EU postoji 30 godina, i njene krize su povremene. Vjerovatno je da će tako nastaviti. Na periferiji EU su krize stalne. Crna Gora je uživala 20 godina kontinuiteta koji je zaustavljen pokušajem nasilne promjene vlasti 2016, i na izborima 2020. U Podgorici, koja gotovo da je izborni model državne cjeline, sa oko trećinom ukupnog stanovništva, upravo se ponovilo isto. Verovatno će naredni parlamentarni izbori zacementirati antievropsku većinu.
Povratak 30 godina unazad nije slučajan. Jugoslavija nije srušila svoj Berlinski zid, kao cijela Istočna Evropa. Jedni su bili uvjereni, da je s poretkom u osnovi bilo sve u redu, i da za diskontinuitetom nema potrebe. Drugi su smatrali da je i s Jugoslavijom, i bez nje, prioritet nacionalno pitanje. Poredak u Kraljevini, i poredak u Titovoj Jugoslaviji, nikad nisu imali svoju jugoslovensku političku alternativu. Oni koji su bili nezadovoljni rušenjem reformi 1972, a upravo je Tito donio tu odluku, dugoročno su pobijedili samo u Sloveniji i Hrvatskoj, ali su te dvije republike prve napustile Jugoslaviju, i time je ne samo srušile nego i obesmislile. U Srbiji i Crnoj Gori su preuzeli vlast oni koji su smatrali da je Tito pogriješio 1948. Njihova naredna generacija drži vlast u saradnji s Ruskom Federacijom čiji lider Vladimir Putin baštini nasleđa carizma, u smislu klerikalne paranoidne patologije, i sovjetsko nasleđe u smislu staljinizma.
Sve dok Vučić i Abazović ne budu izazivali krvoproliće, i mujenjali granice, Zapad će tolerisati njihovu vlast. Isto su se odnosili prema ratnim liderima u Bosni i Hercegovini i njenom susjedstvu, smatrajući one koji su problem, sami po sebi, jedinim mogućim rješenjem. Zato Crna Gora ne smije ostati bez organizovane opozicije, kako bi Zapad i dalje imao s kim da pregovara. I ne smije biti stabilna kao Srbija pod Vučićem. Srbija je ostala bez takve alternative. Skupštinska opozicija u Srbiji je skupina mediokriteta koji jedva čekaju da uskoče u Putinovo krilo.
Vučić i Putin su u Podgorici pobijedili organizovani u nekoliko kolona. Te kolone su spojeni sudovi, poput vladajuće koalicije u Srbiji, koju sastavljaju vojska, udba i popovi, ali i odnosa vlasti i opozicije. Budući gradonačelnik Podgorice odmah je dobio termin na Đilasovoj i Šolakovoj N1, u istom onom progranskom formatu koji je nakon 2003. služio legitimizaciji naručilaca atentata na premijera, i svih potonjih saradnika, zatim i relativizaciji sudskih procesa u Hagu. Mogao je i u centralu, na RTS, ali da se čaršija zbuni, čemu je jedino trajno sklona. U toj mentalnoj močvari anestezirana je javnost tako da mirno prihvati predaju NIS-a ruskoj državnoj mafiji. U Srbiji nikad nije srušen Berlinski zid jer su upravo pobjednici nad Miloševićem pripremili ne samo Miloševićev povratak, Vučića i Dačića, nego i predaju Srbije Putinovoj Rusiji. Berlinski zid nije srušen ni u Crnoj Gori, sistem se menjao iznutra, a referendum 2006. bio tek nategnuta, zato i privremena pobjeda zdravog razuma.
Umjesto razuma, na izborima u Podgorici odlučili su mentaliteti. Jedna od namera litijaškog pokreta bila je da Crnu Goru vrati u predpolitičko stanje. Izbori su kompromis pred ponudom koja nikad nije dovoljno precizna. Kad se uvaže obećanja istih koji su razvalili ekonomiju, institucije, bezbednost, do suverniteta i evropske integracije, cena ponovljenih grešaka uvećava se samo geometrijskom progresijom.
Crna Gora postupno pristupa Vučićevom Otvorenom Balkanu. SAD su zasad isključivo zainteresovane za zatvaranje pitanja Kosova, i njihova diplomatija će nastaviti da se udvara Vučiću. U uobičajenom paketu američke diplomatije i bezbjednosti, Vučić, međutim, ima razloga da bude zabrinut, ali je on sam bira svoju budućnost. Putinov poraz biće i njegov. Pobjednička koalicija u Podgorici već je poražena. Samo ih, u danima koji predstoje, jasno vezivati ne samo za Vučićevu sudbinu, nego i za sve njegove greške, a kobna je bila ona, kad je računao na snagu Putinove Rusije. On je i sebe i Srbiju premjestio na pogrešnu stranu novog Zida koji ovoga puta Zapad uzdiže prema novoj sovjetskoj imperiji, koja narasta dok zapravo nestaje. I zato je Cetinje bilo važno. Abazović i litijaši neće biti mirni ako ne budu isporučivali stabilnost, tu Vučićevu maglu iz proteklih 10 godina. Time će izgubiti jedini razlog da uopšte postoje.
