Čuje se u Crnoj Gori ponekad stav političara da Crkva ne sme da govori o društvu. To je moguć, ali izuzetno težak i opasan oblik sekularizma. Takav stav šteti državi, a Crkvi daje priliku da zapadne u patos mučenika.
Uostalom, Ustav Crne Gore u članu 14 samo deklarativno navodi da su ,,vjerske zajednice odvojene od države“ i ne koristi termin ,,sekularnost“ niti uopšte opisuje šta ,,odvojenost“ znači. A Zakon o slobodi vjeroispovesti, usvojen 2021. godine, opovrgava Ustav i radikalne političare i govori u članu 41 da se verskoj organizaciji može iz budžeta obezbediti novac za zdravstveno i penzijsko-invalidsko osiguranje, a članom 46 se ističe da licencirane verske škole imaju pravo na budžetsko finansiranje.
Time je zavedena i diskriminacija celog sektora NVO koji ovakva prava nema, a izdržavanje popova i kaluđera je prebačeno na ceo narod. I ovaj zakon, članom 37, jemči da verske zajednice ne mogu zbog dugova da izgube obredne nekretnine i obrazovne ustanove. To je generalna diskriminacija svih fizičkih i pravnih subjekata u Crnoj Gori koji likvidnost garantuju nekretninama. Crkva je sigurna ma kako rizično ,,poslovala“ jer je ona navodno neprofitna ustanova i ne spade ni u društva sa ograničenom odgovornošću.
Nije Crkva neprofitna jer ona nije amaterski plivački klub. Uzmite u obzir njenu trgovinu obrednim rukotvorinama počev od sveća, ikona i nadalje, naplatu obrednih molitava, trgovinu placevima, poslovanje turističkih agencija i verski turizam, hotele, parkinge, komercijalnu proizvodnju poljoprivrednih proizvoda – posebno vina i rakije, trgovanje manastirskim brendovima, iznajmljivanje poslovnog prostora i drugo…
Kada bi Crkva bila neprofitna organizacija, onda se Reformacija ne bi dogodila, niti bi se dogodile građanske revolucije XVIII-XX veka kao i socijalističke revolucije XX veka.
Sekularizam nije neprijatelj crkve već je prijatelj savremene i crkve i države. Sekularizam je poziv da obe strane gledaju svoja posla u opsegu svojih sposobnosti. Od kada su egipatski hrišćani, Kopti, u V veku objavili da odustaju od borbe za državno vođstvo u Rimu, oni su time položili temelj demokratskoj poziciji hrišćana u konkurenciji sa drugim političkim snagama u zemlji. Ali, sekularizam jeste obaveza Crkve da se pridržava zakona države.
JASNI SEKULARISTI
Čujmo o stvarnom sekularizmu dvojicu Austrijanaca iz XVIII veka, iz doba carice Marije Terezije i njenih sinova careva Svetog Rimskog Carstva Jozefa II Habzburškog i Leopolda II.
Prvi je slovenački teolog i filozof Franc Gmajner: „Bilo koje kanonsko zakonodavstvo koje se suprotstavlja interesima Države suprotstavlja se zakonu prirode, i u tom smislu Hristovoj volji; saglasno tome, Crkva nema pravo da izda nijedan takav zakon niti će ga Država priznati“.
Tome još jasnije dodaje, dugodecenijski austrijski šef carske vlade grof Vencel Anton First fon Kaunic-Rajtberg, princ Sv. Rimskog Carstva i Volterov prijatelj, jezuitski školovan a postao Paskalov jansenista: „Nadmoć Države nad Crkvom se rasprostire na sve crkvene zakone i praksu jer su oni smišljeni i ustanovljeni isključivo od čoveka (ne od Boga – prim. D. V.) i sve što Crkva ima duguje saglasnosti i kaznama sekularne sile. Saglasno tome, Država uvek mora imati snage da ograniči, da promeni i da poništi svoje ranije ustupke iz bilo kog svog razloga, i da ublaži ili promeni okolnosti koje se za to iziskuju“.
Ni Didro u Francuskoj ovo nije bolje rekao.
Iza ovih reči je u Austriji (i u revolucionarnoj Francuskoj od 1789. godine) krenuo takav obračun sa kaluđerima i manastirstvom koji je pre njih izveo jedino Martin Luter u Nemačkoj u XVI veku. Jozef II je zatvorio 700 manastira i isterao na ulicu 20 hiljada kaluđera, jer je Rimokatolička crkva branila opstanak starog, baroknog feudalizma i svoje parazitske prihode, što se protivilo njegovom „prosvećenom apsolutizmu“. Manastire je prodao jer su oni „neaktivni kontemplirajući“ paraziti budući da ne šire savremeno obrazovanje.
Stoga je Jozef II novac dao parohijama koje to čine. Poništio je i večno nasledno pravo „mrtve ruke“ na zemlju i nekretnine kojom su manastiri i crkve mogli vekovima držati bez obaveza prema poštovanju državne politike – što nasledno plemstvo nije moglo.
Da je mogao, Jozef II bi verovatno zavoleo Mocartovu masonsku „Čarobnu frulu“ iz 1791. godine u kojoj po njenom libretu Šikanedera, drugog masona autora, Kraljica noći predstavlja Katoličku crkvu a sveštenik Sarastro, njega, prosvećenog vladara. Umro je godinu dana pre, 1790. godine. A verski zakoni koje je doneo nisu opozvani. Danas pravo „mrtve ruke“ u nekim državama ne može trajati duže od 80 godina i imovina se mora prodati. To je potez države kojim ne da Crkvi da finansijski jača.
Sigurno primećujete da pomenuti stav Fon Kaunica nominalno i posle više od 200 godina daje za pravo i sadašnjoj vladi u Podgorici da istakne svoj cilj oko imovine Srpske pravoslavne crkve – ukoliko može da ga podupre političkom voljom naroda.
Dragan Veselinov ODBRANA PAPE PIJA IX
Nije danas sporno da li država može u odnosu na Crkvu da donese bilo koji zakon, već ima li snage da ga održi. Možete li da zamislite da Podgorica nacionalizuje manastire i proda ih, a novac uloži u narodnu prosvetu?
Možete, ali sigurno možete da zamislite i kako bi se od toga Crkva branila počev od tvrdnje da je njeno znanje o prirodi i društvu na Bogosloviji „prosveta“ a ne znanje sa univerziteta i istraživačkih instituta, do ponavljanja 80 odbačenih tvrdnji pape Pija IX iz njegovog Syllabusa iz 1864. godine koji prati encikliku Quanta Cura. A nije nemoguće da bi SPC digla na noge i „svoje“ Srbe da brane „svetinje“ kojima širi svoju „prosvetu“ po kojoj se mi sada nalazimo u 7530. godini od stvaranja sveta.
I evo kako je prosvetne „svetinje“ u Quanta Curi branio Pije IX, koji je sebe i sve pape retroaktivno do Sv. Petra dogmom Pastor aeternus iz 1870. godine proglasio nepogrešivim u stvarima hrišćanskog učenja i morala: Sve filozofije i ideologije osim katoličke su po Quanta Curi „čudovišne“ i ništa drugo do „brbljanje“(papin izraz), sve te misli trgaju omladinu sa prsa Crkve, one vode gubitku duša i prirodnog zakona ugrađenog Bogom u ljudska srca, i ova se zla moraju istrebiti jer kuljaju kao iz fontane i te ideje ne vode slobodi već slobodi za pakao.
I ne može se veronauka ukloniti iz škola – što Oto fon Bizmark uveliko preti u Pruskoj i uradiće to, zavešće i obavezan civilni brak sa neobaveznim verskim, narediće da svi katolički kandidati za sveštenike moraju 3 godine pohađati državni Germanski univerzitet i isteraće jezuite iz protestantske Pruske, jer su oni po zadatku Sabora iz Trenta 1564. godine zaduženi da sa novouvedenim pojmom „misionarstva“ šire katoličanstvo po svim nepokrivenim teritorijama u Evropi i drugim kontinentima.
Poručio je Bizmark prkosno Piju IX pre njegove smrti 1878. godine, da on, da Nemci: „Mi nećemo u Kanosu“, što je zadesilo cara Svetog Rimskog Carstva Henrija IV u XI veku kada je po ciči zimi puzao u prosjačkim ritama do pape Grgura VII. Ipak ga je naknadno Henri isterao iz papinstva i on postavio svog papu.
Tako je na Zapadu kadrovski sekularizam krenuo investiturom, pravom vladara da on imenuje vrhovnog biskupa, a ne Crkva, iako je investitura pretrpela i kontranapad Vormskim konkordatom iz 1122. godine.
Da, tako je sekularizam postepeno slamao Crkvu u Evropi. Uzimao joj je imovinu, uklanjao je popove iz državnih škola i univerziteta, pretvarao je sveštenike u državne službenike, opunomoćio državu da bira biskupe i patrijarhe, obavezivao popove da polože zakletvu vernosti državi i još stotinu drugog.
Išlo je to stotinama godina levo-desno.
A ŠTO JE SEKULARNI POLITIČKI SISTEM?
Politički sistem koji je zagovarao tvorac sintagme „sekularizam“ je bio antikapitalistički, antifeudalni, antimonarhistički i antihrišćanski.
Sam termin „sekularizam“ je lansirao ateista Džordž Holijuk u Engleskoj u 1851. godini jer je pre toga 1842. godine kažnjen da zbog blasfemije hrišćanstva izdrži šest meseci zatvora i da ga osramoćenog javno u lancima do zatvora gone ulicom. Reč „sekularizam“ je on iskovao da bi izbegao rasprostranjeno negativno značenje reči „ateista“, a usvojio je i reč „agnostik“.
Sahranjen je na Hajgets groblju u Londonu blizu Karla Marksa. Bio je ovenista i želeo zadružnu republiku radnika tako da je zbog antimonarhizma trpeo stalne udarce. Mi ga navodimo i zbog toga što je osporavao zasnovanost državne religije i pravo Krune na patrijarhalnu funkciju, jer ne može kralj biti patrijarh, cezaro-papist.
U Kraljevini Jugoslaviji Holijuk bi bio protivnik Aleksandru I Karađorđeviću koji je svojim Zakonom o SPC iz 1929. godine sebe opunomoćio da bira patrijarha, gde je država sakupljala porez i takse za SPC, gde SPC nije plaćala poreze na crkve, na svoje škole, na vladičanske i druge dvorce, na manastire, na parohijske domove za svečanosti i zabave, za dvorišta oko svojih građevinskih nekretnina i drugo – a dobijala je i direktnu novčanu pomoć iz opšteg državnog budžeta od doprinosa svih jugoslovenskih naroda i građana i mogla je uz dozvolu Ministarstva finansija da na postojeći crkveni porez odredi i dodatni „prirez“ ako joj nije dovoljno novca od države. A popu nije nikad dovoljno.
IZGLEDI NA SPORAZUM PODGORICE I CRKVE
Možda do ovog „sporazuma“ neće još doći jer se on tiče sposobnosti Crne Gore da se održi kao nezavisna zemlja koju napada Srpska pravoslavna crkva zajedno sa Vladom Srbije.
Odugovlačenje više odgovara independistima Podgorice nasuprot srpskim iredentistima, jer će Crnogorci biti podržani većom silom od Beograda, to je NATO, Evropska unija i SAD. Odugovlačenje verovatno dovodi do produbljavanja nacionalnog sukoba između dve vatre, ali će siliti onaj deo glasačkog tela koji je hteo preko Crkve da sruši Đukanovića da taj cilj odloži kako se ne bi izgubila i država.
Ako se to odlaganje dogodi, Crna Gora će ostati ne samo nezavisna zemlja, već će dobiti šansu da uistinu uspostavi sekularnu poziciju Srpske pravoslavne crkve na politici bratske jednakosti Crnogoraca i Srba.
