Srbija je zemlja u kojoj Ustav ne važi. A, iako Crnogorcima izgleda da je to tako i kod njih, u jednom slučaju to očigledno nije bilo tako – i navešćemo taj primer ubrzo čim prethodno objasnimo srpsku situaciju.
Ministar odbrane u Srbiji Miloš Vučević je 1. oktobra na konferenciji za štampu u Beogradu, povodom „Slučaja Banjska“, rekao da je povratak srpske vojske na Kosmet moguć. On kaže: ,,Ukoliko Vojska Srbije dobije takvu naredbu od predsednika Srbije kao vrhovnog komandanta da uđe na teritoriju KiM, kao dela Republike Srbije, Vojska Srbije će takav zadatak izvršiti, efikasno, profesionalno i uspešno“. No, prethodno, dodaje on, obavestiće o tome KFOR. KFOR - to je vojska NATO-a zadužena za vojni mir na Kosovu.
To što je ministar Vučević kazao je nemoguće po Ustavu Republike Srbije, a sa stanovišta uloge NATO-a, kao tamošnje vojske Ujedinjenih nacija - je besmisleno. Po članu 99 Ustava Republike Srbije, tačka 5, se kaže: „Narodna skupština odlučuje o ratu i miru i proglašava vanredno stanje“.
To znači da predsednik Republike ne može da digne vojsku na Kosovo jer za to nije on ovlašćen, već narod u Skupštini. On tu jedino nastupa kao komandant vojske u slučaju rata i vanrednog stanja – ali pre toga, ne može. Čak mu Ustav ni ne dozvoljava da on sazove Skupštinu i predloži rat i vanredno stanje. To ne dovodi u pitanje ni član Ustava Srbije 112 koji kaže da „Predsednik Republike, u skladu sa zakonom (Zakonom o predsedniku Republike – prim. D. V. ) , komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije“.
Ništa više od toga. A čudesno, Zakon o predsedniku Republike uopšte ne govori ni o tome u kom trenutku predsednik Republike može da pokrene vojsku – ovaj zakon čak ne pominje ni rat kao uzrok dužnosti predsednika Republike da sedne na konja ispred vojske. U stvari, ni Ustav ni Zakon o predsedniku uopšte ne govore na koji način predsednik Republike komanduje vojskom u miru i može li da je pokreće ka susednim teritorijama sa pretnjama na sukob.
Nije za to odgovoran predsednik Vučić, taj Ustav su u tandemu stvorili 2006. godine Tadić i Koštunica, i taj Ustav zato tako tačno i odslikava haotičnu svest o organizaciji vlasti u državi Srbiji.
Obećanje ministra Vučevića da će vojska Srbije da ode u nezakoniti rat na Kosovu po želji predsednika Vučića – samo jednog jedinog građanina, a ne po volji građanskog naroda u Skupštini koji je jedini nosilac suvereniteta u državi, pokazuje svu sadašnju pravnu i političku bedu Beograda – nezasluženu bedu države u kojoj su demokratija i zdrava svest stanovništva na izdisaju u korist opčinjenosti vlašću firerovske samovolje.
A šta ako predsednik u Beogradu tako navali i na Crnu Goru, bez dozvole Skupštine? Zar to već nije jedanput učinjeno? Belveder, 2021. godine?
HELIKOPTER I BELVEDER
Kada je u septembru 2021. godine kir Joanikije Mićović proizveden za mitropolita na Cetinju, tada je predsednik Crne Gore Milo Đukanović nemoćno prisustvovao otvorenoj oružanoj intervenciji beogradskih invazionista i crnogorskih kolaboracionista. Čak da je pre toga i sazvao Savjet za odbranu i bezbjednost koji bi mu dozvolio da zatraži hitnu sednicu Skupštine Crne Gore da bi se proglasilo vanredno stanje (Ustav Crne Gore, članovi 82, tačka 4, i 95, tačka 2), to mu „viktorijanska“ skupština od avgusta 2020. godine ne bi izglasala.
Ta skupština i Krivokapićeva vlada snose odgovornost za kapitulaciju Crne Gore pred stranim jedinicama – jer su i same, bez Đukanovića, mogle da spreče beogradske diverzante i policijske kvislinge da jednim helikopterom i šakom pušaka savladaju suverenitet naroda Crne Gore. Takav poraz Crna Gora nije nikada u istoriji doživela.
Predsednik Đukanović nije mogao samostalno da napadne invaziju iz Beograda, postao je i sam njena žrtva na ulicama Cetinja. On nije imao neustavnu samovlast Vučića u Srbiji. To je bilo dobro za pravnu državu Crnu Goru, ali i porazno za nezavisnu Crnu Goru. Nekoristan je to paradoks. Pokazano je na Belvederu da je Ustav Crne Gore brana njenoj sopstvenoj samoodbrani baš zato što je sapleo predsednika, a Vladi i Skupštini umesto toga dozvolio da ostave sopstvenu državu na cedilu.
Zašto se Đukanović odlučio da formuliše neaktivna komandna ovlašćenja predsednika Republike u Ustavu Crne Gore iz 2007. godine, nama nije jasno.
Kako rešiti razliku između Vučićevog nehaja za Ustav u Srbiji i preteranog ograničenja vojne vlasti predsednika u Crnoj Gori? Jedino promenom Ustava. A za to je neophodan patriotski sastav nove crnogorske skupštine. Sadašnji sastav Skupštine je za to nepogodan i možda bi pre još jedanput otrovao Crnogorce suzavcem nego što bi zaplakao nad padom zastave u Podgorici.
KOJA JE STVARNA CRNA GORA
Mi se slažemo sa stavom da cetinjsko raspoloženje nije isto što i raspoloženje celine Crne Gore. To znaju i Cetinjani. To je trivijalna istina. I neka se niko zbog nje ne uvredi.
Ali, šta je onda stvarna Crna Gora? Čemu njen mozaik valja da teži? Po nama, on valja da teži bezuslovnoj odbrani granice, jer je ona fundamentalni uslov za sve unutrašnje težnje - sem iredentističkih ciljeva Fronta. Političke snage koje se u Crnoj Gori okupe ispod zastave svoje nezavisne države i zapevaju njenu himnu protiv beogradske dominacije - jesu stvarna Crna Gora. To su one snage koje ne daju da se ova država svede na geografsku regiju Srbije i na preduzeće u vlasništvu buržoazije sa beogradskih Terazija.
Da, i Crkve sa Kalemegdana. Naravno, Beogradska patrijaršija ima neosporno pravo na postojanje na teritoriji Crne Gore, ali ona nije državna crkva Crne Gore – niti je to ijedna druga, i ne može joj biti dozvoljeno da rečima i možda oružjem iz skrivenih depoa ugrožava Podgoricu. Srbija nema nijedan dokaz da su Crnogorci ikada hteli da napadnu Beograd i stave Šumadiju, Vojvodinu i Kosovo pod svoju komandu. Nikada Crna Gora nije pretila Srbiji.
A obrnuto se odvija svakog dana.
KO JE TERORISTA – DVA GENERALA
U Crnoj Gori još niko nije odgovarao za mogući terorizam nad narodom na Belvederu. I nijedan pop. I nije odgovarao nijedan invazionista iz navodnih oružanih snaga iz Srbije. Sudski sistem je zamuknuo u Crnoj Gori isto onako kako je utišan i u Srbiji.
Za sada, u Beogradu su svi članovi hajdučke grupe iz Banjske na slobodi. Ni vođu gerile Radoičića beogradski sud nije smeo da uhapsi i zadrži ga u zatvoru da tamo bude do suđenja – pušten je. To sud nije smeo iako su svi pobunjenici dostupni policiji jer su na teritoriji Srbije (sa, ili i bez Kosmeta). A svi su bili naoružani nedozvoljenim oružjem za civile i izveli oružani napad na tuđu vlast. To navodi na sumnju da iza njih stoji država Srbija. Da li se Radoičić približava istoriji Prigožina u Rusiji?
Na pomenutoj beogradskoj Vladinoj konferenciji za štampu od 2. oktobra nastupio je i načelnik Generalštaba Vojske Srbije, general Milan Mojsilović, rodom iz Kosovske Mitrovice.
Mi Mitrovici ne moramo pridavati posebnu pažnju kao mogućoj inspiraciji za njegov govor, jer nas više od toga zanima da li je moguće da on ne može da izgovori na koji način je „Banjska gerila“ bila naoružana vojnim arsenalom niti zna gde se ona uvežbavala da se kreće u jurišnoj formaciji, da podmeće nagazne i potezne mine, da puca iz vozila u pokretu, da ispaljuje dalekometne pešadijske granate iz automatskog bacača i cilja letilice sa „zoljama“.
On je kazao da „Radojčić“ – čak nije znao ni pravo ime šefa gerile Radoičića iako je i ovaj sa Kosmeta, iz Đakovice, i odavno je poznati potpredsednik kosovske Srpske liste iz Mitrovice - nije nikada bio i vežbao pucanje na vojnom poligonu u istočnoj Srbiji, na Pasuljanskim livadama. A gde je onda vežbao, jer u sportskom streljačkom klubu nema bacača granata?
Ali, Mojsilović nije ni porekao da su na Pasuljanskim livadama vežbali „hajduci“, kazao je samo da „ Radojčić nije prisustvovao obuci“ . Neko tamo to ipak jeste - ako je već vodio pobunjenike. Ne možemo ni pomisliti da je na Kosmet poslat harambaša u uniformi amatera sa čibukom u ustima. I general Mojsilović je kazao da ćemo se svi složiti sa njim kada on tvrdi da se Vojske Srbije ne tiče to šta „Radojčić radi na privatnom imanju“.
Nećemo se složiti sa njim. Privatna svojina na zemlju ne daje imunitet za njeno korišćenje za protivustavnu sabotažu države. Nemoguće je da se vojske i njene obaveštajne službe to ne tiče. Kako je general Mojsilović mogao biti četiri godine predstavnik Misije Vojske Srbije u NATO-u od 2013. do 2017, a da se tako površno snalazi oko vojnih pitanja pred civilima?
Mi to pripisujemo šoku koji je u Vojsci Srbije nastao zbog tajnog plana „Banjske grupe“ i njihovog nepoznatog šefa u vrhu vlasti Srbije da se Banjska napadne 24. septembra, bez koordinacije sa armijom i propagandnim sistemom Vlade Srbije. Ni posle sedam dana od propalog napada na Kosovo od nepoznatog sporednog ogranka vlasti u Beogradu, armija nije znala kako da ga uverljivo objasni. To je nečasno prema Vojsci Srbije, jer je preko generala Mojsilovića dobila zaduženje da „banjsku“ kompromitaciju Vlade Srbije brani svojom kompromitacijom.
Samo nekoliko časova posle Mojsilovićevog nastupa, izašao je u intervju na TV NovaS, bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije (2006-2008) i bivši protiv-kandidat Aleksandru Vučiću na predsedničkim izborima 2022. godine, general Zdravko Ponoš, sada šef partije „Srce“.
On se začudio nekim tvrdnjama generala Mojsilovića. Ponoš nije rekao da je i on podržao izbor Mojsilovića za načelnika Generalštaba 2018. godine, ali mu je prigovorio na izjavi da se Vojske Srbije ne tiče šta na svom privatnom imanju preduzima Radoičić ukoliko se sumnja da je tamo u toku protivzakonita vojna i teroristička obuka.
A za Crnu Goru je od značaja to što je general Ponoš kao načelnik Generalštaba javno razotkrio nameru Slobodana Miloševića (i naknadno Koštunice) iznetu na Kolegijumu načelnika Generalštaba da se Vojska SR Jugoslavije upotrebi protiv independističke politike Mila Đukanovića. To je bio jedan od razloga zašto ga je predsednik Tadić penzionisao u decembru 2008. godine.
Tako se beogradska politička i pravna procedura protiv ,,Banjske gerile“ pretvara u rasulo ustanova države gde ona ne priznaje da je upravo ona autor para-vojnih jedinica pod tajnom vojno-policijskom komandom. Takva se država ipak usuđuje da celom svetu kaže da nije obavezna ni da zna da se na njenoj teritoriji uvežbava privatna gerila za rat na spoljnoj zemlji.
Ako je to tako, onda možda nije daleko dan kada će sve gerile sveta doći u Srbiju da se u zdravlju i veselju obučavaju za teror, jer u Srbijij niko ništa ne vidi, niko ništa ne čuje i niko ništa ne govori. A to je suprotno od poruke ona tri japanska budistička majmuna koji konfučijanski ne žele da bilo kakvo zlo u nama postoji.
SRBIJA DOKRAJČILA ,,OPEN BALKAN“
Sa ustanicima iz Banjske Srbija je ubila već ionako polumrtav ,,Open Balkan“. Predsednik Albanije Edi Rama je od Vučićevog brata postao njegov protivnik. Zadata „besa“ je raskinuta, raskinuta je još u julu 2023. godine kada je sam Rama posle hapšenja trojice kosovskih policajaca na teritoriji Srbije u junu te godine, napustio ranu ideju o balkanskoj integraciji svog omrznutog učitelja Fatosa Nanoa iz 90-ih godina prošlog veka, koji je obnovila Angela Merkel 2014. godine. Sada je to on potvrdio zgrožen Banjskim ustankom i proglašavanjem državne žalosti Srbije zbog smrti trojice gerilaca na severu Kosova.
Ne vredi se mnogo radovati neminovnom padu ,,Open Balkana“. Jer, svi su predsednici na Zapadnom Balkanu i dalje ostali nacionalisti bez obzira što se njihova imena menjaju na čelu država. Nijedna ideja integracije i trajnog mira nije među njima lako održiva.
Suprotno je. Možda je među njima Rama najmanji nacionalista, ali nije manji autokrata. A Kurtija ne može očima da vidi. U tome su on i Vučić zaista braća. A Kurti je još zadrtiji od njih, dok je Dodik groteska Vučića i najjači je razarač Bosne i Hercegovine.
Ima tamo i drugih nacionalnih junaka, iz drugih naroda, ali stalno neuverljivo glume žrtve – a nisu samo to, i oni snivaju snove o novim granicama.
KAKO JE RADOIČIĆ PODRIO SRBIJU
U centru sadašnje balkanske nevolje je spor Srbije sa Kosovom. On će trajati onoliko dugo koliko dugo budu na vlasti nacionalisti u Beogradu i Prištini.
Međutim, nije tačno da je Srbija tu za sve kriva, ali da ona kao krava posle muže ume da prolije kacu sa mlekom - ume. Upravo kada je Vučić isterao Kurtija na čistac o terorisanju malobrojnih Srba na severu Kosova, Vlada Srbije je dozvolila da joj Radoičić uništi teško stečenu diplomatsku prevagu nad Prištinom.
Kako je moguće da je neko u Beogradu bio toliko nesmotren da posle Vučićevog neumesnog i prkosnog anti-evroameričkog govora u Generalnoj skupštini UN 22. septembra, pošalje dva dana kasnije hajduke na Kosovo da Vučićevu poziciju još više pogorša? Vučić je zbog toga po dolasku iz Njujorka obnevideo i nije znao gde je.
Ko je, i da li je, taj ustanak naredio bez njegovog odobrenja? Mi nemamo razloga da sumnjamo da on nije znao za osnivanje neformalne državne gerile za teror, ali, što je Vulin zbog toga tri dana posle sloma ustanka na Kosovu odleteo u Jerusalim kod Hrista na grob? Sklonio se od gneva Beograda zbog neodobrenog napada?
Možda bi Zapad naterao Kurtija da pristane na ustavno osnivanje srpskog opštinskog sreza, Zajednice srpskih opština – i to bi mogao biti doprinos hlađenju nacionalističkog bureta baruta na Balkanu.
Taj talas se već sada oseća u Crnoj Gori, ali nije mnogo jači od večernjeg povetarca posle bonace. On je u Crnoj Gori možda više nastao zbog razočarenja naroda politikom „viktorijanaca“ iz avgusta 2020. godine i njihovom totalnom umrtvljavanju države, nego zbog slabog nagoveštaja da je na Kosovu moguć mir.
Ako je to tako, onda je to dobro za Crnu Goru, jer njen narod ne želi da umesto ,,Open Balkana“ dobije „srpski svet“. Crna Gora sama stvara dokaz da može da ode dalje bez ikakvog duga drugim državama sa Balkana, i niko joj nije potreban da ode u Evropu osim Brisela. Neka bude tako.
