Ko će biti novi predsjednik

Bog još nije odredio ko će 2023. godine pobediti na martovskom izboru za predsednika Crne Gore. To podiže značaj političkih kladionica iznad značaja fudbalskih i teniskih opklada tako da kvote mogu otići do nebesa.

Kockari sada uživaju, ali političari verovatno ne baš kao oni, jer političari obično tragaju za sigurnim dobitkom.

MAPA RASPOREDA SNAGA

Možda mapa rasporeda snaga pred izbor u martu približno izgleda ovako kako ćemo je opisati.

Položaj Crne Gore se u proteklih godinu dana negde dramatično menjao a negde nije. Dogodio se uspon uzdrmane ideje o ulasku Podgorice u Evropsku uniju sa grupacijom na lokalnim izborima pod starom slovenačkom parolom ,,Europa, zdaj“ iz 1991. godine.

Pre svog osnivanja ova grupa je u Krivokapićevoj vladi lansirala zanimljiv demagoški program potplaćivanja glasača dizanjem plata i penzija, ukidanjem obaveznog socijalnog osiguranja - kao da žive u SAD, zbog čega je oborila finansijsku stabilnost državnog zdravstvenog sistema bez ikakvih kompenzacija. Ovu grupaciju vode ekonomski avanturisti bez mnogo znanja o društvenim posledicama svojih egzibicija. Ali je dobro što odvajaju glasače od naredne izborne grupe.

Nasuprot pomenutoj grupi akrobata, slede nedokazani pučisti iz 2016. godine, iz iredentističke srpske frontovske grupacije. Oni trpe udarce zbog podrške Rusiji u ratu sa Ukrajinom i trpe zbog poraza kosovske politike Srbije u 2023. godini. Nekima među njima je zakazano za predstojeći 20. februar obnovljeno suđenje za navodni pučizam i pokušaj terorizma. Za ovu grupaciju vlada, možda i predrasudno, uverenje da je izuzetno bogata jer dobija novac iz Srbije, Rusije i mračnih krugova u Crnoj Gori.

Ona nema nikakav program razvoja Crne Gore. Jedino što ona hoće je pokušaj prisajedinjenja Crne Gore Srbiji. Za njihov program će glasati nepatriote. Budu li jednog dana pobedili, sutradan će se svi gorko kajati, jer neće samo hramovi i manastiri pripasti Srbiji, već celokupna imovina Crne Gore .

Treća sila koja će nastupiti na predsedničkom izboru je Demokratska partija socijalista sa svojim saveznicima koja je opstala kao najjača politička snaga u zemlji uprkos gubitku vlasti 2020. godine. A njen je šef, ujedno i šef države, Milo Đukanović, potvrdio da je bolji političar od bilo kog konkurenta posebno, možda i od svih zajedno.

Za razliku od slomljenih vlada Krivokapića i Abazovića, kao i onesposobljene Skupštine, Đukanović, u svojstvu predsednika države, poštovan od svojih pristalica a vidno omrznut od drugih, jedina je funkcionalna ustanova najvišeg stepena u Crnoj Gori. Sa malo vlasti je. A vlast umanjuje i to što Ustavnog suda još nema, i što uverenje o pravnoj vrednosti novih državnih tužilaca i sudija tek predstoji.

Ova grupacija nije originalni autor crnogorske evro-atlantske integracije – već je to bio Liberalni savez Crne Gore, ali ona poverenje naroda u tu politiku obuzdava nepotrebnim oklevanjem da se izvini za propuste u unutrašnjoj politici koji su joj smanjivali podršku kod glasača odmah po sticanju nezavisnosti Crne Gore 2006. godine.

TRI SILE IZ POZADINE

U političkoj magli u Crnoj Gori kriju se tri druge snažne sile van prethodne grupe od tri. To su tajne službe Rusije i Srbije na jednoj strani, i Srpska pravoslavna crkva, na drugoj.

Kod njih zagonetke ipak nema, sve tri će podržati iredentističkog kandidata. Mandić je već i istaknut, a njegova šansa na pobedu se projektuje na drugi krug izbora.

To nije nemoguće.

RUSKO MALAKSAVANJE

Ruska se sila zaglavila u blatu Ukrajine i rat između Moskve i Kijeva je prešao na rovovsko mrcvarenje nalik onom u Francuskoj u Prvom svetskom ratu. Rastuća pomoć Evrope i Amerike Ukrajini, a opadajuća ekonomska moć Rusije, ne dozvoljava Moskvi da se dodatno u Crnoj Gori konfrontira sa svetskom politikom na terenu Podgorice.

To je sreća za Podgoricu, jer kako se odnos snaga na ukrajinskom frontu teško može u 2023. godini promeniti u korist Rusije, onda će narod u Crnoj Gori moći sa više daha u plućima da razmišlja gde mu je mesto - u Evropi ili u Moskvi.

Mi mislimo da će onog trenutka kada Kijev bude zagospodario oklopnom snagom iz magacina NATO i dobijenim dalekometnim raketama koje mogu da padnu na Crveni trg u Moskvi, obostrani politički razum možda pozvati zaraćenu braću na prekid rata. U suprotnom, on će evoluirati u ludilo opšteg razaranja čovečanstva protiv koga će ustati ceo svet.

Valjda će tada severni Sloveni sesti za sto pre nego što konačna bomba zaseni svetlost Sunca i Boga.

PAD KOSOVSKE POLITIKE SRBIJE

Niko nije pogrešio ko je 1987. godine procenio posle septembarske osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije da su sa njome srbijanski komunisti napustili svoju jugoslovensku federalnu poziciju i prešli na politiku Velike Srbije od pre Prvog svetskog rata.

Tom politikom su objavili da idu na pauzu oko transformacije društvenog sistema u demokratski sistem, a podigli su na noge sve usnule i potisnute ustanove srpskog nacionalnog imperijalizma i sav revanšizam nastao na krvavim zločinima međunacionalnih sukoba starih vekovima do danas.

Trinaest godina posle, 5. oktobra 2000. godine, izgubili su vlast u Beogradu. Veliku Srbiju nisu stvorili, a njihovi naslednici posle Đinđićeve smrti, od 2003. do 2023. godine, starim ranama dodavali su nove.

Naslednici su u, ovoj, 2023. godini stigli do konačnog kraha – ispratiće Kosovo na putu u Ujedinjene nacije. A u stvari, nije dobro što je Beograd izgubio Kosovo silom Zapada, iako drugog puta nije bilo, jer se kultna svest o nepravednom gubitku neće hladiti ne samo decenijama, već možda i mnogo, mnogo duže. A nije ni tačno da su Srbi jedino krivi za sve mračne događaje na Kosovu, pogotovo od druge polovine 19. veka na ovamo. Ali da smo i mi krivi - jesmo, mogli smo manje grešiti.

Istražujmo više, i pri tome ne zapostavljajmo memoare Stojana Novakovića, ambasadora Kraljevine Srbije u Moskvi, koji je tamo precizno opisivao puščanu i hajdučku politiku albanskih prvaka i Turske na Kosovu i molio Ruse za pomoć – i dobijao je; čitajmo Nušićeve opise stanja na Kosovu, čitajmo Tucovićeve opise krvavog odnosa vojske Srbije i Crne Gore na Kosovu u vreme Prvog balkanskog rata; čitajmo ratne i poratne izveštaje Koste Novakovića o masakrima vojske Srbije i Kraljevine SHS na Kosovu i Makedoniji – i mnoge druge opise političke konfiguracije odnosa Srba i Albanaca posle toga do danas…

I uverićemo se da nije tačno da su Srbi morali da izgube Kosovo, ali je i tačno da smo sami odgovorni što smo nedovoljno tragali za uspešnom formulom mogućeg zajedničkog života tako različitih naših naroda na Kosmetu. Pre bismo se mašili sablje nego pera i potrage za moćnim saveznicima. I više je nego tačno, da Srbi Kosovo možda ne bi izgubili da nisu napali Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru i izazvali sve sile sveta protiv sebe. Hteli smo sve odjednom.

Beograd neće lako odustati od Crne Gore. Tragaće za kompenzacijom zbog Kosova, ali će prepoloviti broj letova mlaznjaka i helikoptera Vlade Srbije koji su do sada neumorno prevozili tamo-amo, Beograd - Podgorica, iredentiste i popove Srpske pravoslavne crkve da raskolima uništavaju Crnu Goru.

Danas je u Srbiji mnogo gore nego u 1987. godini, jer je u proteklim decenijama paroksizam kolonijalističkog nacionalizma prodro do kolevki beba u porodilištima. Duh rekonkviste je ponovo rođen, a nova inteligencija se malo vidi, i jarost poraženih niko ne obuzdava. Nije Beograd spreman da izvuče zaključak gde je grešio, i nije to samo njegova osobina.

Zar ni Demokratska partija socijalista u Crnoj Gori još nije spremna da objasni zašto je svojom politikom dovela u pitanje sopstveni briselski kurs?

PATRIJARHOVA POZICIJA

Patrijarh je u boljoj poziciji nego Vlada Srbije i crnogorska iredenta. Kosovo za Srbiju jeste izgubljeno ali Srpska pravoslavna crkva nije tamo izgubljena. Njeni će manastiri i tamošnji hramovi ostati u vlasništvu Beogradske patrijaršije i pod međunarodnom zaštitom.

Crkva je jedina ustanova u srpsko-crnogorskom prostoru koja je iz reinkarnacije politike Velike Srbije u poslednjih 36 godina izvukla korist. Tokom sprovođenja ove politike Crkva je osigurala da se finansira iz državnog budžeta a da u budžet ne uplaćuje porez na promet (PDV); iz budžeta joj se finansira izgradnja novih crkava sa podnim grejanjem i obnova starih crkava; ona ne plaća porez na prodaju svojih ritualnih usluga i sveća; dobila je restitucijom zemlju i nekretnine koje rentira; ubacila se u škole sa veroučiteljstvom i državno plaćenim veroučiteljima - a preko školske slave Sv. Sava obredno se ubacuje u obrazovne manifestacije; razvila je manastirsku komercijalnu proizvodnju vina, rakije i agrarnih roba; komercijalizovala je industrijsku patrijaršijsku konfekciju ikona, ukrasa i verskog nakita; ušla je u hotelski turizam; začela je interno kamatonosno kreditiranje; širi svoju propagandu preko državnih elektronskih i štampanih medija; ubira registrovane i neregistrovane novčane poklone; patrijarh živi u ,,ukletoj“ rezidencijalnoj vili na Dedinju u Beogradu čiju je obnovu lavovski platila Dodikova Banjaluka; Crkva ima i udarne grupe; sa zaštitnim svecima je ušla u izvršne i upravne državne organe, kao i u bolnice, kao i u parlamentarne partije, građanska i sportska udruženja; razvila je obaveštajnu simbiozu sa državnim bezbednosnim sektorom; a uz svoj luksuzni vozni park koristi i državni transport za svoje akcije.

Nije to sve, ali je dovoljno da se uoči da je Srpska pravoslavna crkva u Srbiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj i na drugim regionalnim područjima, postala korporativni konglomerat ekonomije, politike, medija, kontrole para-obrazovanja i narodne svesti. Osim države, njoj ne može da izađe na megdan nijedna civilna organizacija niti ijedna poslovna korporacija makar koliko bogata bila. Niko nema njenu širinu zahvata, i ona je podjednako jaka unutar domova vernih porodica, koliko i na demonstracionim ulicama.

CRKVA I AMERIKA

U poslednjih 20 godina Srpska pravoslavna crkva je odvažno prešla Atlantik za Ameriku i time započela dopunu svoje imovine koju već ima u Zapadnoj Evropi i Australiji.

U Americi ona neće naići toliko na verne sledbenike u javnim obredima koliko će želeti da osvoji tamošnje nekretnine i rentne prihode koje je stvorila stara srpska i crnogorska emigracija. Veštim pravnim manevrisanjem američkog konsultativnog pravnog tima u određivanju položaja tri američke srpske pravoslavne eparhije, one su isprva u 2017. i 2020. godini u registracionom aktu tretirane kao američki neprofitni korporativni ,,entiteti“ u sastavu Srpske pravoslavne crkve, kojima je SPC u Beogradu prividno svojim Ustavom jemčila navodnu imovinsku i kadrovsku atonomiju.

Prevarni cilj je ubrzo otkriven: zabetoniran je od marta i maja 2022. godine na ovamo kada je dotadašnja neprofitna korporacija preregistrovana u Ustavu i Statutu SPC u novu sa jasnim imenom: ,,Srpska Pravoslavna Crkva – Patrijaršija srpska“ (zašto je nepismeno registrovana ne znamo) sa sedištem u Ilinoisu, pri čemu je u izmenjenom Ustavu i Statutu SPC osigurano da isključivu menadžersku i kadrovsku vlast u Americi ima beogradski Sveti srhijerejski sabor, odnosno, Sveti Sinod, sastavljen od patrijarha i četvorice vladika.

Oni imenuju i kontrolišu trojicu operativnih direktora u Americi od kojih je prvi obavezno sekretar beogradskog Sinoda, drugi je šef kabineta patrijarha, a treći je sekretar Bogoslovije u Libertivilu, u Čikagu. Time su petorica beogradskih episkopa postali gazde celokupne američke imovine srpsko-crnogorske emigracije u SAD od 19. do 21.veka.

Zbog toga su se u maloj delegaciji patrijarha Porfirija koja je 5. februara okončala svoj prepad na Istočno-američku eparhiju u Njujorku (i ostale dve) našli manevarski velikodostojni kaluđeri-pravnici iz Crne Gore i Srbije poput Velibora Džomića i Nikifora Milovića.

Oni su, inače, sticali znanja oko novca i nekretnina u aferama sa preuzimanjem crnogorske crkvene imovine u ruke Beograda i neuspešnog proganjanja pokojnog kosovskog raško-prizrenskog vladike Artemija i njegovog sekretara arhimandrita Simeona Vilovskog. Pronevera novca nije nijednome dokazana.

Mi Vilovskog nismo poznavali, ali vladiku Artemija jesmo, ne samo iz razmena mišljenja u njegovoj vizitacijskoj sobi u Beogradskoj patrijaršiji početkom 90-ih godina prošlog veka. Njega novac i komfor radi ličnog uživanja nisu zanimali, mogao bi da ide i bos.

Sukob je bio političke prirode, oko vlasti.

KO ĆE BITI CRNOGORSKI PREDSJEDNIK

E, tu smo slepi. Ali pod pretpostavkom da u drugi krug uđe kandidat iredentista sa kandidatom konglomerata oko Demokratske partije socijalista, onda će pobednika odlučiti glasačko telo dvojice demagoga iz ,,Europe, zdaj“. Ovom telu, po svojoj ideološkoj prirodi, više odgovara evro-atlantska orijentacija konglomeracije oko DPS-a od iredentističke konglomeracije koju kontroliše beogradska tajna služba i SPC.

Nije nemoguće da jedan deo iz ,,Europe, zdaj“ i ne ode na glasanje u drugom krugu jer im pripada muka od oba konglomerata, ali onaj deo koji ode na kutije, pre će glasati za evro-atlantsku integraciju nego za samoubistvo Crne Gore u korist srbijanskih hordaša iz Beograda.

Nema sumnje da bi Milo Đukanović bio najjače privlačnosti za sve simpatizere konglomeracije oko DPS-a, ali nije nemoguće ni da bi neki drugi kandidat ili izuzetno ugledna kandidatkinja iz tog konglomerata bili presudna atrakcija za ubiranje preostalih glasova od ostavljenih kandidata iz prvog kruga. A svakako da ih može biti više od onih koje daju samo tri najjače grupe. Šta vi mislite? Ima li drugih ishoda?

Da, ima ih. Ali neka nijedan ne bude protiv zastave Crne Gore i Evrope. Slažete se?