Napad Rusije na Ukrajinu, koji je krenuo pre tačno godinu dana, podseća na početak Drugog svetskog rata, kad su Nemačka i Sovjetski Savez nasrnuli na susede, komadajući njihove teritorije, i u nameri da im izbrišu identitet. Nemačka politika je u protekloj deceniji podržala Putinovu nameru obnove sovjetske imperije. Ispostavilo se da je i za Rusiju i za Nemačku bilo teško ideološki napustiti geografiju, mentalitet, karakterologiju. Putinov rat je totalni, poput onog koji je vodila hitlerovska koalicija.
Agresija je uključila sve političke, ekonomske i društvene resurse, civili su legitimne vojne mete. Rusija je odlučila da u Ukrajini maksimizira sva ishodišta prethodnih okupacija njenih istočnih provincija, i aneksije Krima, i primorala Ukrajinu da se brani, po svaku cenu, a Evropu da jasno zauzme stranu. Ni Evropa nije mogla da bira. Ako Ukrajina bude poražena, Putin će smatrati da mu sve dalje pripada, ako Rusija bude poražena, Putin će postati očajnik krajnjih sumanutih namera, s nuklearnim naoružanjem koje, kao ni njega samog, niko neće moći da kontroliše.
Tehnološka nadmoć i demokratski potencijal Zapada doprineli su uspehu Ukrajine, da odbrani Kijev i krene u protivofanzivu, i uspehu Evrope, da iskaže solidarnost i uputi ogromnu finansijsku i vojnu pomoć, i time se odgovorno suoči s novom stvarnošću na svojim istočnim granicama.
Agresija u Ukrajini i ponašanje ruskog društva, ne samo političkog, i njegovo zapušteno stanje, bez obzira na materijalni status, otvorili su uvide u dubine njegove imperije i sve njene slabosti. Putinova Rusija je kontradikcija, u svakom smislu, Evropskoj uniji, ali sve do druge agresije na Ukrajinu to nije postalo očigledno. I zato Ukrajina ratuje za evropskom idejom, ujedno svesna da će samo sa Evropom uspeti da pobedi. I samo će njena pobeda odvratiti Rusiju od Baltika i istočnoevropskih suseda. Samo zahvaljujući žrtvi koju je Ukrajina podnela za sve nas Evropa će možda smoći snage da se posveti uređenju bivše Jugoslavije kako ona ne bi ponovo postala bivši Sovjetski Savez.
U totalnom ratu Rusije protiv Ukrajine, i Evropa je u ratu. Svaki ishod agresije usmeriće budućnost zajednice i civilizacije. Putinova agresija je iskušenje jedinstva, predmet strateških odgovora i izazov prilagođavanja. Evroatlantska zajednica postupno postaje dovoljno svesna da bi poraz Ukrajine, najmanje posredno, bio kraj jednog načina života, početak kraja poretka vrednosti na kojima je evropska zajednica postavljena. Ali je i dalje je otvoreno pitanje, da li su evropski upravljački forumi dovoljno uvereni da nema evropske periferije čija sudbina ujedno nije budućnost njenog jezgra. Pitanje je, i da li će pobeda Ukrajine, njen povratak u granice iz 1991, dopustiti novu lakovernost i opuštanje.
Putin se dosledno pridržava svojih namera, da razvali evropski poredak zasnovan na slobodama i demokratiji, i na unapred postavljenim pravila koja važe za sve. Evropa je pod njegovim pritiscima bila slaba, pre svega nedovoljno svesna. Štitila se, od stvarnosti, od činjenica, korupcijom zvaničnika, i propagandom sopstvenih, kupljenih ili stupidnih medija, javnih ličnosti, društvenih nauka. Evropska unija nije uspela da uspostavi jedinstvenu spoljnu i bezbednosnu politiku i u godinama koje su opominjale, kako vreme ističe. Slabost spoljne i bezbednosne politike je institucionalna i karakterna inercija ideja i liderstva, i dalje pretežno lišenog snage, vizije, kredibilnosti i intelekta.
Na evropskoj strani, agresiju je prva podnela, i izdržala, prva linija odbrane, baltičke republike s Finskom, i Višegradska grupa bez Mađarske. Njihova čvrstina, i odlučnost, bile su jednako neočekivane. Ali je Evropa prespavala dane koji su prethodili agresiji, i izgubila ključno vreme koje je Rusija iskoristila kako bi zaposela gotovo celu crnomorsku, i celu azovsku obalu Ukrajine. Odgovor Istočne Evrope bio je i potvrda da je Rusija je kontrakdicija evropske ideje, koja tvrdi da su promene moguće.
U Rusiji je stanje pretežno nepromenjeno, represija nije doprinela konsolidaciji opozicije koja je gotovo nestala, dok izbegli od rata i sankcija ne pokazuju rešenost da u jednom trenutku demantuju, kako su u biti jednaki onima od kojih su se sklonili. Putinova popularnost nije se pomerila bez obzira i na zapadne sankcije i na ruske gubitke, a naročito ne pod utiskom patnji i razaranja Ukrajine. Slično je pozicioniran Vučić u Srbiji, dok oživljava ratne zločince umesto da ih ponovo osudi i sam sebe se stidi. Evropska unija okreće glavu i od njega, kako se pretvarala da ne vidi Putina, i dopušta Vučiću da kupuje vreme koje je Srbija već potrošila.
Paradigma prve godine rata je i solidarnost s Rusijom koja je dodatno osvetilia i antidemokratske potencijale u demokratskom svetu. Zapad je dugo potcenjivao razarajuću moć, ujedno privlačnost ruskog uticaja. U Srbiji se suočavamo s razaranjem društva koji se raspada po svim vezivnim šavovima, i nestankom kulture. O sličnim pojavama svedoči nemoć crnogorske zajednice da očuva integritet suočena sa iredentizmom i onih manjina za koje je bila uverena da ih je integrisala idejom o zajednici kulturnih razlika i vrednosnog opredeljenja.
Rusija je uspevala da okupirane teritorije, ili secesioniste koje je podržavala, očuva pod svojom kontrolom, Južna Osetija i Abhazija u Gruziji, Transnistrija (Pridnestrovlje) u Moldaviji, Krim u Ukrajini. Zapadna civilna i NATO diplomatija nisu odvratile Putina od Ukrajine. Pred Evropskim parlamentom, podnoseći izveštaj o stanju EU, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lejen izjavila je EU „trebalo da sluša glasove unutar naše Unije – u Poljskoj, na Baltiku, i širom Centralne i Istočne Evropa. Već godinama su ponavljali, da Putin neće stati”.
Da li će u Ukrajini pobediti, ili će se Ukrajina osloboditi, Putin se neće zaustaviti, i biće Putina i posle Putina. Odbijen iz baltičkih republika, Putin se takođe neće povući iz bivše Jugoslavije dok sve njegove marionete ne budu poražene a svaki populizam, i desni i levi, a svaki je putinistički, demistifikovan i delegitimisan. EU neće ostati mirna i dok ne obavi čistke u svojim diplomatskim i bezbednosnim službama. Dovoljno da krenu iz najmanje tačke, iz Podgorice.
Jedan od apsurda koji bi mogli tek postati jasniji, bila bi potvrda pretpostavke da je, najmanje pre godinu dana, NATO raspolagao preciznijim uvidima od samog Putina, i da za obaveštajne zapadne krugove, možda i neke ruske, ruski neuspeh nije iznenađenje. Zapadu je teško da razume toliko odsustvo razuma, koje nipodaštava sve ljudske žrtve. U tom smislu su zapadne procene možda bile preterano optimistične. (Prethodno je zapadna diplomatija, dok je saučestvovala u planovima srpskih i ruskih službi, iz lične pizme prema Đukanoviću, koja je stupidna i ako je osnovana, Crnu Goru, najperspektivniju potencijalnu članicu EU, i već učlanjenu u NATO, odbacila u sovjetsku orbitu.)
Početni Putinovi uspesi koji su otežali nastojanja Ukrajine da vrati okupirane teritorije nastupili su i usled uzdržanosti Zapada da naoružava Ukrajinu. Zapad je poštovao sporazume iz Minska, mirno prepustivši Putinu Donjeck i Luhansk, nakon okupacije Krima. Rusija se pridružila toj ravnoteži nemoći, uzaludnim pretnjama, Londonu, Americi, nuklearnim udarima. Putin je, takođe gubitnički, krenuo da cele gradove pretvara u ruševine i masovne grobnice.
Jedna vizura budućnosti biće ostvarena nastojanjima Ukrajine da obnovi celovitost svoje teritorije, čime bi Evropska unija ujedno vratila verodostojnost i ugled u međunarodnim odnosima. Bez obzira na ishod ruske agresije, Evropska unija će u jednom trenutku biti primorana na suočavanje sa onim državama članicama koje su napuštaju liberalno-demokratski konsenzus i evropske vrednosti.
Zapostavljajući, poslednjih 20 godina, potrebu proširenja, koja se pre svega odnosi na Zapadni Balkan, Evropska unija je, nakon integracije Hrvatske pre 10 godina, ostala bez vizije, bez energije reformi, time i opstanka zajednice. U ovom trenutku rat nema alternativu za sukobljene strane, i svako popuštanje Putinu dopustiće mu da s pravom smatra da je ponovo pobedio, u toj logici zločinačkog bezumlja civilne i vojne žrtve nevažne, ili smeštene u teleološki koncept onog dela istočnog pravoslavlja koji je pod snažnim uticajem obnove sovjetskog nasleđa i pogleda na svet.
NATO će morati da bude odlučniji u nastojanjima odvraćanja, kako baltičke države ostaju direktno izložene potencijalu ruske vojne pretnje. Rusija, s Belorusijom, može zadržati značajnu konvencionalnu vojnu nadmoć u baltičkom regionu. Koristeći Srbiju u izazivanju regionalnog nereda, i raspirivanju antizapadnih sentimenata, Rusija je već potvrdila da uspešno koristi i hibridna sredstva. U svakom slučaju, Rusija će se nerado odlučiti da napadne bilo koju NATO državu članicu, naročito nakon eventualnog ulaska Švedske i Finske. Putin je pre svega patološka kukavica, i svi oko njega, i ovi oko nas.
U odnosu prema Ukrajini i ruskoj agresiji, najnovija kriza evropske savesti nalaže, u svojim dubinama, i svojom suštinom, promenu odnosa prema etici odgovornosti. Evropa je otkrila ostatak sveta, i prenela mu ideje, vrednosti, kulturu, institucije. U tom smislu je Ukrajina uporište evropske budućnosti.
