Ništa nam ne može trajati kao ostaloj đeci. Izgleda smo i ovaj kliker pokvarili. Mada, kakav je bio i nije neka šteta.
Ništa u ovoj potonjoj, još aktuelnoj i krnjoj Vladi od samog početka nije bilo kako treba. Podrška koju su partije oko PES-a dobile od strane partija koje zastupaju interese Republike Srbije u crnogorskom parlamentu, a kojima je od strane izaslanika EU stogo zabranjeno da uđu u istu, proizvelo je neregularno i netipično stanje koje je po strukturi bilo veoma sklono disoluciji.
I, koliko god posljednje odluke Spajića izgledaju autodestruktivno po sam Pokret, a i Vladu, njoj neće samo on „glave doći“, već upravo ta uslovna podrška DF-a koja ovako nedefinisana visi kao kamen o vratu. Ali, da krenemo redom.
Zdravkovi anđeli
Počeci PES-a su počeci kraja one, sada se čini davnašnje, Vlade Zdravka Krivokapića. Njegovi „apostoli“ i „apostolice“ (nadam se da se ovako piše na rodno-senzitivnom jeziku) su čim je pala vlada u kojoj su bili ministri krenuli sa formiranjem pokreta.
Prostora za to je bilo i previše, „gap“ koji se stvorio padom DPS-a i procesom post-referendumske depresije independentista im je dao ogromno manevarsko polje.
Zvanično su se okupili oko ekonomske ideje o reformi cijelog sistema, dok je suštinski to, a sada je već izvjesno, bilo okupljanje koje se zasnivalo na kolektivnom iskustvu osnivača PES-a. A, ono se odnosilo na iskustvo zvano „biti ministar“. Bilo lijepo dok je trajalo, a trajalo je kratko i sada se trebalo potruditi da se ponovo desi i potraje makar kao DPS-u.
Ali, problem je bio u tome što toliko apostola nije moglo bez „Isusa“, a i na kraju se među njima našlo mnogo više od jednog Jude. U izvornoj situaciji je i jedan bio dovoljan da sve uništi, a vi sada sračunajte šta se sve može desiti sa toliko njih.
Quo vadis, Jakove
Prvi „judista“ u PES-u bio je Jakov Milatović, jedan od glavnih osnivača i idejni tvorac cijelog pokreta. Bio je jing Spajićevom jangu, bio je Momir njegovom Milu, bio je sve dok nije shvatio da će izgleda biti samo Brnabić njegovom Vučiću. To ga je lično pogodilo i brže bolje se presabrao i preko svojih nalogodavaca uspio minirati izbor Milojka Spajića za predsjednika države.
Ispostaviće se da se loše presabrao. Jer, kada je nedugo nakon njegove pobjede procesom slučajnog izbora na predsjedničkim izborima, onaj „mrski“ Spajić postao premijer, izračunaće da je ipak izvisio.
To mu, naravno, neće smetati da spletkari u Pokretu i da pokuša okrenuti što više ljudi od Spajića prema sebi.
Epilog ovoga je bio takav da je uspio da okrene samo tetku iz podgoričkog odbora u Skupštini grada i da sebe izbaci iz Pokreta.
Kažu da je glavna snaga (ovo „snaga“ može i sa navodnicima, a shvatiće oni koji znaju) koja mu se oduprala u PES-u i koja je zaštitila Spajića bio upravo Andrej Milović, aktuelni „na klocne“ ministar pravde. Ovo će nam biti važno za kasnije.
Nevolje u raju
Andrej Milović je od samog početka, a mnogo prije izbora za ministra pravde, sebe autovao kao glavnog ideologa PES-a i kao, kako će često reći, desnu ruku Milojka Spajića.
Istini za volju bio je on desna ruka i Jakova Milatovića tokom njegove predsjedničke kampanje. Sjetite se samo onog performansa na Cetinju kada je u stilu Mime Karadžića sa „pusti me, kume, sve ću ih pobit'“ uporno pokušavao da izvadi neki pištolj kojeg nikako da nađe iza pasa, izigravao i tel(e)obranitelja.
No, to nije puno potrajalo jer je i on skontao da kod Jakova može biti maksimalno savjetnik, a kod Spajića „gospodin“ ministar.
50I, tako je počela ta veoma intenzivna ali i suvše kratka politička ljubav između premijera i ministra. Kao i svaka avantura puna strasti i ova je prštala od ljubavi na početku. Toliko je „slatko“ bilo slušati Milovićeve izjave kako će on trpjeti udarce za njega, da će podmetnuti svoja leđa da zaštiti njegova... jer on je njegova - desna ruka.
Prve velike nevolje u raju desile su se nakon što je, ovo je zvanična verzija, Milović odbio da izruči turskog građanina Čamgoza njihovim organima gonjenja. Kažu da je ovo uradio na svoju ruku bez konsultacija sa Spajićem.
Da je ovo zaista tačno bilo bi logično da zbog ovoga snese konsekvence kao ministar, a ne kao član PES-a. Njemu se desilo ovo drugo – isključen je iz partije.
Ovo isključenje nije ništa suštinski promjenilo osim što se od tada Milović malo manje javno reklamirao i što je iz narativa izbacio svoju ulogu „desne ruke“.
Nego, kako je nastala ruka tako se pojavila noga. Ovoga puta ne njegova nego Spajićeva, i ne desna nego lijeva, upravo ona koja krasi sve velike šutere kroz istoriju.
Milović je sada na izlaznim vratima jer je njegov opoziv i zvanično pokrenut. I opet će zvanična verzija biti da se to desilo zbog neke banalne tehničke greške u tekstu i ponašanju.
Ono što je nezvanično, a šta je više nego očigledno jeste da je „njegova glava“ bila uslov DF da ne otkažu podršku Vladi. Iako se Knežević više puta zakleo da će skoro pa sigurno oboriti Vladu ukoliko se izglasa rezolucija o Srebrenici, to se ipak nije desilo jer Knežević i Mandić osim obećanjima odlično trguju i kadrovima.
A, ovaj „kadar“ se zamjerio i previše puta. Potonji put sa izjavama oko najavljene rezolucije o Jasenovcu, tako da Milović definitivno odlazi iz Vlade, a lideri DF-a će makar imati nešto da kažu svojim biračima kada ih pitaju: „Prevariste li nas ovo ponovo“.
