Glavni problem je, međutim, što je crnogorski javni dug porastao zbog isplate plata i penzija, a ne zbog finansiranja razvojnih projekata u industriji, što je karakteristika razvijenih zemalja svijeta.
"U cilju reindustrijalizacije treba donijeti novi plan privrednog razvoja. U pisanje ovog plana potrebno je uključiti domaće znanje, ali i konsultovati stručnjake iz zemalja Dalekog istoka, koje su ove programe uspješno realizovale, kao što su Japan, Južna Koreja, Singapur, ali i eksperte EU. Reindustrijalizacija je pitanje političke odluke elite - da li želi siromašne mase sklone političkim manipulacijama, ili preuzima odgovornost za stvaranje emancipovanog društva", kazao je za Portal Analitika ekonomski analitičar dr Zarija Pejović.
Ekonomski analitičar Siniša Lekić ističe da pozajmljeni novac nije iskorišćen za realizaciju krupnih infrastrukturnih projekata, izuzimajući kineski kredit za gradnju jedne dionice autoputa od Bara do granice sa Srbijom, već da je dominantno utrošen na javnu potrošnju i finansiranje preglomaznog državnog aparata.
"Preduzeća koja su nekad bila okosnica industrijskog razvoja Crne Gore, kao što su KAP, Rudnici boksita, Rudnik uglja, Željezara, Luka Bar, sada su privatizovane kompanije na čije je održavanje proizvodnih kapaciteta država potrošila više novca nego što je stekla privatizacijom tih kompanija. Privatizacijom nijesu prihodovana sredstva kojima bismo mogli finansirati kapitalne infrastrukturne projekte", naglasio je Lekić u izjavi za Portal Analitika.
Hronologija: Prema posljednjim podacima, krajem marta ove godine ukupan javni dug Crne Gore iznosio je 2,44 milijarde eura ili 69 odsto BDP-a i bio je "pokriven" sa 505 miliona eura državnih depozita. Vanjski dug iznosio je 2,047 milijarde eura, dok je unutrašnji dug iznosio 395,9 miliona eura. Umanjen za državne depozite, javni dug je, prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija, krajem marta iznosio 1,938 milijardi eura ili 54.6 odsto BDP-a.
Na kraju 2014. godine neto javni dug Crne Gore, uzimajući u obzir državne depozite, iznosio je 2,022 milijarde eura, ili 59,6 odsto BDP-a. Najveći dio javnog duga odnosio se na euroobveznice (647,36 miliona eura) i pozajmice od Međunarodne banke za obnovu i razvoj (IBRD) u iznosu od 229,4 miliona i Kredit Svis (204 miliona eura). Dug lokalnih samouprava je krajem prošle godine iznosio 128,8 miliona eura i učestvuje u ukupnom javnom dugu sa 6,22 odsto.
Državni dug je krajem 2013. godine iznosio 1,933 milijarde eura ili 57,95 odsto BDP-a, a krajem 2012. 1.699 milijardu eura ili 50,91 odsto bruto domaćeg proizvoda.
Krajem 2011. godine državni dug iznosio je 1.483 milijardu eura ili 45,3 odsto bruto domaćeg proizvoda, a krajem 2010. 1.270,7 milijardu eura ili 42 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Državni dug Crne Gore je 31. decembra 2009. godine iznosio 1.140 milijardu eura ili 37 odsto BDP-a, a krajem 2008. 894,7 miliona eura ili 26,8 odsto bruto domaćeg proizvoda. Krajem 2007. javni dug je iznosio 737,2 miliona eura ili 32,4 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), a krajem 2006. 701,1 milion eura ili 38,3 odsto BDP-a.
Dakle, samo u prvih pet godina državne samostalnosti javni dug je udvostručen u nominalnom iznosu, a od 2012. je porastao za skoro milijardu eura. BDP je 2006. godine iznosio 1,83 milijarde eura, dok je u 2014. godini iznosio 3,4 milijarde eura.
Plaćen ceh loše privatizacije: Ekonomski analitičar Siniša Lekić kaže da ocjene kako još nijesmo prezaduženi, te da smo ispod mastrihtske granice tolerancije javnog duga od 60 odsto, treba tumačiti kao svojevrsnu vrstu političke propagande.
"Nakon svih kreditnih zaduženja koja su se desila u ovoj godini možemo sa sigurnošću tvrditi da javni dug doseže 70 odsto BDP-a. Javnost se polako navikava na ove procente, koji u svakoj ozbiljnoj ekonomiji predstavljaju alarm za uzbunu. Ne zaboravimo da smo i u narednim godinama opterećeni dospjelim kreditima iz prethodnog perioda. Javni dug je dramatično porastao za devet godina državne samostalnosti, ali nažalost novac nije iskorišćen za realizaciju infrastrukturnih projekata već su zaduženja dominantno utrošena na javnu potrošnju i na finansiranje po opštoj ocjeni preglomaznog državnog aparata", rekao je Lekić.
On je naglasio da su preduzeća koja su nekad bila okosnica industrijskog razvoja Crne Gore, kao što su KAP, Rudnici boksita, Rudnik uglja, Željezara, Luka Bar, sada privatizovane kompanije na čije je održavanje proizvodnih kapaciteta država potrošila više novca nego što je stekla privatizacijom tih kompanija.
"Samo na KAP je potrošeno više stotina miliona eura novca poreskih obveznika. Sve u svemu, privatizacijom nijesu prihodovana sredstva kojima bismo mogli finansirati kapitalne infrastrukturne projekte”, upozorava Lekić i dodaje da bi strategija upravljanja javnim dugom, kao kapitalni dokument, mora što prije ugledati svijetlo dana.
“Jasno je da se značajnim povećanjem BDP-a javni dug smanjuje, ali sa trenutnim godišnjim stopama rasta BDP-a od oko tri odsto povećanje javnog duga se ne može ‘ispeglati’. Ostvarivanje veće stope privrednog rasta bi trebalo da bude osnovni zadatak za Vladu u narednom periodu. Smanjenje državne administaracije, smanjenje javne potrošnje i uopšte štednja u javnom sektoru, samo su mjere koje mogu pomoći na ovom putu. Ali, glavni zadatak je pokretanje privrede, proizvodnje, turizma i poljoprivrede. Tek tada možemo očekivati značajniji rast BDP-a, a time i pad javnog duga. Do tada, javni dug će rasti zabrinjavajućim tempom", upozorava sagovornik Portala Analitika.
Bez industrije nema srednje klase: Ističući da jednom uvećani nivo javne potrošnje nije lako smanjiti, Pejović dodaje da su u Vladi pogrešno procjenjivali dinamiku privrednog rasta baziranog na stranim direktnim investicijama, očekujući da će prihodi doseći nivo prije izbijanja globalne ekonomske krize 2008. godine.
"To se nije desilo i dugovi su se nagomilali. Sada imamo potrebu izvršavanja obaveza po nastalim dugovima, ali i visoke godišnje budžetske rashode, uz deficit prihoda. Ministarstvo finansija u skladu sa novim okolnostima pada kamatnih stopa uslijed mjera Evropske centralne banke treba da izradi program upravljanja javnim dugom. Uz to, Crnoj Gori su neophodne politike rasta i ostvarenja većih izvornih prihoda", poručio je sagovornik Portala Analitika.
On smatra da je Crnoj Gori potrebna reindustrijalizacija, odnosno ponovno osmišljavanje industrije.
"Bez industrije i dobro plaćenih poslova nema srednje klase, a bez srednje klase ni prave demokratije. Ovaj proces je otežan činjenicom da je KAP prodat kao imovina. U takvoj situaciji nameće se pitanje mogućnosti javnih politika u daljem razvijanju prerade aluminijuma. Smatram da u cilju reindustrijalizacije treba donijeti novi plan privrednog razvoja. U pisanje ovog plana potrebno je uključiti domaće znanje, ali i konsultovati stručnjake iz zemalja Dalekog istoka, koje su ove programe uspješno realizovale, kao što su Japan, Južna Koreja, Singapur, ali i eksperte EU. Reindustrijalizacija je pitanje političke odluke elite da li želi siromašne mase sklone manipulacijama, ili preuzima odgovornost za stvaranje emancipovanog društva", pojasnio je Pejović.
Napominjući da evropski zvaničnici i sami konstatuju da je region zapadnog Balkana „neuralgičan“, Pejović je precizirao da javni dug država nastalih raspadom bivše Jugoslavije iznosi 90 milijardi eura.
"Građani se u talasima iseljavaju sa Kosova, sada nažalost i sa sjevera Crne Gore. Dok je Zapadna Evropa nakon Drugog svjetskog rata imala Maršalov plan kojim je za pet godina dostignut nivo BDP-a od prije rata, Balkan to nije imao. Smatram da je na tragu inicijative ministra finansija Grčke Janisa Varufakisa o formiranju evropskog investicionog fonda, koji bi mogao biti konstituisan i kao balkanski investicioni fond, da zemlje regiona pokrenu inicijativu u pravcu organizacije nekog oblika ‘balkanske konferencije’. Ta konferencija treba da rezolutno zahtijeva od EU političku i ekonomsku inkluziju Zapadnog Balkana. No, ovaj koncept se ne može zasnivati na premisi ‘dajte pare, pa tek onda vladavina prava’. Upravo suprotno, treba pozvati Evropu da se direktnije uključi u segment vladavine prava i demokratije. Tek tada bi se potencijalne investicije efektuirale na pravi način. Nasuprot ovome, ukoliko Zapadni Balkan (p)ostane geto, Evropa rizikuje da region egzistira u političkom smislu kao njen ‘meki trbuh’, gdje bi mogla primati udarce uticajem globalnih centara moći", konstatovao je Pejović.
Dodatno oporezovati monopoliste: On je podvukao da teret oporezivanja treba preusmjeriti sa rada i dohodaka na teret krupnog kapitala.
"Uvođenjem progresivne poreske stope na dobit pravnih lica ostvarili bi se prihodi koji bi između ostalog omogućili smanjenje naknada i akciza na gorivo. Kompanije sa oligopolskom, odnosno monopolskom pozicijom, koje prihoduju na desetine miliona eura dobiti, treba da plate veći porez i time podijele teret krize sa građanima. Smatram da poreska stopa za preko milion eura ostvarene dobiti za pravna lica treba da iznosi 25 odsto. Opšti je trend smanjenja prihoda na rad u korist prihoda na kapital, dok fiskalna politika uglavnom neselektivno opterećuje poreske obveznike. U svojoj knjizi Slobodan pad nobelovac Džozef Štiglic navodi odgovor švedskog ministra na pitanje u čemu je tajna privrednog uspjeha Švedske. Odgovor je glasio - visoki porezi. Naravno, neće visoki porezi dovesti do države blagostanja, već spektar efikasnih socijalnih i razvojnih politika", zaključio je Pejović.
Mada su se i druge države neplanirano zaduživale nakon izbijanja globalne ekonomske krize Crna Gora je za nepunih deset godina "iz sigurne zone ušla u crveno". Susjedna Hrvatska takođe spada u visoko zadužene države, ali su tamo krediti potrošeni na saobraćajnu i turističku infrastrukturu u cilju povećanja prihoda od turizma. Kod nas, saobraćajnu i turističku infrastrukturu unapređuju privatni investitori, uz poreske olakšice i podsticaje države!
Siniša GORANOVIĆ
