Prva država na svetu koja je Praznik rada proglasila za nacionalni bila je Oregon 1887. godine. Samo, smisao praznika nije bio humanistički već - rasistički. Svaki crnac ili ,,obojeni“ koji se zatekne na teritoriji Oregona bio je optužen da konkuriše belim radnicima nižom cenom rada i da sklapa zaveru sa Indijancima protiv bele vlasti - bio bi od 1844. godine odlukom suda išiban sa 39 udaraca korbačem svakih šest meseci sve dok ne izađe iz zemlje. Zato je u Oregonu ropstvo bilo zabranjeno, da se crnci ne nasele.
Oregon je tek 1973. godine ratifikovao 14. amandman na Ustav SAD koji zavodi crncima državljanstvo. To uopšte nije bilo šarmantno, ali jeste objašnjenje zašto je ova država i danas među ,,najbeljim“ u Americi, posebno njen glavni grad Portland. Praznik rada je tamo krenuo kao monopol bele rase na hleb. Nije naknadno tako bilo na svim američkim teritorijama, gde je Praznik rada od 1894. godine postao savezni već u 30 država i slavi se do danas u septembru. Amerikanci su odvojili u XX veku proslavu ovog praznika od maja kako ne bi sledili ideje evropske levice.
SUKOB SILA
Dve sile su u dve godine, od 1889. do1891. godine, povukle odlučne poteze da preporuče unapređenje radničkog statusa i univerzalnog mira. Prva je bila Druga internacionala evropskih levičarskih partija koja je 1. maj proglasila za Međunarodni praznik rada. Pozvala je sve organizacije zaposlenih širom sveta da osiguraju časovnu formulu 8+8+8= rad, socijalni život, odmor.
Druga je Sveta Stolica kada je papa Lav XIII objavio encikliku Rerum Novarum - o pravima i obavezama kapitala i rada, jednu od najznačajnijih poruka u istoriji Rimokatoličke crkve.
Obe sile su pretrpele politički neuspeh sa mršavim ekonomskim i socijalnim ishodom, ali su levičari bili bolji od pape.
ČIKAŠKA POZADINA 1. MAJA
Smrtni napad čikaške policije 1886. godine na 40 hiljada radničkih demonstranata je pojačao uverenje u Evropi da bez beskompromisnog sukoba sa kapitalom neće biti ekonomske pravde za proletarijat, za ženska prava i ugroženo detinjstvo njihove dece po zagušljivim rudnicima uglja i gvožđa. I neće biti pravde dok se ne ukine evropski kolonijalizam.
Deo II internacionale - nošen idejom Marksa da je istorija bila neprekidna klasna borba - nije imao ništa protiv poslednje istorijske oružane borbe prezrenog roblja radi ukidanja lanaca patnje. Tako glasi himna Internacionala, najuzbudljivija socijalna pesma na svetu do danas. Luj Blanki je zaveo sintagmu diktatura proleterijata, Marks ju je prihvatio ne isključujući i mirni reformski rasplet sukoba. A Lenjin je u mir još manje verovao.
Druga internacionala je pozvala čovečanstvo na mir, ubeđena da je kapitalizam postao prvo globalno društvo koje preti razaranjem cele civilizacije jer se buržoazija sprema na svetski rat radi nove pljačke, a ne na miroljubivi socijalni konsenzus.
Marksov zet Pol Lafarž je stoga bio za revoluciju, odbacujući smisao mirnog poboljšavanja statusa zaposlenog stanovništva iako je bio prvi poslanik Francuske radničke partije u pariskom parlamentu. To je Marksa toliko razljutilo da mu je neposredno pre smrti rekao da, ako je filozofija neminovnog nasilja jedini izlaz iz kapitalizma, onda on - Marks - nije marksist.
Lafarž je bio gotovo prvi autor zahteva za skraćivanje radnog dana na 8 časova. Nije bio srećan, skrhan decenijskim bolom što kao lekar nije mogao spasti od smrti svoje troje dece sa Marksovom kćerkom Laurom, opterećen depresijom poniženja koju donosi starost, ubio se 1911. godine istovremeno sa Laurom Marks i zaprepastio Pariz i ceo revolucionarni pokret. Imao je tada 69, a ona 66 godina.
PRVI REZULTATI
Pritisak Druge internacionale je u ekonomiji sporo donosio rezultate. Zanimljivo, zajamčene minimalne plate je garantovao daleki Novi Zeland 1894. godine, Australija 1896. godine, a Ujedinjeno Kraljevstvo, dejstvom Vinstona Čerčila 1909. godine.
Sada se ovakva plata određuje u devet od deset država na svetu, čak je u mnogima i zakonom obavezno pregovaranje sindikata zaposlenih i poslodavaca. Opšte osmočasovno radno vreme nisu prve zavele kapitalističke zemlje već Sovjetski Savez 1917. godine, a posle njega u 1919. godini Švedska kada Druga internacionala već tri godine nije postojala. Tako je ipak komunistička revolucija donela više humanosti od razuma kapitala.
No, to nije u SSSR-u donelo socijalnu pravdu iako je pesma Internacionala bila prva himna ove države.
Druga internacionala je 1911. godine proglasila 8. mart za praznik borbe žena za društvenu jednakost, što je praznik Ujedinjenih nacija od 1975. godine. Ali, same žene socijalistkinje su u Americi 1908. godine pokrenule masovne zahteve za platnom jednakošću i društvenim poštovanjem, što je u Evropi, posebno od 1910. godine širila Međunarodna konferencija zaposlenih žena sa uticajnom Klarom Cetkin.
PAPA LAV XIII
Sveta Stolica je 1891. godine odbacila politiku odbrane preživelog feudalizma koju je 1864. godine u enciklici Quanta Cura izneo papa Pije IX.
Ali, Lav XIII je već na početku svog pontifikata 1878. godine u enciklici Quod Apostolici numeris osudio i socijalizam i nazvao ga „smrtnom kugom“ a socijaliste, komuniste i nihiliste „sektom“ i „varvarima“ jer oni poništavaju „civilno društvo“, sve dosadašnje zakone, svaki autoritet, svaku potčinjenost i nejednakost, pa čak i bračnu vezu i pravo vlasništva i stoga socijalizam „mora biti iščupan sa korenjem“. Ustanak socijalizma se može preduprediti ukoliko se razume „da u ovom trenutku ništa nije tako važno kao obrušavajuće pitanje položaja radničke klase i nema većeg interesa za sve klase u državi da se ovo pitanje pravedno i razumno reši“.
Preterao je sa osudom celog socijalističkog koncepta jer su Isusovi apostoli bili komunisti, ali je shvatio da dolazi novo doba i da Rim ne sme da ćuti. Šta je on preporučio?
Ovo je istakao njegov Rerum Novarum: kapitalizam i privatna svojina se moraju odbraniti pravednim platama, humanim uslovima rada i života. Papa zahteva odmore tokom rada, žene u poslu prihvata u skladu sa fizičkom snagom, deca mogu raditi, ali u skladu sa svojim godinama. On traži neradnu nedelju, on želi male poreze, zahteva sindikate za radnike i pravo na štrajk – iako je štrajk poguban po proizvodnju.
Sada je i papa levičar? Da, donekle, jer on ne govori o državnom penzijskom osiguranju, zdravstvenom osiguranju, državnoj pomoći nezaposlenima, na brigu o invalidima i deci bez roditelja kao Druga internacionala. Ali, Crkva će nastaviti sa heroizmom darodavstva. I papa na tradiciji kolektivnih pregovora, gildi i cehova sa vlastima slobodnih gradova u srednjem veku preporučuje korporativistički sistem pregovora između radničkih sindikata, sindikata poslodavaca i države.
HRIŠĆANSKA DEMOKRATIJA
Papa želi da izbegne klasni sukob, on odbacuje klasni rat revolucionara i traži klasni mir. On unapređuje koncilijarnu ulogu hrišćanstva i pomera je sa feudalizma na kapitalizam. Tu je silan. Sa enciklikom Graves de communi re iz 1901. godine on lansira sintagmu hrišćanska demokratija gde će na njoj da niknu buduće hrišćansko-demokratske stranke.
Benito Musolini će preuzeti korporativističku preporuku Lava XIII, ali će stvoriti samo fašistički sindikat radnika, a diktaturom će podvrgnuti interese krupnog kapitala svojoj kolonijalnoj politici. Hrišćansko-demokratske stranke će se istaći tek posle Drugog svjetskog rata kada će zapadni saveznici njih zadužiti za obnovu razorenih država na užasu od popularnosti komunista i socijalista.
Vatikan će zgrožen izbornim uspehom italijanskih komunista i socijalista u 1948. godini da maksimalizuje u 1949. godini napad na marksizam kada će Dekretom protiv komunizma Pija XII zabraniti vernicima da se učlanjuju u komunističko-socijalističke partije, da ispovedaju materijalističku ideologiju, da glasaju za komuniste i socijaliste i zapretio im ekskomunikacijom.
Ovo je podržao i vaseljenski patrijarh Atenagora izdavši sličan dekret papinom što će pomoći širenju njegovog ugleda i pomoći će sazivanju ekumenskog sabora na
Rodosu 1960. godine posle kojeg će Rim na II Vatikanskom saboru 1962-1965. godine da se odrekne politike unijaćenja.
O, kako se vremena brzo menjaju! Kada bi Pije XII ustao iz sarkofaga i video kako danas u Italiji kaluđeri i kaluđerice pevaju u crkvama himnu Komunističke partije Italije, Bandiera Rossa - avanti popolo, a popovi pevaju himnu italijanskih komunista partizana Bella ciao, vratio bi se u sarkofag. A možda je ipak znao i za vašingtonski koncert Artura Toskaninija iz 1944. godine, kada je hor i orkestar pod njegovom dirigentskom palicom nenadmašno izveo Internacionalu na ruskom jeziku!
Emitovanje filma o koncertu i Toskaninijevu Internacionalu je američki Kongres zabranio za javno emitovanje.
Korporativizam Lava XIII je primenjen u svim savremenim državama, tako i u Crnoj Gori i Srbiji, sa kolektivnim pregovorima sindikata zaposlenih, sindikata poslodavaca u privrednim komorama i države.
Lav XIII je tu pobedio, ali mu je koncept hrišćanske demokratije bio ispod građanske ideje parlamentarnih sloboda koja nalaže dijalog političkih snaga šireg spektra od verskog poverenja u Crkvu.
Hrišćansko-demokratske stranke su pod Konradom Adenaurem u Nemačkoj i pod Aldom Morom u Italiji napustile tutorstvo Vatikana, prinuđene na saradnju sa drugim političkim snagama u svojim zemljama.
SLOM PRAZNIKA RADA
Ruski boljševici i Hitler će, svako na svoj način, uništiti 1. maj, ali i sama Druga internacionala.
Da, boljševici su zabranili radničke sindikate jer Komunistička partija navodno obuhvata sve interese radničke klase i stanovništva i time se nameće politički monopol na budućnost. Proslava 1. maja u SSSR-u i naknadnim državama Istočnog bloka je slavila nepogrešivost komunista bez sindikalne opozicije i drugih organizacija. I Lenjin i Nikolaj Buharin su bili izuzetno sumnjičavi prema članstvu radničkih sindikata u II internacionali podozrevajući da će se radnici zbog većeg komfora odreći revolucije.
Naknadni uspon poljske Solidarnosti tokom 80-ih godina XX veka je bio otpor, ne samo ruskom socijalizmu, već je bio i pokret za nacionalno oslobođenje Poljaka od ruske dominacije. Taj pokret je snažno podržavala poljska katolička crkva predvođena harizmatskim kardinalom Vojtilom, budućim papom Jovanom Pavlom II.
Druga internacionala se raspala već pre Prvog svetskog rata jer nije uspela da se održi na politici mira među narodima budući da je ubedljiva većina partija u njoj zastupala interese svojih naroda u izgradnji socijalizma bez patronatstva iz centra svetske revolucije. Lenjin je u Glavnom odboru Druge internacionale bio od 1905. godine, a tražio je da se Internacionala založi da se austrijsko-srpski spor reši pregovorima. Bezuspešno.
Lenjina i Rozu Luksemburg su pobedili austro-marksisti Oto Bauer, Karl Kaucki, Rudolf Hilferding, Karl Rener, ali i Česi, Slovaci, Francuzi, Poljaci, Englezi i drugi.
Lenjin će izvesti revoluciju, ali će uništiti 1. maj kao praznik slobode rada, dok će razočarani austro-marksist Fridrih Adler, sin Viktora Adlera, ubiti 1916. godine sa tri hica iz pištolja austrijskog ratnog predsednika vlade grofa Karla fon Stirka. Gavrilo Princip je u Sarajevu pucao na Franca Ferdinanda provocirajući rat, a Fridrih Adler je pucao na svog predsednika vlade jer je bio protiv rata.
Hitler će 1933. godine u istom danu da ukine 1. maj kao praznik rada i obnoviti ga kao praznik nemačke nacije kao nadklasne veličine čiji smisao postojanja on definiše.
U Jugoslaviji komunisti nisu ukinuli ideju sindikata zaposlenih. Od 1945-1990. godine postojao je samo jedan sindikat koji je objedinjavao različite struke, ali on nije mogao napustiti ideologiju komunističkog sveznanja već joj je pomagao unutrašnjim proširenjem stavova. Praznik rada 1. maja nije bio praznik slobode stvaralaštva već pronađenog jednopartijskog monopola na stvaralaštvo.
A kada i dođe 1. maj, u današnjem jugoslovenskom prostoru, malo koji predsednik države ga čestita vrednim rukama i iznese predloge za nove ekonomske i socijalne poteze. Predsednici su zamenili ovaj praznik sa nacionalnim paradama i čestitkama verskim zajednicama na njihovim slavama.
A još nema novih niti boljih socijalnih praznika od 1. maja i 8. marta. Sada je 1. maj odlazak na izlet, na roštilj. Više nije poziv na drugačiji dan, a to je tužno za sve one koji su se za njega zalagali i podneli žrtvu.
