Nakon pobjede Klerikalne kontrarevolucije 30. avgusta 2020. godine sa svake su bande iznikle fantomske nevladine organizacije čija je jedina funkcija bila pokretanje krivičnih postupaka protiv novinara i intelektualaca koji su se usudili kritički pisati o euforiji pobjede nad 75-godišnjom „diktaturom“ antifašizma.
U danima kad se ondašnji premijer divio Ahmadinedžadu Crna je Gora dobila svoju verziju iranskih Čuvara (kontra)revolucije. Istina, još uvijek, makar vidno, ne i naoružanu (ne bjehu „provaljene“ još prepiske iz SKY aplikacije), ali budnu i spremnu na reakciju kad god namirišu ogrešenje o „vrijednosti“ novoga poretka.
Problem je, međutim, nastao kad su se Čuvari kontrarevolucije, umjesto da svojim krivičnim prijavama ili otvorenim prijetnjama zastraše i ućutkaju kritičku javnost, suočili s neočekivanom reakcijom onih koje nije moguće zastrašiti i slomiti tek tako. Ubrzo je kontrarevolucionarna kamarila napuštila tu svoju strategiju, procijenivši da će kad preuzmu sve instance moći, spin diktatura polučiti bolje rezultate od direktnoga nasilja i terora.
Kad je prije desetak dana na mejl ustanove u kojoj radim stigao dopis nekakve fondacije „Bjelopavlićki učitelji 1916.“ s listom pitanja vezanih za korišćenje ćirilice i to u formi koja nema veze sa Zakonom o slobodnome pristupu informacijama, na koji se pozivaju, već djeluje kao inkvizicija, pa kad sam još prije nekoliko dana na crnogorskim portalima pročitao vijest da je isti dopis poslat i drugim obrazovnim ustanovama, postalo mi je jasno da se u novim okolnostima direktnoga ulaska eksponenata velikosrpskoga fašizma u Vladu oživljava i rad Čuvara kontrarevolucije.
Da ne treba imati nikakvu dilemu po tom pitanju, uvjerio nas je i direktor te fondacije, Krsmanović izvjesni Manojle, u autorskom tekstu na profašističkome Rektorovom portalu In4S, u kojem objašnjava motive za pokretanje ove kampanje zastrašivanja javnih ustanova, dičeći se time kao da je priskrbio samu olimpijsku medalju.
22U skladu s onom – ne kune majka sina što kocka, no što se vadi, Krsmanović narečeni Manojle sa stranica In4S-a je zagrmio:
„Суочени на сваком кораку и са свакодневном дискриминацијом ћириличног писма од стране државних институција, установа и јавних и локалних предузећа, одлучили смо се да се прво позабавимо овим питањем. У претходном периоду, захтјевом за слободан приступ информацијама, контактирали смо путем мејла више од 400 црногорских институција, јавних установа и предузећа са циљем информисања о поштовању члана 13. Устава Црне Горе у погледу о равномјерној и равноправној употреби ћириличног и латиничног писма. Наравно, евентуално непоштовање овог члана Устава директно покреће поступак код Управе за инспекцијски надзор ради кршења права на употребу језика и писма, које је понављам загарантовано Уставом, али и релевантним међународним прописима чији је Црна Гора потписник.“
A sad da vidimo što o ovoj fabrikaciji ima reći član 13 Ustava Crne Gore:
„Službeni jezik u Crnoj Gori je crnogorski jezik. Ćirilično i latinično pismo su ravnopravni. U službenoj upotrebi su i srpski, bosanski, albanski i hrvatski jezik.“
U Ustavu Crne Gore, dakle, eksplicirano je da su ćirilično i latinično pismo „ravnopravni“, no Krsmanović gorepomenuti Manojle domišlja da Ustav propisuje njihovu „ravnomjernu i ravnopravnu upotrebu“, o čemu u Ustavu nema ni slova. A razlika između ustavne ravnopravnosti i ustavom nepropisane ravnomjernosti je onaj đavo (Pu – pu – pu! Anatemate!) koji se krije u detaljima i koji cijelu kampanju Čuvara kontrarevolucije zapravo obesmišljava.
Krsmanović notorni Manojle ne zna ništa ni o tradiciji ni o pismenosti, već su mu samo poštapalica za dosljednu službu mamonu genocidnoga velikosrpskog fašizma, kojem je svaka Drugost vječita meta
Da bi pojačali argumentaciju za svoje prijetnje, Čuvari kontrarevolucije pozivaju se na mišljenje Ombudsmana, koje ni u čemu ne podupire njihovu tezu o „ravnomjernosti“ i na izvjesnu odluku Višega suda koja je u cijeloj priči irelevantna. Najviši pravni akt, Ustav Crne Gore, dakle, propisuje ravnopravnost ćiriličnoga i latiničnoga pisma, ali ni Ustav ni bilo koji zakon, uredba ili kakav drugi akt ne propisuju ravnomjernu upotrebu pisama, jer ustavna ravnopravnost bila bi obesmišljena aktom koji bi je prekrojio u ravnomjernost. O virtuelnim „relevantnim međunarodnim propisima čiji je Crna Gora potpisnik“ da i ne govorimo!
U odsustvu pravne argumentacije Čuvari kontrarevolucije posežu za istorijskim konfabulacijama kako bi se izborili za status trajne žrtve, zloupotrebljavajući tako i one učitelje iz 1916. i one profesore iz 2004. godine kojima se danas pridijeva oreol mučenika. To što je jedan broj nikšićkih profesora odbio učestvovati u nastavi tada preimenovanoga nastavnoga predmeta Maternji jezik, Krsmanović stanoviti Manojle prikazuje kao krimen crnogorskih prosvjetara koji nijesu stali uz svoje kolege što su tražile opstanak monopola srpskoga jezika u crnogorskome obrazovnom sistemu.
Dakako, paralela između 1916. godine i austrougarske okupacije i 2004. godine nije slučajna, no bi trebala ilustrovati navodno okupatorski karakter i one vlasti koja je nakon nešto više od decenije koliko je u crnogorskom obrazovnom sistemu postojao predmet „Srpski jezik i književnost“ odlučila da naziv nastavnoga predmeta učini prihvatljivijim za sve govornike jezika čiji su standardi proizašli iz štokavskoga jezičkog sistema.
Laž o nekakvom progonu, u duhu tvrdnji bivšega patrijarha Irineja da je Srbima lakše bilo u NDH-a nego u Crnoj Gori do 2020. godine, decenijama je kreirana i forsirana nasuprot stvarnome stanju, u kojem je od 2011. godine i srpski s drugim štokavskim jezicima bio zastupljen u nazivu nastavnoga predmeta, a Studijski program za srpski jezik i književnost sve do 2008. godine bila jedina katedra nacionalne filologije u Crnoj Gori.
Uostalom – kad se već beśedi o „ugroženome srpstvu“, baš je ovih dana vođa novoga Velikosrpskog Rajha izjavio da su u Crnoj Gori 2012. godine primanja bila 50% veća nego u Srbiji, što će reći da su i Srbi u Crnoj Gori živjeli dvostruko bolje od svojih sunarodnika u Srbiji...
Kao i s ustavnom ravnopravnošću koju bez da trepne pretvara u ravnomjernost, tako je i s ovim „istorijskim analogijama“ Krsmanović dotičnom Manojlu svaka istina jednako mrska. Jedino, pak, za što znaju Čuvari kontrarevolucije je grozničava borba za „identitetski“ monopol. Otud i ovo ućerivanje straha oko ćirilice, koja je koliko obilježje srpske toliko i crnogorske, bosanske, hrvatske, makedonske ili bugarske kulture, da ne idemo dalje od južnoslovenskih jezika.
Ako je već zainteresovan za proučavanje i zaštitu ćirilice, Krsmanović navedeni Manojle morao bi znati, recimo, za zetsku (crnogorsku) redakciju staroslovenskoga jezika i osobitosti zetskoga pravopisa, dokumentovane još krajem XII vijeka, u Miroslavljevu jevanđelju (da je vidno drugačija od raške i da spomenik u najvećem dijelu ne pripada srpskoj jezičkoj tradiciji, pokazuju i potonje dvije stranice toga spomenika).
Kao što bi morao znati i to da je na terenu današnje Crne Gore, izvan manastirskih skriptorija (mada je i u rukopisima u njima nastalim mjestimično zastupljena) dominantni oblik ćirilice u ranome novovjekovlju tzv. zapadna ćirilica, odnosno bosančica, koju koriste i paštrovske suđe i novske age i šestanske vojvode i peraški kapetani i cetinjske vladike, a da to pismo Krsmanović citirani Manojle sasvim sigurno danas ne bi umio raščitati, koliko gođ se tobože borio za tradiciju i status ćirilice.
A kad je već zainteresovan za tradicionalna pisma u Crnoj Gori, morao bi se informisati i o glagoljici, čije je prisustvo u Crnoj Gori dokumentovano u XI–XII vijeku, latinici – na „narodnome jeziku“ korišćenoj od XV vijeka – na kojoj od kraja XVII vijeka nastaju najstariji zapisi tradicijske kulture na ovim prostorima, ali i o arebici i, recimo, fenomenu alhamijado poezije. Sve su to bogati slojevi crnogorske tradicije pismenosti, vrijedni pune pažnje i afirmacije.
Velim, mogao bi i trebao bi, kad bi ovoga Čuvara kontrarevolucije zaista interesovala tradicija koja nije produkt mitomanskih projekcija. Ali iz svakoga slova koje je napisao i svake rečenice koju je izgovorio, jal' na Gazimestanu jal' na protestu protiv Rezolucije o Srebrenici, sasvim je jasno da Krsmanović notorni Manojle ne zna ništa ni o tradiciji ni o pismenosti, već su mu samo poštapalica za dosljednu službu mamonu genocidnoga velikosrpskog fašizma, kojem je svaka Drugost vječita meta.
