Ovog 29. oktobra Turska je proslavila 100 godina od uspostavljanja Republike. Sutradan, 30. oktobra, parlament Crne Gore je za svog predsednika izabrao protivnika nezavisne Republike Crne Gore. Možda je to crnogorski razlog zašto predsednik Milatović nije čestitao turskom predsedniku Erdoganu istorijski republikanski jubilej, što nije učinio ni srpski predsednik Vučić. Ako ipak jesu, što nije javljeno, biće nam to drago.
Teško nam je poverovati da je Ministarstvo vanjskih poslova u Podgorici moglo zaboraviti na diplomatsku kurtoaziju prema najvećoj balkanskoj sili.
ATATURK
Kemal Ataturk je Solunjanin na koga su izuzetno, od malena, od njegovog rođenja 1881. godine, presudno uticale evropske humanističke ideje i jevrejska ekonomska dominacija u gradu.
Nosio ga je duh prethodnih pro-evropskih postupaka sultana Mehmeda Drugog za vreme politike Tanzimata (Obnove) posle 1839. godine koju je traljavo sprovodio njegov brat, i ulazak evropskih protestanata u Tursku. Poštovao je Mehmedovu naredbu iz 19. veka da se mora odbaciti turban a nositi grčki fes, bilo mu je drago što je srednja klasa stala svirati klavir i bila mu je bliska ideja o federalnoj Turskoj iz sva četiri Hat-i-šerifa od 1829. do 1838. godine.
Prihvatio je pravo svih vera na ravnopravnosti i odbio privilegije islama. Oduševljavao se stavom da Turska mora biti ustavna monarhija sa prevlašću građanskog parlamenta i stoga je sledio ideje vodećih intelektualaca sa zbora u
carigradskoj ,,Beogradskoj šumi“ iz 1865. godine. Podržao je njihovu građansku revoluciju iz 1908. godine kada su ,,Beograđani“ predvodili ,,mladoturke“ iz organizacije ,,Komitet ujedinjenja i progresa“ sastavljene od Turaka, Albanaca, Jermena i Grka.
Staru ideju Francuza o slobodi, jednakosti i bratstvu, koju je raznosio još Mehmed Drugi – huurijet, musavat, uhuvvet – Ataturk je prihvatao kao svoj kredo. Sve je ovo on bio još kao Mustafa Kemal Paša, general, heroj Dardanela i odbrane Turske od britanske flote kod Galipolja 1915/1916. godine i nacionalni borac protiv preteranog savezničkog komadanja Turske posle Prvog svetskog rata. Izašao je kao pobednik, iako nije sačuvao Egipat, delove Kurdistana i istočne grčke oblasti.
I onda je postao ,,Ataturk“, otac Turaka. Bio je progresivni nacionalista i zato je ustao protiv pan-islamizma. Nije hteo da Turci obnove imperiju na islamskoj prevaziđenoj ideologiji i nije hteo da Turci preuzmu odgovornost za stanje u islamskom svetu. Nikada pre njega Turci nisu bili ,,nacija“. Sa njim su to postali, i ostali su to do danas, i to sve veći.
Ataturk se oprostio od monarhije 1920. godine, kada je napustio vojsku i započeo gerilsku borbu u Anadoliji sa saveznicima koji su cepali Tursku kao čaršav, i kada je godinu dana pre toga, odbio sultanovu naredbu da se u Samsunu bori protiv anti-monarhista.
Preuzeo je vođstvo nad independistima i sa njima se tukao na četiri fronta: protiv anglo-francuske dominacije, i protiv Italijana, i protiv Jermena i protiv Grka. Te godine su ga independisti izabrali u Ankari za predsednika vlade Turske. Nju su prvi 1921. godine priznali Francuzi, jer su bili siti borbi sa Ataturkom koga su finansirali Lenjinovi boljševici iz Moskve, i prihvatili su poraz Grka kod Sakarije i potpisali su sa Turskom separatni mir u Ankari.
Godinu kasnije, u oktobru 1922. godine, svi zapadni saveznici su u Mudanji, blizu Burse, potpisali primirje, a 1923. godine u Lozani su potvrđene sve Ataturkove granice Turske, a grčko stanovništvo iz Mudanje je prebačeno na Halkidiki, u Novu Mudanju. Stara Mudanja nikada potom nije naseljavana turskim stanovništvom iako je gotovo na 10 kilometara od mora i isto toliko od Burse, to je avetinjski grad tišine i grčke tuge – bili smo tamo. I tada, 29. oktobra 1923. godine je Ataturkova skupština u Ankari proglasila Republiku, a sultan Vahdetin je već pre toga na britanskom bojnom brodu zauvek napustio Tursku.
REVOLUCIJA
I tada je započela unutrašnja revolucija Ataturka uz ogromnu podršku naroda. Osnovao je Republikansku narodnu partiju, i proglasio republikanizam, sekularizam, nacionalizam i populizam za svoj program. To je nama danas čudno, protivrečno je, ali tada to nije bilo. Valjalo je dići zaostali narod na noge.
Namerno je isticao razliku u odnosu na staru Tursku: pio je rakiju, nosio je cilindar kao engleski lord, igrao je moderne plesove, osnivao bioskope, razvio operu, podržavao savremene restorane i fine manire. Zaveo je žensko pravo glasa i uveo 1935. godine 18 žena u parlament kada ih je u Evropi jedva i bilo – recimo, ni u Francuskoj niti u Jugoslaviji nije bilo dozvoljeno ženama da glasaju i budu poslanice.
On je 1924. godine ukinuo turski kalifat, a 1928. godine ukinuo je islam kao državnu religiju. Zabranio je derviške redove, raspustio je ulemu, zatvorio je sve vakufe i medrese, zaveo je mešane muško-ženske razrede i zatvorio sufističke verske škole i svetilišta. Aju Sofiju je 1935. godine pretvorio u muzej.
Nije imao dece, ali je svoju toplinu pokazao usvajanjem osam devojčica i jednog dečaka. Njegova usvojena ćerka Sabiha Gokčen je postala prva žena operativni ratni pilot u svetu po kojoj je danas nazvan istanbulski putnički aerodrom na azijskoj strani Bosfora, veći od očevog, Ataturkovog aerodroma, na evropskoj strani. Na njenoj svadbi, on je prvi zaigrao valcer sa njom. Verovatno malo ljudi to zna: ali Sabiha Gokčen, žena prvi ratni pilot u svetu, poreklom je – Crnogorka, rodom Ćorović sa severa Crne Gore.
Ataturk je zabranio fes Mahmuda Drugog i eliti naredio šubare i šešire. No, naredio je svima u običnom narodu da nose kačkete i preporučio je da ih u džamiji za vreme molitve (džuma namaza) ne skinu i da ih okrenu naopačke. Ohrabrivao je žene da pojedinačno same izlaze na ulicu – što islam zabranjuje. Državne službenice i studentkinje nisu smele nositi maramu, a žene na ulici feredžu.
U 1926. godini je, na osnovu švajcarskog zakona o braku, zabranio poligamni muški brak, ustanovio državni monogamni brak i razvod, i dao jednako nasledno pravo ženama sa muškarcima, i time je napustio Muhamedovo koransko nasledno pravo. U 1928. godini je zaveo rimski alfabet umesto arapskog pisma i uveo arapske brojeve zbog čega su Turci počeli da pišu s leva na desno. Zabranio je mujezinima da pozivaju vernike u džamiju na arapskom jeziku i naredio prevođenje Korana na turski jezik (učinjeno između 1935. i 1939).
Za života je duplirao pismenost naroda. Kada je deklaracijom Parlamenta iz 1934. godine nagrađen nadimkom ,,Ataturk“, doneo je i zakon kojim su svi građani postali ,,gospodin“ i ,,gospođa/gospođica“, i svi građani su dobili prezimena. Morala su da budu turska. Sa njim je krenulo prevođenje evropske filozofske, naučne, zabavne i književne literature. Doveo je skulptore da, suprotno islamu, podižu kipove značajnim ličnostima. Tako je on bio i prvi koji ga je 1925. godine dobio pod nazivom ,,Državnik“, izradio ga je Nemac Hajnrih Kripel. Primao je na desetine nemačkih naučnika koji su bežali od nacista – tako je i Ernst Kirš već 1933. godine postao otac prvog turskog trgovačkog zakona.
U 1930. godini je osnovao Centralnu banku i počeo da vodi aktivnu monetarnu politiku. Njegova partija je, radi dizanja industrija koje Turci nisu imali, počela da diže poreze kako bi ih finansirao, i delio je monopole – to se mnogima nije dopalo, a breša sukoba interesa krupnog kapitala sa narodom je tada otvorena - i traje do danas.
Ataturk je umro u novembru 1938. godine i nije video pretvaranje Turske u demokratsku zemlju, jer je on svoju partiju obdario zakonskim monopolom na rad.
Njegov naslednik Ismet Ineni, koji je uspešno držao Tursku van Drugog svetskog rata, zaveo je 1946. godine višepartijski sistem, koji je doveo 1950. godine do pada sa vlasti Ataturkove Republikanske narodne partije. No, Turska je ostala verna Zapadu, i 1952. godine ušla u NATO.
Sledeće godine se Titova Jugoslavija pridružila Turskoj i Grčkoj sklapanjem antisovjetskog Ugovora o prijateljstvu i saradnji, i preko njih postala posredni član NATO-a. Ugovor je sa naše strane potpisao Koča Popović. Tom ugovoru je i Izrael hteo 1954. godine da se priključi, kako bi preko Jugoslavije, preko Titovog uticaja na Nasera, rešavao svoje odnose sa Egiptom. Tel Aviv je od toga odustao zbog drugog rešenja.
A jugoslovenski kralj Aleksandar Prvi Karađorđević je, diveći se Ataturku, predložio 1933. godine - i dobio u februaru 1934. godine, odbrambeni Balkanski pakt - ili Malu Antantu, braneći se od graničnih zahteva Musolinijeve Italije i Bugarske, ujedinjavanjem sa Turskom, Grčkom i Rumunijom. Aleksandar i Ataturk su postali prijatelji i cele noći su igrali poker, pušili i pili. Aleksandar je već tada znao da je na smrt bolestan od ciroze jetre, dok će od nje Ataturk umreti četiri godine kasnije. Musolini je bio besan. Aleksandar je ubijen u oktobru te godine od atentatora spremanog u Italiji, tačno posle prognoze lekara da neće živeti duže od šest meseci.
ERDOGANOVA ERA
Redžep Tadžip Erdogan je izgradio svoj put ka vlasti 2002. godine koristeći 90-ih godina prošlog veka brojne sukobe u Turskoj koji su započeti još u Ataturkovoj revoluciji poput kurdskog pitanja.
Preko svoje Partije pravde i razvoja sa obnovom nekih verskih oblika života, sa dolaskom milionske emigracije iz Sirije u Tursku, sa nezadovoljstvom građana nasleđenim monopolima u ekonomiji, sa željom nekih političkih krugova da se Turska vrati u islamsko područje - uključujući i Bosnu, Srbiju i Crnu Goru – dobio je vetar u leđa ponekad se zanoseći da bi mogao biti autor neo-osmanizma.
Iako je obnovio izvesni islamski sentiment i tradicionalnu kulturu života, on nije izveo Tursku iz evropskog ležišta niti on želi da se izdvoji iz evro-američke političke zajednice. Svi veliki gradovi Turske su protiv njega – od Istanbula nadalje, i sve turističke oblasti glasaju protiv njega. On ima glasačku nadmoć u stanovništvu koje leži u agrarnim i nerazvijenim delovima zemlje. Moderna Ataturkova Turska mu ne daje da se vrati u prošlost iako je Aju Sofiju vratio na džamiju.
On već 21 godinu cepa Tursku neprosvetnom autokratskom vladom, on proganja intelektualce, guši univerzitete, desekularizuje vojsku, islamizuje javni život i zatvara slobodoumne novinare.
Erdoganov populizam – kao verski populizam, se video 28. oktobra 2023. godine, dan pre proslave stogodišnjice od osnivanja Republike kada je u Istanbulu izveo na stotine hiljada ljudi na protest protiv politike Izraela u Palestini. Došlo je organizovano na trg i mnoštvo sirijskih izbeglica i Palestinaca.
Erdogan je kazao da HAMAS nije teroristička organizacija već da su hamasovci ,,mudžahedini“, da su džihadistički sveti borci za islam, čime je sukob između Izraela i Palestinaca formulisao kao verski rat – i gotovo automatski poništio politički legitimitet Al Fataha na Zapadnoj obali, jer je ova organizacija sekularna socijalistička partija.
Optužio je ceo Zapad kao isključivog krivca za muke Arapa u Palestini, iako to Mahmud Abas, predsednik Palestine na Zapadnoj obali, sa kim se sreo u julu ove godine, u Istanbulu, nije rekao posle HAMAS-ovog napada na Izrael 7. oktobra.
I da bi pojačao osudu Izraela i zapadnih sila doveo je na miting Jusufa Islama, poznatijeg među nama kao Ket Stivensa, engleskog song autora iz 60-70-ih godina iz ere Bitlsa, koji je pre 47 godina prešao u islam. Posle toga on je 1989. godine podržao fatvu ajatolaha Homeinija da se ubije indijski književnik Salman Ruždi, pisac ,,Satanskih stihova“ – čime je zaprepastio humanističku javnost širom sveta. Ruždi je, zbog atentata sina libanskog imigranta u Nju Džersiju Hadi Mata, izgubio u avgustu 2022. godine oko i postao težak fizički invalid. Stivens je finansirao i HAMAS, zbog čega mu je Tel Aviv 1987. i 2000. godine zabranio ulazak u Izrael.
Uprkos tome, Jusuf Islam-Ket Stivens je prihvatio zaduženje da u Istanbulu pevanjem pokrene muslimansku omrazu protiv svetskih nevernika. Uzaludno, to Stivens nije mogao. Njegova melodija na staru medinsku pesmu Muhamedovih jataka iz 7. veka ,,Tala’ Al-Badru ‘Alayna“, koja slavi Muhameda, je doprinos miru i romantičnom poverenju u snagu vere. Stivensova melodija je veoma topla, kao što je i on sam bio na početku karijere. Ostatak njegovog starog bića je njegovo strasno finansiranje ekoloških poduhvata. On je prešao u islam 1977. godine – iako je po ocu Grku bio pravoslavan (i pravo ime mu je Stefan Georgiu), poverovavši da ga je Alah spasio od davljenja u Pacifiku kod Malibua, u Kaliforniji. Bio je veliki prijatelj dr Irfana Ljubjankića, ministra spoljnih poslova BiH, koji je 1995. godine poginuo u helikopteru, kog su, navodno, raketom oborile srpske snage na njegovom putu za Zagreb. Na dobrotvornom koncertu u Sarajevu 1997. godine Stivens mu je pevao svoju pesmu ,,I Have No Cannons That Roar“.
A Erdogan nije želeo da na binu u Istanbulu izvede i Stivensovu pakistansku suprugu Fauziju Mubarak Ali, američkog univerzitetskog diplomca i velikog borca za ženska građanska prava i protivnika islamizma. U stvari, nije tu jasno da li je Erdogan zaista mislio da bi Ket Stivens mogao u Istanbulu da pošalje Evropi bilo kakvu pesmu koja bi odjeknula kao ,,pravda“ za HAMAS. Jer , njegove divne mladićke pesme poput ,,Matthew and Son“, ,,Wild World“, ,,I Love My Dog“, ,,Lady D’Arbanville“ (bila je njegova devojka) i druge, gde on neguje melodije svojim blagim lirskim glasom, bi malo Turaka na mitingu moglo da razume.
Više su razumeli Erdoganovu najavu da će Turska dobiti još dva nosača aviona, verovatno da zavodi osmanski red u Mediteranu?
ŠTO ATATURK ZNAČI PODGORICI, ŠTO ZNAČI ERDOGAN
Ataturk za Podgoricu može biti istorijsko nadahnuće za samostalan progresivni iskorak ka Evropi. A Erdogan je nejasna pretnja miru iza horizonta.
Ako je predsednik Republike Crne Gore Milatović ipak čestitao Erdoganu 100. godišnjicu Turske Republike, onda se možemo nadati da je iz istorije ove republike mogao razmatrati brojna iskustva koja ona nudi. Od Ataturka se može razumeti da se svoja država ne sme drugima dati ni po koju cenu. Od njega se može razmatrati zbog čega je Crkva veliki protivnik društvenom progresu. On uči da se na Univerzitet ne mogu dovoditi rektori i dekani koji gaze svoju zemlju u korist tuđe čizme, već se na Univerzitet dovode najbolji naučnici i profesori koji ljube zastavu svoje zemlje i od srca pevaju himnu predaka.
Ataturk je učio Turke da im je budućnosti u ekonomiji i kulturi Evrope i da je sa islamskim kalifatom završena epopeja verske uprave nad narodom. Od trenutka osnivanja Ataturkove Republike, od njega se može naučiti da rat valja izbegavati kao kugu – a mir braniti u zajednici sa evropskim vojskama, pre svega sa svojim susedima. Kada si sa susedima u miru, neprijatelj ti je daleko.
Kod Ataturka je jasno da je njegova država građanska ustanova bez ikakve nacionalne i verske majorizacije većinskog etničkog naroda. On uči da Crkva ne može biti vlasnik nikakve nekretnine na račun drugih crkava, i uči da tuđe istorijske crkve, poput Aja Sofije, ne mogu biti crkve osvajačke religije, već pretvorene u kulturno dobro naroda. On upućuje da nasilno napuštena naselja jednog naroda ne naseljavaš svojim kolonizatorima (što je činio Karađorđević sa Crnogorcima na Kosmetu), jer će ti se to vratiti egzodusom kolonizatora. I Ataturk nam jasno kaže: ,,Ne puštaj religiju i Crkvu u škole“.
Duh Ataturka nudi mnogo više od ovoga što smo naveli, jer svi pojedinačni primeri vode u samo jednu sliku za stvarnog državnika – čuvaj svoju državu i ne boj se promena koje joj daju večnu mladost i svežinu.
A Erdogan? On je epizodna ličnost provincijskog kontra-revolucionara i vulgarnog religioznog nacionaliste. Po političkoj klasifikaciji, on je neprosvetni autokrata. Političar koji hapsi univerzitetske profesore i muči novinare ne može govoriti ni u Božije ime niti prorokovati u ime demokratske budućnosti. On nas uči zašto sa njim moramo biti na mučnom oprezu.
Političar koji kaže da Turska nije počinila genocid nad hrišćanskim Jermenima od 1894. do 1923. godine – čiji je vrhunac bio 1915. godine, a slavi terorizam HAMAS-a čija su zverstva 7. oktobra 2023. godine nad jevrejskim ženama zgrozila svet, uči nas da držimo ruku na sablji. I još kada takav političar nazove kukavičko skrivanje boraca HAMAS-a iza bolesnika ispod bolnica u Gazi za sveto
ponašanje džihadista, mi znamo da je njegov etički kodeks ispod viteštva muslimana i ispod humanističkog morala savremenog sveta.
Tu mu ne mogu pomoći ni ta dva najavljena nosača aviona. Nema ih on gde skriti.
