„Onog trenutka kad je brak prestao da bude preduslov elementarnog opstanka jedinke, preživljavanja, kao i pristupa seksualnosti, njegova popularnost je počela da opada. Jednostavno, funkcija zbog koje je brak kao institucija nastao, danas ima marginalan značaj“, ističe Cerović.
Komentarišući najnovije podatke MONSTAT-a, da oko 120.000 stanovnika Crne Gore starijih od 20 godina nije u bračnoj zajednici, te da 56.800 starijih od 30 godina nije pronašlo životnog saputnika, sagovornik Portala Analitika kaže da nije u pitanju crnogorski, već globalni fenomen.
„U domenu braka veoma je izražena osuda onih koji ne sklapaju brakove ili koji se razvode, pogotovu žena. U više navrata i u više domena sam ukazivao na činjenicu da je Crna Gora, kada su kulturne norme, društvena moralna pravila i rezoni i slično, ostala u prošlim vjekovima“, smatra Cerović.
ANALITIKA: Treba li da nas zabrinjava to što oko 120.000 stanovnika nije u bračnoj zajednici?
CEROVIĆ: Ako uzmemo kao parametar za poređenje zemlje OECD ili EU vidjećemo prije svega da se radi sveprisutnim tredovima. Sve manji je procenat sklopljenih brakova u odnosu na ukupni broj stanovnika (koji se u prosjeku u odnosu na 1970. godinu skoro prepolovio), sve veći je procenat razvoda (koji se više nego udvostručio u odnosu na 1966. godinu u zemljama koje danas sačinjavaju EU), dok je došlo do značajnog povećanja prosječne starosti muškaraca i žena u trenutku sklapanja braka.
ANALITIKA: Šta to govori o Crnoj Gori?
CEROVIĆ: Kako god izgledao podatak o broju onih koji su van bračne zajednice u Crnoj Gori, bilo bi veoma pogrešno gledati na to kao na lokalni fenomen. Slično kao i u slučaju nekih drugih pokazatelja, nataliteta, na primjer, radi se o uticaju upravo onih socio-ekonomskih parametara kojima svi težimo. Naime ekonomski razvoj vodi ka sve manjoj potrebi za brakom, kao i za potomstvom.
ANALITIKA: Po Vašem mišljenju, zbog čega ljudi ne biraju bračnu zajednicu kao način života?
CEROVIĆ: Nekada je brak, kao i brojna porodica, bio pitanje opstanka, tj. života ili smrti. Ako niste bili u bračnoj zajednici, tj. u porodičnoj zadruzi, vaše bogatstvo (zemlja, stoka), kao i produktivna moć bile su minimalne. Po principu “malo rukah, malena i snaga” pitanje stvaranja velikih patrijarhalnih porodičnih sistema bilo je i pitanje odbrane imovine i fizičkog integriteta, u uslovima izostanka društvenih mehanizama zaštite (zakoni, policija), pogotovu u konstantnim ratovanjima kojima je region i cijela Evropa bio podložan. Žena koja nije bila u braku, bila je na neki način “osuđena na smrt”. Ne smijemo zaboraviti da je brak, do veoma skoro, bio mnogo više povezan sa ekonomskim i imovinskim pitanjima, nego (kako to danas doživljavamo) s ljubavlju.
Ljubav je relativno “nov pojam” kad su bračne zajednice u pitanju. Zajednica zasnovana na imovinskom ugovoru je neminovno stabilnija od zajednice zasnovane na emocijama, koje su po svojoj prirodi mnogo više “fluidne” i podložne promjenama. Onog trenutka kad je brak prestao da bude preduslov elementarnog opstanka jedinke, preživljavanja, kao i pristupa seksualnosti, njegova popularnost je počela da opada. Jednostavno, funkcija zbog koje je brak kao institucija nastao, danas ima marginalan značaj. Razvoj penzijskih sistema, mehanizama javnog obrazovanja i razvoj jednakih prava i šansi za oba pola, a posebno ravnopravno uključivanje žena u obrazovanje i pristup radu, su samo još neki od razvojnih fenomena koji čine brak u velikoj mjeri “anahronim”. U tom domenu je Crna Gora, kakvi god bili statistički pokazatelji, na liniji sa drugim zemljama Regiona, EU, OECD-a, i tako dalje. Naš procenat sklapanja brakova je i dalje viši od evropskog, a razvoda nešto niži, mada se ne radi o velikim razlikama. Samo je u Evropi taj trend bio više postepen, dok je kod nas došlo do relativno naglih varijacija.
ANALITIKA: Kako naša zajednica gleda na neoženjene i neudate, ali takođe i parove koji nisu u bračnoj zajednici?
CEROVIĆ: Crnogorska socijalna pravila, kultura našeg regiona i dalje primjenjuje “anahrone” norme i gledišta. U domenu braka veoma je izražena osuda onih koji ne sklapaju brakove ili koji se razvode, pogotovu žena. U više navrata i u više domena sam ukazivao na činjenicu da je Crna Gora, kada su kulturne norme, društvena moralna pravila i rezoni i slično, ostala u prošlim vjekovima. To se odražava na mnoge ključne elemente današnjice. Na primjer, nizak stepen preduzetničke inicijative, veoma visok stepen samoubistava i depresije, nizak stepen socijalne solidarnosti sa onima s kojima nismo “krvno vezani”, glorifikacija agresivnosti za muškarce i “submisivnosti” za žene, potom negativan odnos prema hedonizmu i pozitivnim emocijama uopšte, restriktivna i veoma opterećujuća pravila koja se odnose na domen seksualnosti, skopčano sa velikim stepenom kritikovanja i socijalne osude onih koji se tim pravilima ne povinuju.
Tu je i “opsesija” socijalnim hijerarhijama, te zato i statusnim simbolima, automobilima, garderobom , skupim tehnologijama. Dobrim dijelom je sve to posljedica “vojnog” i “patrijarhalno-plemenskog” istorijskog načina funkcionisanja. Kako se to ustrojstvo postepeno (ili naglo) raspadalo, nastajalo je sve veće “cijepanje” kulturnih normi od realnosti i stvarnih društvenih odnosa i potreba, pa kultura više nije bila od pomoći u snalaženju u svakodnevnom životu, već je postala ogroman balast. Sve to ima dramatične društvene posljedice.
ANALITIKA: Šta prepoznajete kao problem u vezi sa stupanjem u brak?
CEROVIĆ: Uprkos činjenici da u statistici sklapanja brakova ne vidim ništa izuzetno kad je Crna Gora u pitanju, ne smijemo zaboraviti neke psihološke parametre, takođe veoma skopčane sa kulturnim normama. Naime iako je u svijetu brak sve manje u modi, to ne znači da ljudi ostaju sami. Trend porasta tzv. “kohabitacija” (građanskih zajednica tj. nevjenčanih parova) u velikoj mjeri kompenzuje naizgled “mračnu” sliku o usamljenosti i izolovanosti zbog izostanka brakova. Usamljenost je, psihološki gledano, mnogo važniji pokazatelj od procenta sklapanja bračnih zajednica. Ona ima dramatične posljedice na mentalno i fizičko zdravlje ljudi i kroz depresiju vodi veoma negativnim ishodima. Statistika nam je, u tom domenu (pogotovu u Crnoj Gori), od veoma male pomoći - ne znamo procente oko građanskih zajednica, a ni jedno istraživanje se ne bavi pitanjima usamljenosti, depresije, izolovanosti, komunikacije među polovima i slično.
Usudio bih se ipak da kažem da je nekomunikativnost među polovima, kao i moralne norme koje opterećuju domen seksualnosti, u Crnoj Gori veoma izražen problem. Sve to dovodi do stvaranja nekih paralelnih moralnih sistema, skopčano je sa velikim osjećajima krivice, skrivanjem, strahom i stidom. Malo gdje je, u zemljama koje bi mogle poslužiti za poređenje sa našom zemljom, upoznavanje među partnerima skopčano sa toliko poteškoća i “lomova”. To važi za sve forme zbližavanja među polovima od “romantičnog” partnerstva do seksualnog kontakta. Jednom me je prijatelj iz inostranstva pitao “zašto su vaši noćni lokali kao sinagoge? Stiče se utisak da imaju “muški” i “ženski” dio!”. Ako je pretpostavka oko nekomunikativnosti između polova istinita, ako je usamljenost ono što karakteriše našu naciju, ako je pristup seksualnosti otežan, onda nije čudo da je depresija dominantna kategorija. S time ćemo morati da se suočimo, što prije to bolje.
ANALITIKA: Da li život u braku garantuje sreću?
CEROVIĆ: Kada je u pitanju sreća, tzv. “subjektivno dobrostanje”, istraživanja kažu da brak ne garantuje sreću, ali ljudi koji žive u braku imaju nešto veće indekse sreće od onih koji nisu u braku, uključujući i one koji žive u građanskoj zajednici. Međutim sama institucija braka i pravila na kojima se u Crnoj Gori (dominacija muškarca, ekonomska inferiornost žene), ali i inače zasniva (“ugovorni” režim koji brak implicira, seksualna eskluzivnost), neminovno će prolaziti kroz sve značajnije trasnformacije.
“Dok nas smrt ne rastavi” više nije obećanje od ključne važnosti. Pitanje uzajamne seksualne vjernosti (tzv. “seksualno” vlasništvo engl. “ownership”) koje je predstavljalo jednu od ključnih socijalnih normi u prošlosti i čija je društvena funkcija bila ograničavanje “seksualne” kompeticije (natjecanja za pristup domenu seksualnosti, veoma tipična karakteristika svih nama srodnih vrsta) kako bi se garantovao veći stepen socijalne stabilnosti u društvu, sve manje se čini neophodnom. Sa socijalnom emancipacijom žena, polako se ruši i mit o ženskoj prirodi kao inherentno monogamnoj i vezanoj za “alfa mužjaka” – oca, muža, glavu porodice.
Kristina ĆETKOVIĆ
