Bilo je hladno cijelog tog dana. Umjesto najavljene kiše na Podgoricu se tromo spustila zima, dok je grupa rodoljuba pred Skupštinom, u nekom diskretnom stanju bdjenja, zapravo držala opijelo demokratiji svoje zemlje. Demokratiji koja će koji sat kasnije biti i zvanično sahranjena glasanjem poslanika. Podignute ruke svakog od njih istog tog trenutka duboko su se urezale u memoriju naše istorije. Zna se kako.
Čekala je uzalud ta mirna grupa građana cio dan da se desi čudo i da do svega ipak ne dođe. Plamičke nade je bilo dovoljno da ugasi opskurna pojava perifernog poslanika, koji je rodoljube sa sigurne distance i „džepom“ od više redova pripadnika policije pod punom oklopnom opremom, „pozdravio“ sa visoko i prkosno podgnuta tri prsta. Kad nekoliko stotina emotivno razvaljenih sugrađana tako isprovocirate, u trenutku kada se istorija ponavlja na najdrskiji mogući način, to je isto kao da ste fašističkim pozdravom rukom ispratili vagon sa grupom Jevreja u konc logor.
Jer, mi jesmo u jednoj vrsti legimitiziranog društvenog logora u kom smo bazično obespravljeni, označeni, hapšeni, praćeni, prisluškivani, profesionalno getoizirani, medijski linčovani, lično diskreditovani i, konačno, kao građani na najbezobrazniji mogući nači, prognani iz zone razuma. Zamislite državu u kojoj je nekoliko desetina crnogorskih, EU, ukrajinskih i američkih zastava na improvizovanom, „gerila“ produkcijskom setu - znak da šalje više civilnih policijskih „izvidnica“!?
Da, da dragi prijatelji, čak je i snimanje patriotskog spota najave za protest bilo nadzirano sa više tipova civilnih (tajnih) policijskih patrola. „Markov pozdrav“ trijumf je takve Crne Gore. Udbaške. One iz Živkovog „U ime naroda“.U kom se tolerancija gazi, empatija ne podrazumijeva, a nepravda osvijesti pa se u njoj ipak participira!
„Markov pozdrav“, kao svojevrsni sindrom, prisutan je svuda u sistemu. Ta vrsta bezobrazluka, nevaspitanja, oholosti, nemanja obraza, kao dozvoljenog društvenog kulturnog i moralnog koncenzusa, u okviru gaženja sopstvene države, za račun tuđih.
Treba li mi da igramo i dalje po pravilima, dok elita krši sva moguća
I dok se tog mračnog dana iza leđa okupljenih, spomenik trijumfalnog prikaza kralja Nikole na konju dojmio kao ironična sprdačina naše sudbine kao naroda sa nama samima, iz mase se često čulo: „Nova Podgorička skupština“.
„Eto tu, mili moj“, pokazujući prstom negdje između Predsjedništva i Blažovog mosta – „tu se desila skupština osamnaeste“, objasnila mi je jedna gospođa. Iako potpuno pacifističke prirode, kao i vazda, u jednom trenutku se u tom sjetnom skupu nemoćnih patriota u vazduhu osjetilo nešto što ranije nije. Makar ne u okviru protesta pod brendom Ima nas.
Kako je bilo kakva demokratska procedura, a sa njom i vjera u istu otišla dođavola, a svakim danom ide sve više i više, izgleda da je počeo i da se topi taj naš građanski uzus - taj uslov, sveta obaveza da u očima međunarodne zajednice moramo biti besprekorni u protestovanju. Iako se u evropskim demokratijama svakih par godina desi da neka prijestonica gori od nezadovoljnih demonstranata i to za mnogo manje, nešto slično nama nikad ne bi bilo oprošteno. Istom logikom je glas suvereniste bio manje vrijedan od glasa unioniste.
E te noći, kad se u institucije sistema i zvanično uselila bestijalna srča ikakvog poretka i ispred Skupštine se u jednom trenutku osjetila i refleksija te okolnosti. „Ako niko ne igra po pravilima, zašto bismo i mi“? Građani su počeli da se pitaju da li su i sami budale, dok “pjevaju i mašu zastavama“ a nestaje im država.
Bilo je to nakon što je organizator već odjavio skup. Blokade nekoliko saobraćajnica su i dalje „stajale“, ali više kao simboličan nego li subverzivan čin. Ali, građani... U njima se nešto slomilo te noći. U njima je nešto puklo. Kao da su to vidjeli svi, pa čak i policijski specijalci, među kojima su pojedini iz nelagode skidali kacige i gas maske.
Meni je svakako prepuklo srce kada se jedna starija građanka oslonila uz mene dok je glasno plakala i molila: „Ostavite nam državu, ostavite nam državu“. Mogao sam samo da je zagrlim u nespretnom pokušaju da je utješim.
Čini se da je bila potrebna samo jedna iskra da bure baruta eksplodira! Nakon „Markovog pozdrava“, cijelog dana iščekivanja i konačno zvanične smrtne presude Ustavu Crne Gore, kao da je građanima bilo dosta „igre po pravilima“. To se obično i dešava kad se igraš s demokratijama.
U danima kada nam nad glavama otkucava tik-tak, zlokobno odbrojavanje ultimativnog čina izdaje - ulaska u OTVORENI BALKAN, imajte na umu da je pritisak koji može jedna osoba da podnese ograničen.
Za svoju državu čekali smo decenijama, mijenjali državnopravne statuse, prihvatali nefer demokratske uslove političke trke i tek onda izborili državu! Sada, neko preko noći želi da nas uvali u nešto nama sasvim nepoznato, bez da nas iko išta pita!
Treba li mi da igramo i dalje po pravilima, dok elita krši sva moguća, a uz to nam se smije u lice uz viralni ples prostakluka koji se prolama mrežama? Da, kao da se nama smiju kada onako dijabolično, u transu, šamanski zaneseno, igraju uz turbo folk evergrin, dok Crna Gora nestaje.
Ne igrajte se sa ljudima više! Varnica je dovoljna...
