poslednjih mesec dana upadljivo ćuti i pravi se da ne čuje huk na ulicama Beograda i žalbe naroda? Javno ne podržava predsednika Srbije kao svog glavnog dosadašnjeg saveznika i finansijera. Ali, javiće se on, to će biti kada pobednik u Beogradu postane jasno vidljiv. Sada patrijarh čeka, da vidi na čiju će stranu da ode. A ćuti i Srpska kuća u Podgorici, ćuti i crnogorski mitropolit Joanikije i padobranac Metodije iz Berana.
Teško je reći koliko se patrijarhu dopada Vučićevo padanje u samodopadljivi patos samoubistva i nuđenje porodice za žrtvu. Verovatno nikako. Jer Vučić ne pominje da hoće da padne za pravoslavlje, iako ume da upali sveću i poljubi sliku muških i ženskih svetaca u crkvi. On hoće da padne samo za svoje ideale, za sebe, a ne i za ideale Crkve.
A prvi ideal Crkve je da ona opstane, i ona stoga mora da preživi svakog šefa države.
A ideal sadašnjeg predsednika u Srbiji je da on preživi uz nesputanu samovladu – i tu on postaje konkurent Isusu. To za patrijaršiju nije nikako prihvatljivo, jer niko ne sme da Hristu stane uz bok ma koliko se poobožavao. Bog je nedostižan. Zar Vučić to ne zna?
Po Patrijaršiji, samo je jedan čovek mogao da dozvoli svoje ubistvo – to je Hrist. Tačno je to, ali je svrha tog čina bila teatralna. On je hteo da pokaže posle tri dana u grobu da njega ne može niko da umori, i vaskrsnuo je. Mi možemo Isusa i po sto puta da zakucamo na krst, on nikada neće umreti.
Hrist je mogao da sebe proglasi za bezgrešnog glumca smrti samo zato što je bio bog. A to Vučić nije. I Crkva neće priznati njegovu žrtvu kao svetačku. On će morati da sačeka Strašni sud, kao i svi drugi hrišćani. Nijedan čovek posle Isusa nema prava da priziva svoju smrt i gura narod u rat, ako je time želeo da dokaže svoju svetačku veličinu i zadobije besmrtnost kao nagradu za zločin.
Raduje nas tišina iz Patrijaršije. Kada pontifeks ćuti, nešto je namirisao, možda već razmišlja o novom savezniku. O bilo kome, koji mu ne osporava privilegije.
ĆUTI O CRKVI I BEOGRADSKA OPOZICIJA
Ovo vam je kao tante za mante između opozicije i Crkve: opozicija ne napada na demonstracijama Crkvu, a Crkva ne napada opoziciju, niti pomaže Vučiću da sa njom izađe na kraj. Tu vlada primirje nepomirljivih. I korisno je.
Patrijarh se povukao sa bojnog polja da ne bi stradao zbog podrške izgubljenom savezniku, a opozicija se zahvalno do daljnjeg skinula popovima sa vrata. Sa stanovišta političke taktike, i Crkva i beogradska opozicija se trezveno ponašaju, one ne žele da troše snagu među sobom dok se ne rasplete misterija šta će biti sa predsednikom Republike na Andrićevom vencu, u dvorcu Obrenovića.
Naravno, neće to ići u beskonačnost. Kad-tad će se nova vlast i Crkva dohvatiti. Ne moramo nagađati, ali ako padne Vučić, druga na redu za ,,dijalog“ će biti Crkva, jer je bila đavolov šegrt.
PUČ U GRAČANICI
Sigurno uočavamo ko još beži od Vučićeve auto-destrukcije?
Počelo je komešanje kod Srba iz kosovsko-mitrovačke enklave. Izgleda da su rešili da odbace svoju filijalu Srpske napredne stranke koja se kod njih zove Srpska lista. Optužili su je za izdaju interesa kosmetskih Srba u korist beogradskih manipulativnih ciljeva na sam dan Vučićevog mitinga u Beogradu 26. maja 2023. godine. Taj interes se sastoji u navodnom spašavanju Srba od Prištine i preminule Medlin Olbrajt dizanjem postšešeljevske nacionalističke histerije u Beogradu kojom se sprečava otvaranje narodnih očiju na teror i kriminal same srpske vlade. Srbi u Kosovskoj Mitrovici su žrtvovani radi bogatstva i komfora vlasti u Beogradu.
Alternativna politička grupa koju predvode Jakšić, Veljić, Ristić, M. Trajković i drugi, se sastala u velikom srpskom selu Gračanica na osam kilometara od Prištine da obnove rad nekadašnjeg Srpskog nacionalnog veća.
Zašto u Gračanici? Iz dva razloga: prvi, tu su teško dohvatljivi za kriminalce i ubice Olivera Ivanovića koji upravljaju opštinama na severu Kosmeta; i drugi, sama blizina Milutinovog manastira iz 14. veka sugerira da Crkva može pružiti ruku mogućoj novoj srpskoj ,,vlasti“ na Kosmetu i njihovoj povezanosti sa prevratom u Beogradu. Počela je Crkva da hoda na dve noge i, iako nije bila aktivni učesnik u ,,gračaničkom puču“, pokazala je da nije ni Vučićev bezrezervni barjaktar.
HOĆE LI BITI OBRAČUNA U BEOGRADU
Da, biće rastućih rivaliteta u Beogradu.
U njima će verovatno sve manje želeti da na stranu Vučića staje Crkva, kao i vojska, kao i donji deo policijskog kadra. Vučić će ići napred i sa sve manjom podrškom u članstvu svoje partije, dok mu beogradske nacionalističke opozicione stranke neće prilaziti, jer ga drže za izdajicu Kosmeta.
Kako vreme bude odmicalo dizaće se bunt i u mnogim gradovima van Beograda. A kada se to dogodi, kada ,,revolucija“ ispuni ulice, predsednik Srbije će biti iskušan da li želi da ode u miru ili će se uživeti u ulogu žrtvenog mučenika i mašiti se po drugi put smrtonosne Šešeljeve zarđale kašike.
A Srpska kuća u Podgorici? Moraće sama da odluči gde će.
