Urednik i novinar Glasa Amerike, Bratislav Braca Đorđević, rođen je u Beogradu 26. septembra 1975. godine.
Odrastao je u Železniku, beogradskom predgrađu, koje je kasnije postalo poznato po košarkaškom klubu FMP.
- Novinarsku karijeru sam započeo 1996. u sada, nažalost, ugašenom jugoslovenskom sportskom listu „Sport“. Radio sam za Dnevni telegraf i nedeljnik DT Košarku (96-98), Blic (1998-2000), B92 (2000-2003), a od oktobra 2003. sam u Vašingtonu, gde radim za Glas Amerike. Iako sam od 2008. jedan od urednika dve emisije Glasa Amerike, Otvorenog i Vikend studija, i bavim se svim mogućim temama - političkim, socijalnim, ekonomskim… i dalje najveću strast imam prema sportu i smatram sebe prvenstveno sportskim novinarom - otkriva Braca našim čitaocima.
Dodaje i to da voli filmove i stripove, a da posebno uživa u provođenju vremena sa svojom porodicom - suprugom Helenom, kćerkama Emom i Anom - i mnoštvom prijatelja, kojih ima kako u Vašingtonu, tako i u Beogradu, a koje kako nam priznaje, ne posjećuje u dovoljnoj mjeri.
BUĐENJE
Što Vam nedostaje iz vremena kada ste bili dijete?
- Slobodno vreme u izobilju, razbibriga… Recimo, na primer, igranje fudbala iza zgrade sa drugarima iz kraja. U stvari, mislim da mi to vreme takođe nedostaje, kao da je to bio neki drugi svet u kojem smo živeli, mnogo manje napet i težak.
Što najviše volite u tome što ste odrasli?
- To što niko ne može da mi kaže šta da radim (hahaha). U stvari mi se čini da sada više slušam instrukcije, neko kad sam bio klinac… Volim da provodim vreme sa porodicom i prijateljima, putovanja, najviše volim to što sam Helenin muž i tata Emi i Ani.
Za koji Vaš talenat smatrate da nije došao do izražaja?
- Pevanje (evo moja supruga umire od smeha kad sam to izgovorio, pošto sam najveći antisluhista na svetu)… Mislim da mi leži većina sportova koje sam probao, košarka, tenis, odbojka najviše… Možda sam mogao neku karijeru u sportu da napravim, ali ne mogu da kažem da nešto žalim za tim, s obzirom na odricanje koje je neophodno.
Koju svoju osobinu smatrate najgorom?
- Neodlučnost, izbegavanje konfllikta…
Što najviše cijenite kod drugih?
- Pristojnost, iskrenost, odanost…
U OGLEDALU
Kako bi se zvala Vaša filmska biografija i ko biste voljeli da glumi Vas?
- Nisam baš siguran da sam dovoljno daleko „odmakao“ da bi ta biografija imala smisla :-), ali recimo, Džordž Kluni ili Džon Kjuzak… Na nekom od onih sumanutih kvizova na Fejsbuku nekada davno mi je ispao Tom Kruz, koji je već jednom igrao nekog sa prezimenom Đorđević (film „All The Right Moves“ - Stefan Đorđević), ali nisam siguran da je to dobar „match“.
Kako biste nekome, preko telefona, u pet riječi opisali sebe?
- Miran, veseo, dobroćudan… ove tri mogu i potpuno da se preokrenu, ako neko uloži dovoljno vremena i napora u to, a onda to baš ne bude lepo… odgovoran, osim kad nisam i odan.
Kako biste opisali sebe da ste hrana?
- Kao neko kuvano jelo… ja najviše volim sarmu, mislim da se relativno složeno pravi, ali zato vam uz nju, osim hleba, ne treba neki dodatak.
Koju moć super-junaka biste voljeli da imate?
- Teleportovanje, bez dileme… imao bih mnogo više vremena svakog dana.
Sa kojom ličnošću, stvarnom ili izmišljenom, biste se zamijenili na jedan dan?
- Sa svojim omiljenim strip junakom - Zagorom.
SVAKODNEVICA
Što radite nedjeljom poslijepodne?
- Trenutno, vodim stariju ćerku na utakmice, pošto je prošle godine počela da trenira odbojku, ali generalno nedeljno popodne je veoma opušteno… Često nam dolaze prijatelji, ili mi idemo kod njih… Subota popodne/predveče mi je malo draža, jer je u poslednjih 12-13 godina to uglavnom bio početak mog vikenda, zbog rasporeda na poslu (utorak-subota).
Koja pjesma Vam je uvijek u vrhu liste omiljenih?
- „Crno-beli svet“.
Koja knjiga/predstava/film je, u posljednje vrijeme, na Vas ostavila najsnažniji utisak?
- Nedavno samo supruga i ja pogledali „Wind River“ u bioskopu, priču o ubistvu jedne Indijanke u rezervatu u Vajomingu, koja je u stvari ilustracija hiljada sličnih događaja, tako da je na neki način inspirisan istinitim događajima. Zastrašujući podatak na kraju filma, u kojem su u glavnim ulogama pojavljuju Džeremi Rener i Elizabet Olsen, jeste da se u SAD vodi statistika nestalih osoba za svaku demografsku grupu, izuzev američkih Indijanki, i da se i dalje ne zna tačno koliko njih nestane i bude ubijeno.
Gdje biste voljeli da otputujete?
- Trenutno planiram neko skijanje, verovatno u Kanadi, Kvebeku, ali ništa uskoro… Postoji mnogo mesta na svetu koje bih voleo da vidim, zaista mi je teško da izdvojim jedno…
Koje prevozno sredstvo najmanje volite?
- Vašingtonski metro, bez konkurencije! Nisam baš ni ljubitelj aviona i brodova, ali obožavam vožnju automobilom. Prvenstveno, ako ja vozim :-).
DA TI KAŽEM...
Kome sve ispričate?
- Heleni (supruzi).
Čemu se uvijek obradujete?
- Uspesima sportista. To su ljudi koji su podneli ogromnu žrtvu da bi bili najbolji u svom poslu.
Da li za nečim žalite?
- Nisam od tih ljudi, vrlo lako zaboravljam neuspehe i sve negativno. U stvari, ima jedna stvar… žalim što 1992. na Olimpijskim igrama u Barseloni nije došlo do duela američkog Drim tima i Jugoslavije. Možda zvuči šašavo, ali nisam siguran da bi Jugoslavija izgubila.
Bez čega ne možete?
- Moja supruga će reći bez telefona i kompjutera, ali ja to odlučno odbacujem (mada ima i drugih koji to kažu). Ja bih rekao da ne mogu bez Helene, Ema i Ane, ljubavi, smeha, prijatelja, sporta… Izgleda da ne mogu bez mnogo toga (hahaha).
Za što ste se posljednji put izvinili?
- Uh, imam osećaj da se stalno izvinjavam, mada možda umišljam, pošto sada stvarno ne mogu ničeg da se setim…
SUMRAK
Koje tri želje biste tražili da Vam ispuni zlatna ribica?
- Zdravlje, moje i mojih bližnjih, sreća i što bi rekao Đoka Balašević „Samo da rata ne bude“.
Što je najteže što ste do sada uradili?
- Uvek mi je teško da nekom saopštim lošu vest.
Kada biste saznali da Vam je ostalo samo tri mjeseca života, kako biste ih proveli?
- Sa porodicom i prijateljima, putujući što više mogu.
Kako biste voljeli da umrete?
- Verovatno svi imaju isti odogovor na ovo pitanje - u snu.
Koji bi bio Vaš epitaf?
- „Helenin muž, Emin i Anin tata, najveći Partizanovac na svetu…“
Priredila: A. POPOVIĆ
