Teško je usaglasiti oduševljenje Misije EU u Podgorici usvajanjem ,,IBAR zakona“ i ,,iznenadnu“ pres-konferenciju ministra pravde Andreja Milovića. Obje reakcije su vezane za ista dešavanja. Na jednoj strani je, dakle, zadovoljstvo evropskih zvaničnika, a na drugoj - (nova) kriza Vlade.
Odlazeća EU ambasadorica Kristina Oana Popa je pohvalila izvanredni rad i saradnju Vlade i napore Skupštine da se, u ubrzanoj proceduri, predloži i usvoji set od dvanaest zakona kako bi naša zemlja dobila potvrdu članica EU, tj. kako bi bio usvojen IBAR - Interim Benchmark Assessment Report.
Taj posao je obavljen ekspresno. Ili navrat-nanos, kako vam drago. Vlada je tražila, i dobila, da zakoni budu usvojeni bez izmjena. Treba iskoristiti momentum - spremnost evropskih prijatelja i partnera da potvrde napredak Crne Gore.
Ministrica Maida Gorčević je nedavno podsjetila da je gro posla bio završen još 2018. Za to sada malo ko mari - ,,istorijske“ odluke vlasti od koje tobože sve počinje su pravilo...
Ministar Milović je doživio da usred te procedure bude uklonjen. Premijer Spajić nije mogao/želio da dozvoli da prođe makar i jedan amandman opozicije.
,,Uzmi ili ostavi“ je taktika koja daje nesumnjive prednosti za onoga koji ju nameće. Ko bi se usudio da protivurječi potrebi da se potvrde ta privremena mjerila i da Crna Gora napravi dugoočekivani (is)korak prema EU? Prethodno je Spajić obezbijedio da tekst predloga Zakona o nacionalnom javnom emiteru sadrži izmjenu koja je pisana u samoj Radio-televiziji Crne Gore: potrebno je omogućiti da se ozakoni četvorostruko nezakoniti generalni direktor Javnog servisa.
,,Vladavina zakona“ - pred našim i evropskim očima?!
Predsjednik Jakov Milatović je, sasvim neslučajno, odbio da potpiše taj i Zakon o Sudskom savjetu. Njegova intervencija je bar ukazala da postoje problemi u oba zakonska teksta. Izmjena neće biti, jer to ne dozvoljava procedura. Upozorenja pravnika da u ta dva, ali i u ostalim zakonima, postoje odredbe koje su u suprotnosti sa Ustavom za sada ostaju bez značajnijeg odjeka. Uostalom - za te procedure treba više vremena.
Crna Gora je, tako, zvanično opet na evropskom putu. Ta optimistička - i propagandna - konstatacija je, međutim, na staklenim nogama. Svi socijalni, ekonomski i politički procesi govore suprotno.
U sumarnom pregledu crnogorskih opterećenja i teških problema samo njihov redosljed po značaju može biti sporan. Ostalo je, nažalost, teško ignorisati.
Prvo, pitanje stvarnog usmjerenja, odnosno sastava i stabilnosti Vlade, postaje vidljivije nego ranije. Bliži se dugo najavljivana ,,rekonstrukcija“. Bečić-Bogdanović Demokrate više ne pominju napuštanje kabineta. Ibrahimovićeva Bošnjačka stranka je upadljivo inertna, tj. neaktivna - njihova nada da će (opet) biti dio izvršne vlasti ne jenjava. Za to vrijeme Mandić i Knežević, tobože različitih stavova i proriteta, sve agresivnije pretenduju na značajne resore. Upravljanje prostorom je samo jedan od njih. Ni kultura, ni obrazovanje, ne mogu pobjeći njihovim ambicijama. Zakon o državljanstvu je samo jedan od ciljeva koje su nanišanili.
Najnovija protestna nota iz Sarajeva to jasno potvrđuje - njen je uzrok i povod Mandić, a primaoci, Ivanović i Spajić, nemaju što i ne smiju da odgovore.
Mandićevo licitiranje državama i ,,državama“ koje treba da budu dio ,,srpskog sveta“ je, u suštini, pravi/autentični izraz aktuelne vanjske politike Crne Gore. I u tome ga Vlada - sa i bez rekonstrukcije - ne ometa. Niti to smije. Spajić se ponaša kao ucijenjeni politički talac (što, vrlo moguće, i jeste), a Ivanović sve teže uspijeva da sakrije rastuću diskrepanciju između evro-atlantske retorike i stvarnih pozicija - i ličnih, i stranke kojoj pripada.
Treće - i samo naizgled manje važno od unutrašnjih političkih prilika - tu su i naši evropski prijatelji. Već smo zaboravili kako su ambasadorica Popa i njen pretpostavljeni - Oliver Varhelji - ,,legitimizovali“ vojvodu Mandića i njegovu ,,važnu ulogu u procesu evropskih integracija“. Naravno, nisu to uradili u sopstveno ime, ali su i vrijeme i način tog čina pokazali površnost odnosa zvaničnog Brisela prema Crnoj Gori. Evropska agenda, tj. evropske integracije nisu puko tehničko-organizaciono pitanje. U EU nas ne mogu odvesti anti-Evropljani, sa i bez podrške Rezoluciji UN o Srebrenici, sa ili bez podrške sabotaži zvanoj ,,Rezolucija o Jasenovcu“ …
Zato je usvajanje IBAR zakona uspjeh/,,uspjeh“ koji nikome ne smije da zamaže oči i da pomuti pogled na teške, goruće probleme i dramatičnu krizu crnogorskog društva.
Naš pravi izazov - i istorijski i savremeni - ostaje zaštita građanskog i demokratskog društva i očuvanje državnog suvereniteta i nezavisnosti.
Ne može Crna Gora iskoračiti prema EU kao izlaz Srbije na more ili kao članica nekakve nove zajednice „srpskih“ država. Toga svi moraju biti svjesni - ne samo ovdje, u Crnoj Gori - već i Berlinu i Parizu, i na drugim evropskim adresama - sve do Brisela.
