Kako to da muftije i popovi sede u prvom redu zvanica u Potočarima a da nijedan nije otišao na sud zbog propagande bratoubilačkog rata? Da li im je dobrodošao neuki komemorativni gaf Abazovića, da se oni zbog njega ne vide?
To se ne odnosi na mitropolita Crnogorske pravoslavne crkve Mihaila: on je spašavao čast Srba optužujući zločince.
Kako to da tamo nije bilo nijednog vladičanskog črnca Srpske pravoslavne crkve? Svima je jasno. I toj crkvi je jasno.
DVA GENOCIDA
Dva puta je u Srebrenici bio genocid. Najbliži nama je genocid iz 90-ih godina XX veka nad bosanskim muslimanima koji Beogradska patrijaršija još ne zapaža. Nijednog svog črnca nije raspopila i strgla mu vladičanske haljine zbog blagosiljanja sablji.
A drugi: da li je ikada osudila genocid Stevana Lazarevića nad bogumilima u Srebrenici u XV veku kada je od svog sizerena Sigismunda Mađarskog dobio tamošnje srebrne rudnike - uz uslov da pobije ,,jeretike“?! I da li je ikada SPC osudila papski krstaški genocid Sv. Save i njegovog oca Stevana nad bogumilima u Raškoj i Bosni u XIII veku?
Krvave su Savine ruke, i Stevana, sina Lazarevog, i Mladićeve. I popovske.
ŠTO TVRDI PATRIJARH IRINEJ
Sveta beogradska pravoslavna crkva neistinito tvrdi da je naslednica raškog nadbiskupa Sv. Save, ali ne priznaje da je onda istinito odgovorna i za svoje doprinose zločinima u proteklih 700 godina. I da se zapitamo: kada je beogradska pravoslavna crkva osudila četvorogodišnje opsadno mučenje Sarajeva pod kockarem i nežnim pesnikom Karadžićem - koje sada imitira Putin u Ukrajini? Kada je Srpska pravoslavna crkva poslala pomoć narodu Sarajeva?
Razume se da ona nema obraza da sedi u Potočarima. I samo ćuti, kao i patrijarh Irinej koji je prilikom svoje posete Sarajevu 2019. godine uočio da je ovaj grad ,,širokogrudan i otvoren na sve četiri strane sveta“. A nije opazio da je Sarajevo na sve četiri strane sveta četiri godine bilo zatvoreno bez vode, struje, lekova i hleba. I nije satrvenim mučenicima Sarajeva održao parastos. Ali je Irinej opazio ,,da je hrišćanstvo u tom gradu veoma ugroženo i da nekadašnji srpski narod, koji je činio glavninu u Sarajevu, više ne živi tu“.
A što je ta navodna većina otišla na opkoljavajuća brda oko Sarajeva da u dolini bije po muslimanskoj, hrvatskoj, jugoslovenskoj i preostaloj srpskoj sarajevskoj manjini – koja će stradavati od Karadžićevih granata i od islamskih fundamentalista?
Što se ne vrati u svoje sedište, u Karadžićev hotel Holiday Inn da se kocka, već je proglasila postojanje srpskog Istočnog Sarajeva čija je glavna ulica, računajući posle granice sa Srbijom ka svom kraju na Palama i Ilidži, duža od Bulevara Sepulveda u Los Anđelesu?
I nije tačno da su Srbi bili u Sarajevu većina, već po poslednjem popisu stanovništva iz 1991. godine Muslimana je bilo 100 hiljada više od Srba sem u opštinama Pale i Ilijašu.
I nismo mi Srbi osnovali Sarajevo, već Turska pod Mehmedom II Osvajačem kada je njegov vakufdžija Gazi Husrev-beg stvorio gradsko jezgro iz kog se razvio najveći grad između Venecije i Carigrada i bio bar 32 puta veći od Dubrovnika pre nego što ga je 1699. godine spalio Eugen Savojski. Tada je Sarajevo imalo 80 hiljada stanovnika, a Dubrovnik u zidinama nije nikada imao više od 2500 građana. I bilo je Sarajevo tada veće od Njujorka.
A MUFTIJE?
A muftije, i oni su svi bezgrešnici?
I među njima su svi epitomi Božije svetlosti kao i pravoslavni črnci?
Koje je ime muftije koji je blagosiljao krvavi hitac na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu maja 1992. godine? Tada se JNA držala sporazuma da se bezbedno evakuiše iz Sarajeva u zamenu za isporučivanje zarobljenog Alije Izetbegovića Vladi BiH. Kada je prednji deo kolone predvođen komandantom UNPROFOR-a Luisom Mekenzijem prošao sa Izetbegovićem branjeni sektor grada, Teritorijalna odbrana je prevarno i ubitačno napala JNA. Ubijeno je na desetine vojnika a teško je tada ranjen i pukovnik, musliman, Enes Taso, veliki Jugosloven. Bio je poslednji proglašeni general JNA. Bio je stanovnik i počasni građanin Pančeva. Umro je od teških rana sa kojima se borio do 2018. godine.
Ovaj autor je doživeo čast da mu Taso komanduje na vojnoj vežbi ,,Čelik“ 1978. godine. Slava mu, otišao je kao Jugosloven!
I zalud se kanadski general Luis Mekenzi godinu dana kasnije, 1993, pravda da nije odgovoran za prevaru u svojoj knjizi ,,Peacekeeper: The Road to Sarajevo“. Mi se slažemo sa Kanađankom Kerol Of (Carol Off) koja je u svojoj knjizi iz 2000. godine ,,The Lion, the Fox & the Eagle: A Story of Generals and Justice in Rwanda and Yugoslavia“ presudila da je Mekenzi bio ravnodušan prema tragediji Bosne i da je bio neznalica u vezi političke situacije u ovoj zemlji. Nazvala ga je pogrdno „lisicom“, uostalom i zato što je opovrgavao da je za srebrenički masakr odgovorna i OUN jer je tvrdio da Srebrenica nije bila zona vojne zaštite Svetske organizacije i da genocida nije bilo. I odao je da je za svoje nastupe u SAD bio finansiran od srpsko-američke lobi grupe SERBNET.
Nažalost, sigurno i svojom nepažnjom, ali nismo čuli da je sarajevski Reis ul ulema Husein Kavazović od 2012. godine naovamo, ili pre njega Mustafa Cerić od 1991/2-2012. godine, ili bilo koji muftija, osudio mučenje Srba u preko 200 kaznionica u Sarajevu između 1992. i 1996. godine. A ako jeste, i ako je Carska džamija u Sarajevu digla glas protiv antisrpskog zločina na celoj teritoriji Bosne i Hercegovine, mi ćemo se odmah izviniti i zamoliti za oproštaj. Prihvatamo da nismo sveti i bezgrešni kao pape, popovi i muftije.
No, mi se sećamo da prethodni sarajevski Reis ul ulema i čikaški doktorant Mustafa Cerić nije hteo da dođe u Podgoricu 2008. godine na skup za muslimanske verske poglavare sa Balkana koji je bio pod pokroviteljstvom predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića ako se Podgorica ne izvini za zločine nad muslimanima i Bošnjacima u Crnoj Gori 1992. godine. A on, koji je ultra-nacionalistički zagovarao Bosnu kao monopolsku nacionalnu državu muslimana i Bošnjaka protiv Srba i Hrvata, kome se on izvinio? Upravo je on 2021. godine hvalio Putina i zagovarao da se Sarajevo ugleda na Grozni u Čečeniji i bude kopija vladavine Ramzana Kadirova.
Nije loše da se svi izvinimo, pogotovo kao popovi, kada pogrešimo. I nije loše da se razmisli zašto je Stojan Novaković, osnivač savremene srpske istorije, ambasador Kraljevine Srbije kod Romanovih i rektor Velike škole u Beogradu, rekao u svojim „Petrogradskim godinama“ - priredio Mihailo Vojvodić - da je „Bosna srpska Toskana“, a ne Kosovo. Ne žuri, muftijo, ne prizivajmo i treću Srebrenicu, nije lako sanjati da će Srbi i Hrvati napustiti Bosnu i Hercegovinu. Možemo zajedno? Možemo zajedno i u Crnoj Gori?
KADA JE UNPROFOR PROPAO
I tada, baš tada, u Dobrovoljačkoj ulici je UNPROFOR i amaterska intervencija međunarodne zajednice sve do Dejtona 1995. godine izgubila poverenje bosanskih naroda da ona ima snagu da rešava bosansko-hercegovački čvor.
I to se nastavilo sve do danas baletskom politikom OUN i NATO da se sa avijacijom može rešavati jugoslovenski galimatijas. Ne može, pešadija rešava problem kada uđe u generalštab, u zgradu Vlade.
Strani protektorat je naša nužnost? Da jeste, kamo sreće. I nesreće. Slom Holanđana pred Mladićem u Srebrenici je vojna i politička sramota Ujedinjenih nacija gde je uz mirenje sa genocidom nad muslimanima i Bošnjacima jedino moglo da sledi i dejtonsko priznavanje teritorijalnih osvajanja zavađene braće. To je bezvredan ,,sporazum“ jer nema sile da ga sprovede.
Da li mi ovo stvarno mislimo: Milošević će da bude garant srpskog odustajanja od Velike Srbije; Tuđman će da odustane od zagrebačkih aspiracija na Mostar; Izetbegović će da odustane od fundamentalne verske konstrukcije Bošnjaka? A da su Bošnjaci samo muslimani, nema drugih Bosanaca?
Ta zabluda Brisela i Vašingtona se prenela na naslednike ,,otaca“ jugoslovenskih ratova koji danas upravljaju Beogradom, Zagrebom, Sarajevom i Banjalukom. Skoplje je zasebno pitanje.
Onda će sutra Evropa da posle ruskih osvajanja Ukrajine proglasi i Putina za garanta mira? Tako se isplaćuje svaki rat i genocid?
ISKUSTVO BOSNE I CRNA GORA – PROPJEVAĆE KARABIN
Budu li se Brisel i Vašington ponašali prema Podgorici onako kako su se ponašali u Bosni, onda, braćo Crnogorci, spremite se na sve. Propevaće karabin? A to bi bila nepravda i prema Srbima i Crnogorcima u Duklji, potom Zeti, Primorju i Bokeljima. Šta dejtonska generacija omladine posle 1995. godine naovamo misli, čija je njihova crnogorska teritorija? Šta misli omladinska generacija posle Referenduma o nezavisnosti Crne Gore iz 2006. godine, ko je gazda u njihovoj državi - Beograd ili Podgorica? Čija je Crna Gora?
Mi mislimo da je Crna Gora svojina i Crnogoraca i Srba u Crnoj Gori, i da, i Bokeljana, i da, svih nacionalnih manjina. Kako to može? Može, dakako da može, Podgorica i Cetinje su prestonice svih. A što i Kotor grad ne bi bio još jedna prestonica, makar sa ministarstvom za turizam, pomorski transport, pomorsku ekologiju i ribolov? Što sva ministarstva moraju biti u Podgorici?
Izvinite, ponela nas je mašta, mi smo federalisti.
OVO ZA SADA ZNAMO
Vašington neiskreno hoće Crnu Goru u ,,Otvorenom Balkanu“ i tim prividom nervira Brisel da bi mu kazao ko će biti konačni sudija. A Brisel hoće kandidatsku Crnu Goru za Evropsku uniju, pri čemu je mrcvari uslovima koje nije postavljao Grčkoj, Portugaliji, Bugarskoj i drugima. A Srbija hoće Crnu Goru za sebe. I Rusija to hoće.
To je čerečenje. Među njima jedino se Srbija sigurnije pruža ka Podgorici, jer su Vašington i Brisel sterilni i u međusobnoj neshvatljivoj suprotnosti. I oba centra su podržala srpsku iredentu i Srpsku pravoslavnu crkvu da ruši sa vlasti DPS kako bi se uklonila Đukanovićeva ekipa bez pronađene odgovarajuće političke zamene novom ekipom koja će preuzeti put evro-atlantskih integracija.
Ta brzopletost i zablude evro-američke diplomatije u Podgorici sada koštaju Zapadni Balkan dodatnom destabilizacijom. A Balkan, razočaran svojim periferijskim značajem, beži u fantazmagoriju ,,Otvorenog Balkana“, u udruženje odbačenih država. Zar se u Briselu malo ko seća da je Grčka ušla u Evropsku ekonomsku zajednicu 1981. godine, svega sedam godina nakon obračuna sa Patakosovom vojnom diktaturom 1974. godine?
Osim acquis comunautaire – koji je samo delimično iskreno ispunila, sve ostalo što se danas zahteva od Crne Gore i Grčka bi teško ispunila. Većina u Uniji je skočila 2015. godine da je izvlači iz finansijske krize izazvane nečuvenim poreskim prevarama, štampanjem nenaplativih državnih obveznica, prenaduvanim i prevremenim penzijama i korupcijom. Crna Gora je patuljak u odnosu na te greške.
Zar će Brisel i Vašington da dozvole da im šaka popova i plaćenih ruso-beogradskih iredentista bude protivteža u strateškom rešavanju crnogorske državne postojanosti? Trebalo bi brzo da se probude i pomognu svim Crnogorcima da svakog dana dižu zastavu nezavisnosti pre nego se nepomirljivo frontovski podele na dve puške.
KO JE PRIJATELJ CRNE GORE
U Beogradu danas - gotovo niko. Osim pojedinaca. Situacija je neuporedivo gora od one iz 90-ih godina XX veka kada je postojala velika antiratna opozicija i masovno dezerterstvo iz vojske, a neuporedivo je gora u odnosu na vladu Zorana Đinđića od 2001-2003. godine koja se oprostila od politike Velike Srbije i otvorila se prema pravu Crnogoraca da referendumom odluče šta sa svojom republikom žele.
Toga više nema. Nijedna efektivna i parlamentarna organizacija u Beogradu nije prijatelj nezavisne Crne Gore i sve podržavaju prodiranje Srpske pravoslavne crkve u imovinu crnogorskog naroda. Cela štampa je za to i televizijski kanali, čak i oni koji to naizgled nisu, a jesu. Sutra će podržati i ponovni dolazak srbijanske vojske kao što je to bilo 1918. godine, i kao što je to bilo 2021. godine sa probnim upadom beogradskih antiterorističkih policajaca da na Cetinju štite helikopter vladike Joanikija Mićovića.
Jedino ujedinjeni Crnogorci i crnogorski Srbi mogu držati svoju Crnu Goru u svojim rukama. To nije dosadna olinjala fraza. Dođe li do smrtonosne podele među njima, zastava Crne Gore će lako postati rasparana krpa umesto crvene boje slobode. Popovi neće stradati, kao što im i sada niko ne sudi. I staviće šajkaču na glavu.
