Vesna Mališić je u novinarstvu od 1982. godine. Karijeru je počela u magazinu Duga i tamo ostala do 1999. Nakon toga je kratko radila u nedjeljniku Blic News, da bi zatim postala glavna i odgovorna urednica (2001-2008) magazina za kulturu Prestup. U dnevnom listu Blic bila je urednica komentara i analiza (2008-2009), a od 2009. je zamjenica glavnog i odgovornog urednika nedjeljnika NIN.
Razgovor o trenutnom stanju u novinarskoj profesiji vodili smo neposredno nakon njenog gostovanja na četvrtom Podgoričkom novinarskom forumu, na kojem je zajedno sa književnikom Andrejem Nikolaidisom i novinarom Boškom Jakšićem govorila o "balkanizaciji medija".
ANALITIKA: Kako Vam nakon 34 godine bavljenja novinarstvom izgleda regionalna medijska scena?
MALIŠIĆ: Medijska scena regiona nikada nije bila prostor mira i slobode, već prostor koji te tera ili da pogneš glavu i izađeš iz profesije ili da se boriš. Pritisak politike na medije u Srbiji, ali i u celom regionu, izrazito je veliki. Nikada ovi prostori nisu bili ostavljeni novinarskim profesionalcima, pogotovo ne, čini mi se, od trenutka kada su političari shvatili da je informacija moć i da je to prostor u kojem mogu da kupuju duše, trguju i manipulišu. Od tog trenutka se nisu zaustavili. Dvehiljaditih je u Srbiji nastupila privatizacija medija i tada smo upali u zamku privatnih vlasnika koji su odmah napravili dilove sa političarima. U pravu je jedna naša profesorka koja kaže da su „mediji preživeli diktaturu, ali da neće demokratiju“. Dakle, teško će preživeti demokratiju koja je bukvalno zamka privatnih vlasnika medija koji su preko reklamnog prostora i raznih dilova povezani sa političarima. Onda mediji bivaju ispostave ove ili one političke garniture. To je smrt za medije.
ANALITIKA: Hoćete da kažete da se novinarstvo pretvorilo u sopstvenu negaciju?
MALIŠIĆ: Tako je. Mediji su postali puka vulgarna politička propaganda. Nekada mi se činilo da bi bar trebalo da zadrže fasdu toga da se zovu medijima. Međutim, oni nemaju nikakav otklon.
Stvar je jako vulgarna: mediji se danas čak i otvoreno stavljaju na stranu političkih garnitura, računajući da je to njihov zadatak. Problem je u tome što mi nismo razumeli da vlasnička prava nisu sva prava u medijima i da moraju da postoje i uređivačka prava. Svet je to regulisao posle Drugog svetskog rata. Ne može neki vlasnik da odlučuje da li će se u svim vestima pojavljivati neka istina, neka laž... Uređivačka prava su suspendovana i postoje samo vlasnička prava. Vlasnik ima potrebu da bude dobar sa nekom političkom gurpacijom da bi mu ona obezbedila novac. Oni smatraju da su mediji stubovi demokratije zato što im donose pare. To je stravičan nesporazum u kojem živimo.
ANALITIKA: Kada će to pitanje prestati da bude tabu na ovim prostorima?
MALIŠIĆ: Mi u Srbiji smo o tome počeli da govorimo nakon što je ukinut „Utisak nedelje“. Tada smo shvatili da kod nas ne postoje mehanizmi zaštite uređivačke politike, a to je jako važno. Ako smo iz Evrope prepisali te krovne zakone, moramo da vidimo malo i kako se oni primenjuju unutra. To vam je isto kao da imate vlasnika autobuske stanice koji kaže: “Ja ću da vas vozim u Kotor, ali preko Beograda jer mi tamo živi tetka“. To ne može tako. Vlasnik je kompetentan u onome što je njegov domen. Novina, naravno, mora da bude profitabilna, a o tome mora da vodi računa urednik. On mora da pravi kredibilne novine i da sa te platforme zarađuje novac, a ne da ga dobija kao infuziju od političke garniture kojoj služi.
ANALITIKA: Kolika je moć medija danas? Kakav je njihov uticaj?
MALIŠIĆ: Oni nemaju uticaj kao klasični mediji, već bukvalno kao kampanje: kada treba nešto odraditi krenu kao poplava i obave posao. Imaju uglavnom loš, štetočinski uticaj. Nemaju uticaj da razbistre stvari, već da ih zamešaju i naprave konfuziju iz koje će neko da profitira.
ANALITIKA: Igor Mandić je u jednom intervjuu kazao da je nekada za dobijanje potpune informacije bilo potrebno čitati između redova, a da je danas neophodno čitati između novina. Treba, kaže on, za svake novine utvrditi koja im je politička profilacija, ko ih finansira, pa onda kupovati i njih i njihove kontranovine. Kako onda da se informiše prosječan građanin skromnih primanja koji sebi najčešće može da priušti tek jedne novine?
MALIŠIĆ: Nikako. Mislim da je razlog tolikog bežanja na online i tolikog učešća ljudi na društvenim mrežama upravo zbog toga što nije zadovoljena njihova potreba da budu elementarno informisani. Ljudi osećaju da su izloženi propagandi i da to nije pravo novinarstvo. Ponekad čak ni nama novinarima nije lako da se informišemo. Neke laži tako liče na istinu da ih mi kao profesionalci vrlo teško razlučujemo. Dakle, moramo bukvalno da čitamo kroz šifrarnik. Za svake vesti moramo da imamo analizu.
Nisu samo novinari upregnuti u verifikovanje laži, već su tu i analitičari. Oni potpomažu određenu političku opciju ili verziju događaja, tako da mi u Srbiji trenutno imamo iznajmljene analitičare, odnosno iznajmljenu pamet za ovu ili onu opciju. S druge strane, imamo tu vrstu „feudalizacije“ da postoje mediji na kojima tačno znate ko će se pojaviti. Nema disonantnog tona, ne može da se pojavi niko ko misli bilo šta drugačije: moraju da se pojave samo sigurni glasovi.
Dosta sam razgovarala sa kolegama iz regiona i mislim da je situacija na ovim prostorima ista zato što delimo isti kontekst. Do nas su doprli svi vetrovi globalizacije koja je zahvatila i medije, ali smo mi to na jedan balkanski, vulagaran i divlji način implementirali. To je naš problem. Nemamo načina da se branimo od te najezde. Britanski Sun je tabloid koji iznosi istine koje su neprijatne ili skrivene, a kod nas tabloidi iznose laži i za to ne postoje sankcije. Nema pravnog sistema koji će da prepozna ljudsko pravo da ga neko ne maltretira. Celi sistem je urušen i to nije samo problem medija, već problem po dubini društva.
ANALITIKA: Da li su naivna očekivanja građana da će dobiti poštene informacije, ako uzmemo u obzir činjenicu da mediji preživljavaju od svega osim od prodaje svog „proizvoda“?
MALIŠIĆ: Zato kažem da je sve jedna konfuzija. Nalazimo se u divljoj tranziciji. Ni svet ne zna u šta će sve ovo izaći. Tradicionalni mediji će sigurno ustupiti mesto nekim novim formatima i platformama. Prošle godine sam bila u Francuskoj kada se vodila velika diskusija o tome kako će izgledati novinarstvo onog trenutka kad sve bude na mobilnom telefonu. Sve će morati da bude dajdžestirano. Sve se menja, a mislim da mi u tu promenu ulazimo uništavajući najvrednije iz medija – autoritete. Uverena sam da mediji ne mogu da postoje bez ličnosti i autoriteta. Uništavajući njih pravite masu sa kojom možete da radite šta god hoćete. Dopada mi se ideja koju sam čula na panelu ovog foruma oko licenciranja novinara. Mislim da je jako dobra, samo što postoji problem ko bi davao te licence. Čini mi se da bi politika tu ponovo umešala prste.
ANALITIKA: Kad pomenuste licenciranje, mnogi teoretičari medija tvrde da današnjem novinarstvu zapravo nisu ni potrebni novinari. Slažete li se?
MALIŠIĆ: Pa da. Ukidanjem autoriteta, informacija i pluralnosti mišljenja unutar medija vi faktički ukidate taj medij, odnosno novinarsku profesiju. To je paradoks.
ANALITIKA: Kako gledate na sve češće odlaske novinara u marketinške vode? Takva je barem praksa u Crnoj Gori.
MALIŠIĆ: Mislim da je razlog tome što kada se bave marketingom u novinarstvu – nema para, a kada odu u marketing – ima. Tako da je vjerovatno motiv lukretivan; sigurno nije profesionalan.
ANALITIKA: U kom pravcu ide novinarstvo? Mogu li mali mediji opstati pred snagom krupnog kapitala?
MALIŠIĆ: Mislim da će opstati i da će ljudi iz ove kakofonije i haosa u kojem imate utisak da svako može da kaže svašta, ipak imati potrebu za čitanjem, za nekim serioznim tekstom. Osećam kako ljudi reaguju na neki ozbiljan tekst za koji većina novinara misli da će biti dosadan. Ljudi više ne mogu da izdrže ovoliku količinu informacija i dezinformacija kojima su dnevno izloženi. Oni su fakat dezinformisani sa tolikom količinom informacija. Oni sada traže prostor gdje bi neko mogao da ih vodi za ruku i da im objasni određene događaje i stvari koje ih zanimaju. To je funkcija novinara. Čini mi se da bi to mogla da bude neka mala nada za ovu profesiju. Svakako, ne u ovom klasičnom već u nekom drugom obliku.
ANALITIKA: Viktor Ivančić često kaže da će društvena kritika ubuduće dolaziti izvan novinarskog polja. Odakle bi mogla da dođe?
MALIŠIĆ: Ona se već preselila na blogove i neke druge formate na internetu. Ljudi traže kritičku analizu, ali je ona ipak laička. Fakat jeste da kritičko mišljenje danas živi na društvenim mrežama, ali nedostaje ruka profesionalca – ruka novinara.
ANALITIKA: Kako objašnjavate činjenicu da se novinari danas udružuju mahom po pitanju zaštite svojih socijalnih prava, ali da gotovo nema udruživanja po pitanju zaštite kanona profesije?
MALIŠIĆ: Dobro je ako se oko bilo čega udružuju. U Srbiji se ne udružuju ni oko čega! Ponekad bi protestovali kad je neko otpušten, ali su to pojedinačni primeri. Ne postoji solidarnost unutar esnafa. Za mene je potpuna nepoznanica zašto je to tako, a strašne su se stvari dešavale: otpuštani novinari, ubijani, tučeni... Možda upravo zato što je u tom prostoru previše ljudi kojima tu nije mesto i koji su došli iz nekih drugih razloga.
ANALITIKA: Zašto danas na urednička mjesta u mnogim medijima dolaze najgori iz profesije?
MALIŠIĆ: Ne mogu to da kažem za sve medije, ali u onim politički instrumentalizovanim važnu ulogu ima urednik koji je marionetska ruka koju pokreće neka ličnost koja stoji iza njega. Takvi urednici su izvođači nekih tuđih radova i njih uopšte ne interesuje novinarstvo. Kada vidite da urednik vozi džip i da je bogat, znajte da tu nešto nije u redu.
Pojedine redakcije danas su sastavljene od istomišljenika. To ne znači da oni istinski tako misle, već da su iznajmili svoju novinarsku pamet za određenu opciju. Oni nemaju moralne dileme oko toga šta će da rade.
Nikola DRAGAŠ
Foto: Ivana BOŽOVIĆ
