Odjeci na periferiji mogu biti odraz suštine. Restaljinizacija Rusije se ogleda u promenama u Crnoj Gori koje su usledile nakon prve agresije Rusije na Ukrajinu 2014. Neuspešni pokušaji nasilnog preuzimanja institucija i uspešno pasivno litijaško nasilje omogućili su izbornu prevaru 2020. kad je URA ušla u koaliciju pod neposrednom kontrolom srpskih i ruskih službi. Mandat nedavno poveren istoj političkoj organizaciji, da formira novu manjinsku vladu dok aktuelna vlast opstruira proces uvodeći sistem u stanje državnog udara, potvrda je slabosti opozicije koja nije uspela da raskrinka i politički instrumentalizuje paradigmu agresije Rusije na Ukrajinu koja je u Crnoj Gori očigledna. Tim pre, ako se pretpostavi, da Rusija u Ukrajini ratuje protiv sebe same, a ne samo protiv Ukrajine i Zapada. Putinovsku politiku u Crnoj Gori sprovode političke stranke koju organizuju i finansiraju srbijanske agenture od drugog predsedničkog mandata Borisa Tadića koji se, bez obzira na gubitak vlasti i svakodnevno blamiranje u javnosti, do danas nije odrekao svojih uverenja i odluka. Istovetnu politiku nastavio je Aleksandar Vučić negde 2015, koji je udružio SPC i navodno prozapadni NGO sektor i u Srbiji i u Crnoj Gori oko istih strateškim usmerenja. Putinova paradigma u Crnoj Gori zapravo je satiranje srpskog identiteta. Putinova agresija je, na jednom širem planu, dehumanizovala rusko prisustvo u Ukrajini, i svaku rusku državnu politiku iz poslednje dve decenije. Pristajući uz takvu Rusiju, zvanična Srbija odbija da se prilagodi tekovinama evropske civilizacije iz poslednjih pola milenijuma, nastojeći da su svoj krug praznine i besmisla uvuče sve susede do kojih dopire njen uticaj. To ne čini srpske elite manje alavim u domenu zapadnjačke materijalističke ekumene, naprotiv.
Evropska većina u Crnoj Gori nije bila dovoljno odlučna pred potrebom da se anuliraju rezultati litijaškog pokreta koji je razorio institucije, javnost i kulturu. Umesto kontinuiteta evropske politike, uspostavljeno stanje nedovršenosti postaje nastavak destrukcije tako da URA zadržava svoje liderstvo u tom smislu, ugledajući se na Aleksandra Vučića. Upravo zahvaljujući svojim lažnim prozapadnim opredeljenjem, i veštini kojom preuzima manjine, URA postaje drugi najvažniji činilac regionalnog nereda nakon koalicije partija kojima upravlja Aleksandar Vučić u Srbiji, dok je Bosna i Hercegovina privremeno, ali očigledno pacifikovana. Odnose sa Zapadom, Rusijom i Kinom, u kojima je lavirao, Vučić je uneo u osnove lične, porodično-kumovske vlasti koja je korupciju vezala za sistem sprovođenja ruskih i kineskih malignih uticaja. U domenu korupcije, idiotizacije javnosti i malignih uticaja Rusije i Kine, Vučić se oslanjao na opoziciju koja nije samo ponavljala svaku njegovu igru, nego je neposredno saučestvovala. Srbija je na rubu međunarodne izolacije. Agresija Rusije na Ukrajinu se neće okončati do izbora 3. aprila. Naslonjena na medijsku imperiju Dragana Đilasa i njegovih partnera u Crnoj Gori, a mediji koji se smatraju nezavisnim i antivladinim preveli su, u Srbiji, ono malo politički razumnih (manje od milion birača) na antievropsku, antiameričku i putinovsku stranu, URA će, izvesno, nastaviti džepari sa obe ruke i svim prstima.
Crna Gora je dragocena za Srbiju, dobar primer i oslonac od ranih devedesetih, naročito u budućnosti koja predstoji. Urašenje je Srbiju ostavilo bez opozicije i civilnog sektora doraslih ne samo da se jasno odrede prema tragediji Ukrajini, i dubokom značenju njene sudbine, nego i u smislu potrebne alternative Vučićevom režimu koji je Srbiju definitivno svrstao na tamnu stranu, ponovo je učinio parijom pred najednom odlučnim zapadnim svetom, na rubu je izolacije i propadanja koje će, izvesno, biti i konačno. Ako se u mandatu nove manjinske vlade bude odvijalo sve suprotno, a Crna Gora se vrati u NATO posle ciljanih opstrukcija Ministarstva odbrane, i ponovo se posveti evropskoj integraciji, koja je od premijerovih apostola daleko hiljadama godina, tim bolje. Nisam analitičar, nisam prorok, ovako se dojmi da trenutno stvari stoje.
Ukrajina je nespremna dočekala invaziju Rusije. Prethodno je Crna Gora nespremno dočekala litijašku invaziju. Crna Gora je zatim nespremno dočekala invaziju Rusije na Ukrajinu. Nespremno je dočekala i snažan odgovor Zapada koji je izolovao Rusiju. Crna Gora je nespremno dočekala kraj vlade koja se trudi da i dalje postoji, ulazeći u sferu državog udara. Mislim na Crnu Goru koja je većinski evropski opredeljena, ne ulazeći u etnička razvrstavanja koja su takođe put bez povratka. Ta Crna Gora mora biti spremna za postupke nove, uraške vlade, čiji su neostaljinisti trenutno ključni politički partneri. Upravo se odvija restaljinizacija Rusije koja ubija gradove, civile i ukrajinske vojnike, razara Ukrajinu i kao stanište evropske barokne kulture. Restaljinizacija se odvija i u novom poretku ruske vlasti, koja se svela na pojedinca koji očigledno gubi razum i sva preostala ljudska svojstva, sa svojim čankoliscima. Restaljinizacija Rusije za Crnu Goru nije samo bolno podsećanje, nego i opomena.
Povratak u Hladni rat iziskuje stavove koji će zanemarivati pojedinosti, marginalije. EU i SAD su u proteklim godinama u odnosu prema Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini potencirali osude korupcije, zanemarujući prioritete koji su jasni upravo u Ukrajini. U Srbiji su zanemarili i korpciju, i strateške prioritete. Uključivanje Srbije, BiH i Crne Gore u evropski pokret otpora pred agresijom putinizma, koji je narušio temeljne vrednosti svake evropske države, i EU u celini, biće potrvrda ne samo strateške snage Zapada, nego i snage uverenja. Verovatno će biti i izazova koji su u ovom času nevidljivi, za koje je evropska Crna Gora takođe nespremna. A spremnost će izgraditi aktivnijim, hrabrijim odnosom prema događajima iz novijih dana, koji su i Crnu Goru i Ukrajinu učinili nespremnim.
