Kada je u novembru 2023. godine, pre tri nedelje, tokom završetka teniskog Dejvis kupa u Španiji reprezentaciji Srbije uklonjena uvodna pesma ,,Veseli se srpski rode“, svakako je poraslo zanimanje o tome koja je muzička reč i melodija prikladna za isticanje ugleda državnog identiteta i javno sportsko uživanje.
Pevanje crnogorske đakonice Danice Crnogorčević u Malagi nije moglo ni na koji način biti povreda muzičke vrednosti melodije njenog supruga iz 2020. godine. Ni njenog glasa: on je profesionalno odnegovan i sa lakoćom nosi pesmu. Dikcija joj je odlična, dinamika već manje. Estetika scenskog držanja joj je školski učena. I aranžman uz monaško ravnoglasje i žensko tradicionalno troglasno probugarsko pozadinsko pevanje je lepo i približava nas duhu predaka. Doduše, imitaciono.
I ritam, kog Bugari nazivaju ,,lesnoto“ od sedam osmina, u Daničinoj pesmi nas približava turskom doprinosu ,,srpskoj“ kulturi, koji je na balkanskom jugoistoku odavno postao jedan od simbola naše razlike prema nebalkanskim Slovenima.
Gornji Sloveni za taj ritam ne znaju i, među nama govoreći, ponekad su nam i dosadni samo sa svojim dvočetvrtinskim, tročetvrtinskim i četvoročetvrtinskim, pesmama. Naravno, to se ne odnosi na crnogorsku pesmu ,,Oj, svijetla majska zoro“, u sporih 4/4 ili u brzih 4/8, kako već ko želi da je uokviri.
Ipak , mi nismo uvereni da u Daničinom gradu Baru Srbi na veseljima i svadbama igraju na turskih sedam osmina. Daničini Srbi više ne priznaju crnogorski ,,Oro“ na četiri četvrtine? Srpski Barani su se poturčili u 21. veku? Zanimljivo, verovatno omaškom nismo opazili da ni pljevaljski Crnogorci više ne igraju ,,Oro“ i da na svadbama mlada i mladoženja neće više polećati.
SPORNO-NESPORNO
Ko ne zna reči Daničine pesme i ne zna da je pesma sveštenički, supružnički komponovana kao patetična politička potpora velikosrpskom podrivanju Crne Gore u vreme litija Srpske pravoslavne crkve 2020. godine, usmerene protiv obnove crkvene imovine države Crne Gore, protiv crnogorske nacije i protiv nezavisne Crne Gore - neće u njoj naći ništa što joj odriče stečenu popularnost.
Njeno jezgro jeste u proslavljanju vojničke i crkvene prošlosti srpskog roda, kao što to čine i mnogobrojne patriotske guslarske i građanske pesme iz 18, 19. i 20. veka. Ali to je kod ,,rodovske vernosti“ Danice krstašice samo mamac.
Za što?
Ni na koji način nije - potpuno načelno izlažući, sporno ni to što je Daničina pesma proverska, nacionalistička i politička, već je sporno to što je ona u ovom razdoblju odnosa Podgorice i Beograda u 21. veku, postala još jedna pseudo-himna iredentističkih struja u Crnoj Gori i ekspanzionističkog programa srbijanskih osvajača susednih zemalja. Ta pesma je ditiramb. Ona je navodno Bogojavljanje obnovljenog ,,antičkog srpstva“ - koje u vreme Obilića nije postojalo i Danica o tome uzaludno insinuira. Daničina zastava se vije od Kosova do mora njene barske Rumije u Crnoj Gori i do Petrovića Njegoša kao da su 20. i 21. vek istovetni sa dobom Lazara Hrebeljanovića. Zbrka je tu.
I nema srpske epifanije u Gračanici, sam Beograd ih je ostavio. I na Kosovu više nema Crnogoraca. A i kada ih je bilo, Crna Gora Petrović Njegoša nije odbacila svoju zastavu u korist imaginarne jedinstvene srpske zastave svih Srba sveta i rizikovala svoju budućnost zbog Kosova. I nikada Rumija nije bila sveta planina srpstva, bar nama, na Fruškoj Gori, to nije poznato. Na Rumiji ne obitava sveti duh Srba. On je u našem srcu, bez obzira gde smo.
Daničina pesma pogrešno vidi i crkvenu istoriju Crnogoraca kao odsečka navodno jedinstvene srpske crkvene istorije sa pozivom na odustajanje Podgorice od svoje himne. Njena namena je postala neprihvatljiva, jer nije nastala kao prilog kulturi zajedničkog života svih naroda u Crnoj Gori i opstanku države Crne Gore.
I to je ono što ju je uklonilo iz Malage, sa Dejvis kupa.
I ne samo to, jer je njena pesma i poziv na rekonkvistu Kosova, na novi rat, umesto na revoluciju narodnog poštovanja i saradnje. Ta pesma je stih promašenog političkog programa za ovaj vek. Ali će je nostalgični nacionalisti možda dugo voleti.
POVRATAK
A što se tiče povratka Srba u Prizren, mi u Vojvodini o tome ništa ne znamo. Svi dolaze kod nas - i Srbi sa Kosmeta, Crnogorci, Hercegovci, Ličani, Srbijanci i drugi. Mi ni kod koga. Držimo se svoje njive i druge ne učimo ko je od koga veći Srbin. Potajno ipak mislimo da smo mi najveći - a to za sebe misle i mnogi ostali.
Svi Srbi iz Prizrena, uključujući i naš veliki rod Veselinovih, od starog oca Veselina, su u 17. veku napustili grad i njegovu okolinu odlazeći za austrijskom vojskom preminulog generala Pikolominija, i u organizaciji patrijarha Arsenija Čarnojevića i habzburškog cara Leopolda prešli Dunav i Savu. Pismo caru sa beogradskog skupa sveštenika i vojnika 1690. godine pisao je Srbin panonski prečanin, i u njemu smo Habzburga Leopolda priznali za svog naslednog srpskog kralja pominjući da su zajedno sa nama i katolički Arnauti.
A pre toga, mi, na hiljade Srba, borili smo se zajedno sa Arnautima pod komandom Pikolominija protiv Turske. A moglo je lako i drugačije da bude, mogao je da se Arsenije, Crnogorac iz Bajica kod Cetinja, okrene na Nikšić i na svoje Cetinje, gde je dobro stajao, jer je on i to držao za nuždu. Čak i na Dubrovnik. Okrenuo se na Austriju i pokazao svim patrijarsima gde nam je put. Istorija je slučaj, nije pravilo, i ne vraća se.
U Panoniji smo se sreli sa banatskim i drugim Srbima i ćirilo-metodičkim i katoličkim manastirima starijim od kosovskih. Stvorili smo vremenom Vojvodinu, svoje Srpsko Vojvodstvo pod patrijarhom Josifom Rajačićem, od tada na ovamo nismo čuli da će se iko vratiti 330 godina unazad da bi vodili rat sa Turcima.
Crnogorčević ih pominje u pesmi. Nema na Kosovu mnogo ni etničkih Turaka, i oni su otišli. Tamo preovla]uju Albanci, a oni se ne okupljaju oko Korana niti se katolički Malisori i mediteranski albanski protestanti Edija Rame okupljaju oko Biblije, već oko programa razvoja evropske države. Verski rat je prošlost.
Mlada je Danica, možda još ne zna da hrišćansko Kraljevstvo Jerusalim odavno ne postoji, palo je pre nego što su Srbi u Crnoj Gori nacionalno i stvoreni. Nemamo se zašto vraćati, nemamo zbog vere razloga da tučemo ,,Turke“ niti da nas krst vodi. On ponajmanje. Zahvalni smo što nas je patrijarh odveo odande, i nijedan drugi nas neće vratiti. Nemojmo se hvatati sa modernom i moćnom Turskom.
Tužno je da su to Španci u Malagi bolje razumeli od državne teniske reprezentacije Srbije i barskih Srba koji u kripti podgoričkog Hrama Hristovog vaskrsenja igraju na turskih sedam osmina a na Rumiji dižu srpstvo na turski bajrak. Danica ga pogrešno zbog turcizma izgovara kao ,,barjak“.
Sve je pomešala.
A HIMNA…
Svaka je himna politička. Da nije takva ne bi ni imala smisla. Himne slave i brane državu i kulturu naroda. One su njegov stvarni duh.
U tome je crnogorska ,,atmosferska“ himna ,,Oj, svijetla majska zoro“ jedna od retkih nenacionalističkih himni jer izričito ne pominje narod kao vlasnika određene teritorije, ali nije zbog toga manje patriotska od drugih. Ona bez isticanja polazi od toga da su Crnogorci gospodari svoje zemlje i da, jednostavno, ranom zorom proslavljaju novi dan, dan nade i sreće celog naroda koji je peva. Nema ona u sebi ni ,,crnogorstva“ niti ,,srpstva“. Ona neće raskol. Tu je njena razlika od Daničinog veselog srpskog roda sa Rumije, koji za ostale crnogorske rodove ne zna. Ali stvarna himna Crnogoraca zna za stenje, klance, more i Lovćen. I poštenje.
Jeste, uverili smo se u to 1987. godine kada smo u Budvi izgubili na ulici novčanik. On je celoj našoj porodici sa decom bio jemac letovanja. Domaćin nam je rekao: ,,Ništa ne brinite , nema Crnogorca koji će ga ukrasti“. Otišli smo u miliciju da prijavimo nestanak. Novčanik je već bio tamo. Neko ga je doneo. Nismo nikada doznali ko je to bio, jer se milicija začudila kada smo donosioca hteli nagraditi novcem. To je tada bilo nečasno.
Možda je sada drugačije, ali samo kod hajdučije koja je u međuvremenu stvorena.
MUZIKA I POLITIKA
Evropa i Amerika su se oslobodile teofilske hrišćanske muzike tek u 20. veku. Osipala se disciplina prema svešteniku i rušilo se ropstvo u božijem sadističkom zagrljaju. Do tada su psalmi bili srž muzičkog opusa iako se pored njih dizala simfonija o humanističkoj ljubavi i gradske pesme o svakodnevnim radostima i brigama.
Preokret je krenuo posle Prvog svetskog rata.
Možda su prvi veliki doprinos tome dali američki crnci i bele Amerikanke. Gradski crnci su se džezom virtuozno oslobađali od belačkog rasnog prezira i malograđanske nadmenosti, a belkinje su, posle ratnog manjka muškaraca - i mnoge svesne da se nikada neće udati, okrenule u slobodan javni život i u rušenje socijalnih stega i monopolskih političkih prava muškaraca. To su bile ,,flaperke“.
Uz njih su išli i njujorški bitnici, saveznici nastajućeg Sartrovog egzistencijalizma. Njihov je uticaj munjevito prešao Atlantik, posebno na Nemice, a Berlin je postao središte evropskog humora i vodvilja.
Pariz je kasnio, ali je preko Koko Šanel bar skratio suknje i žensku kosu i dao im pravo na novu frizuru. Žene su krenule na cigarete, na samostalnu zabavu uz konjak, na sva ,,muška“ zanimanja, zatražile su glasačko pravo i otvarale su vrata univerziteta. Uz američki čarlston ne samo da su dodatno skratile suknje daleko iznad kolena, nego su stale igrati i po stolovima, da se lakše vidi šta je ispod suknje.
Još kada je pred Drugi svetski rat i kompanija Du Pont pronašla najlon i providne ženske čarape, vidik se naglo proširio. U Americi je u protestantskim državama rastao muzički podsmeh protiv zabrane alkohola, crnci su ga predvodili - posebno se zabrani podsmevao crni Bahamac Robert Bert Vilijams pesmom ,,Sačuvaj kapljicu za mene“ i ,,Pošalji mi deset boca“. Bio je prvi Crnac sa glavnom ulogom u filmu, i prvi crnac koji je na Brodveju u vodvilju nosio glavnu ulogu i najprodavaniji autor ploča do 1920. godine.
O Bogu je malo ko pevao, niko ga nije želeo, ni demokrate, ni komunisti, ni nacisti, niti fašisti. Da ga ima, klanicu Velikog rata od 1914. do 1918. godine bi on ili sprečio ili bi objasnio zašto mu je ona potrebna.
TORNADO POSLIJE DRUGOG SVJETSKOG RATA
Dugo je šok Drugog svetskog rata trajao, sve do Bitlsa 1963. godine.
Džez muzičare u Americi ovaj rat nije paralizovao, crnci nisu bili pogođeni belačkim idelogijama i oporavkom od njih. Ponašali su se kao da Hladnog rata nema i od svoje muzike su stvorili kult kao dokaz intelektualne i umetničke ravnopravnosti sa belcima.
U džezu i superiornosti. Izvan socijalnih tema je ostao i Elvis Prisli, ali je scenskim i privatnim buntom, zajedno sa Džemsom Dinom, prvi otvorio prozor političkom uticaju omladine. Ona je sa engleskom rok muzikom 60-ih godina postala internacionalni fenomen koji se suprotstavio partijskim i državnim politikama.
Bitlsi su zatražili da ljudi budu voljeni, a ne Bog. Bili su iz donje radničke klase i povukli su svu radničku i intelektualnu omladinu za sobom. Niko se više u njihovom svetu nije venčavao u crkvi, a umesto popova stvorili su globalni muzički svet. I ton i reč.
Pravoslavlje, katoličanstvo i protestantizam su potpuno zastranjeni. Potisnula ih je omladina radničke klase širom sveta. Izašla je na glasačke kutije, džinsom je poništavala imovinske razlike na prava i socijalni status, afirmisala je žensku
jednakost, osigurala je neograničenu modu, ukinula tabu seksualnog života, napala je rasizam, napala je kolonijalizam, napala je vijetnamski rat, ismejala je Crkvu (sem kod nekih američkih sastava - The Mamas and Papas), ujedinjavala omladinu Zapada i Istoka, i zatražila prihvatanje azijske, latinske i afričke posebnosti. Za sedam godina svoje vladavine Bitlsi su promenili Evropu više nego mnoge evropske dugovečne dinastije.
NAŠ DOPRINOS
Jugoslovenska rok muzika i njen ideološki sadržaj su išli ispred nemačke i francuske scene. Bili smo bolji, ali od Engleza nikada, njih nije niko prevazišao.
Jugoslovenski komunisti su bili jedini komunisti na svetu koji su na vlasti podržali engleski tornado i uspon omladine. U njihovoj politici su bile brojne dodirne tačke sa omladinskom poplavom u Evropi i Americi - ne i oko demokratije, ali su bez bojazni posmatrali kako su sve druge teme utkane u stihove i tehniku izvođenja naše moderne muzike.
I naši muzičari su se družili sa Džimijem Hendriksom, Mik Džegerom i svirali u orkestru Karlosa Santane - solo gitarista iz naše (moje) pančevačke grupe svirao je u Nemačkoj sa njim. I naši džez muzičari su postali evropske veličine. Bilo nam je milo da možemo da razmenjujemo ideje sa Boškom Petrovićem na vibrafonu, kontrabasistom Mišom Blamom, saksofonistom Mićom Markovićem i brojnim pijanistima.
ŠTO NIJESMO PRIHVATILI
Mi nismo prihvatili englesku pank muziku koja je eruptivno iskočila 1976. godine a pomogla im je beda engleske radničke klase proistekla i iz naftnog embargo Arapa 1974. godine zbog Jon Kipur rata sa Izraelom 1973. godine.
Jugoslavija je bila iznad toga. Pankeri su ideološki bili iz londonskog lumpen-proleterijata, a mi ga u socijalizmu nismo imali i zato je kod nas pank doživljavan kao puki engleski egzibicionizam.
Pankeri su bili donji omladinski protest protiv postojeće ,,civilizacije“ iz koje nisu videli izlaz osim iritacije stanovništva. Namerno su razarali svako harmonsko pravilo, pesma im je postala dernjava, napadali su svaku težnju za novim političkim sistemom i negovali su nevericu u bilo kakvu estetiku osim u poderanu odeću i antiestetiku ružnoće. Iako su izašli iz skinhedsa bili su protiv nacionalizma, monarhizma, braka, vlade, parlamenta, rasizma, religije i Crkve, ali su ciljno nosili
baš znamenja propalih ideologija da bi zbunjivali posmatrače. Nosili su i svastiku i lance koje su prezirali da bi naglašavali navodnu uzaludnost ,,naše“ kulture.
I njima ne samo da nije bila potrebna Crkva, nego im nije bilo potrebno ništa iz savremenih oblika života i govorili su da nema budućnosti. Oni nisu bili anarhisti kako ih pogrešno klasifikuju neki polit-filozofski analitičari, jer je anarhizam anti-individualna ideologija etički organizovane zajednice bez državne kontrole.
To pankeri nisu bili. Težili su apsolutnom individualizmu. Muzika grupe The Clash, a posebno The Sex Pistols je bila anti-utopija iz njihove pesme ,,No Future“. To je bila negacija bilo kakve zajednice i morala je brzo nestati.
Nije se mogla izdvojiti u samostalnu egzistenciju jer je morala živeti sa stvarnom samoizdržavajućom civilizacijom: strujom, hranom, odećom, lekovima, jezikom, kućom, školom, knjigom, instrumentima, automobilima i hiljadama drugih činilaca života. A to prethodno nije mogla ni izolaciona zadružna vizija hipija.
I američki pank je bio samo bleda dekorativna kopija engleskog socijalnog bunta, koga je tamo melodizovala srednja klasa i stvorila razbijačke Ramonese i konvencionalnu ,,merlinku“ Blondi.
I NA KRAJU: REPERI
Reperi u Americi su ideološki anti-rasistički odsek crnog gradskog stanovništva i socijalne bede njihovih kvartova.
Njihova hip-hop muzika koju je započeo 1973. godine disk džokej Kul Herc je izraz ljubavi Afroamerikanaca prema Americi ali i tuge zbog belog odbacivanja njihovog istorijskog doprinosa uspona te zemlje i rasnih sukoba u Južnom Bronksu u Njujorku. Reperi su crni američki nacionalisti mada nisu podudarni sa belačkim suprematistima.
Reperi nemaju iznutra zajedničku ideologiju. Oni su i individualni introvertni sanjari, ali se kreću i u rasponu od anarhizma do marksizma, a pominju i izdvojenu zasebnu crnu zajednicu tražeći izlaz iz svoje socijalne depresije u belom okruženju. Danas im je možda najznačajniji eksplicitni reper-političar Kendrik Lamar dignut na nadi u rasnu solidarnost i mir.
Zbog toga reperi toliko mnogo govore a tako malo pevaju. Oni su gotovo čudna vrsta paradoksalne antimuzičke muzike.
Tekstovi su im sa neiscrpnim programskim idejama, a melodija im je često neprimetna dekoracija. Insistiraju na plesnom disko ritmu i podkulturnim
oblačenjem sportske odeće kako bi se razlikovali od konfekcije belih okovratnika etabliranog stanovništva. Njihov brejk-dens je nenadmašan.
Podstiču uverenje da je moguće obrazovanje ,,Black Power-a“ u Americi i neumorno psuju svu ,,braću i sestre“ koji u to ne veruju. Svi ste primetili da uporno proklinju kolebljivce kao ,,mother fucker“ i ismejavaju svoje imitatore svakodnevnice porodice malograđanske bele srednje klase.
Nagli ulazak brojnih crnih glumaca u američku filmsku industriju posle 70-ih godina prošlog veka je ishod libertetskog antirasističkog crnog otpora sa jasnim doprinosom hip-hop muzike. No, pri tome svakako opažamo i veliki interes jevrejskog holivudskog lobija da u crnom stanovništvu američke nacionalističke provenijencije stekne saveznika naspram antisemitske omraze.
Gotovo duplo brojniji Latinosi od afroameričke populacije su tu, zasad, na čekanju.
ČEMU SE VESELI SRPSKI ROD U CRNOJ GORI
Iskreno, mi danas u našoj popularnoj i novoj folk muzici ne vidimo nikakav socijalni sadržaj: obe su sterilne. I zaplašene su da u celom srpsko-crnogorskom području posle raspada Jugoslavije zahvate novo društveno stanje, i da umetničkom kritikom i stilizovanim predlozima ponude neophodna unapređenja.
I ne vidimo da verski zastupnici srpskog roda nude sledbenicima ništa od društvenog napretka. Njihova manastirska ljubav prema Svetom duhu i Bogu ocu Isusa Hrista se ne vidi drugačije osim kao obredna zatucanost vernika i pretnja okolnim narodima da ćemo im oteti zemlju. Veseli rod iz crkvenih kripti jedino nudi krv. Sve ostalo je distrofija države.
A sa ,,Turcima“ na Kosovu su zametnuli raskid poturčenjem crnogorsko-srpske muzike.
Iako Crnogorci vole da svoje raspevane rodne političare nazivaju ,,pipunima“, ovima to ne smeta sve dok je i u narodu mnogo takvih. Pesma ,,Veseli se srpski rode“ neće zbog toga lako otići u zaborav.
