Nikad nisam razumio kukavice. Pogotovo ove naše, koje busanjem u prsi pokušavaju da zamaskiraju strah. Strah čovjeku kalja obraz često. Zbog tog straha je i spreman da učini svašta pogrešno, ili još gore, ne učini ispravno onda kad treba, a može.
To je očigledno ljudska priroda. Hrabrost se ne uči nego se čovjek jednostavno rodi s tim. Ili je imaš ili ne nemaš. Ja nisam znao da je među nama toliko ljudi nema. Recimo, fascinantno mi je to da neko nije smio reći svoju etničku pripadnost jer ga je bilo strah.
91Moji moralni principi mi ne bi dozvolili da se svoga roda postidim, pljunem na prađedovske kosti, i prepanem da javno rečem ko sam i što sam. Radije bih časno izvršio samoubistvo nego nečasno nosio tu bruku, pa sve da sam jedini koji zna za nju. Nažalost, milobrukovića nam nikad nije falilo, očigledno.
Završi se taj famozni popis i skapirasmo da u Crnoj Gori postoji određeni procenat ljudi koji imaju identitet od plastelina. Njegovo oblikovanje zavisi od toga kojih je stavova trenutna vlast. Bili su Crnogorci, sad su Srbi, a śutra će bit' što gođ bude trebalo.
Naša braća Srbi slave to što su u svoje redove primili kukavice i plastelince. Iskreno, ne vidim razloga za slavlje. To je kao kad među zdrave jabuke staviš trulu. No neka im ih, nama lakše.
To je jedini razlog vezan za popis zbog kojeg mi Crnogorci treba da slavimo. Što je talog sad tuđa briga. Na kraju, radije bih da kao časni nestanemo nego da nas je milion nečasnih. Na nekom drugom popisu će konvertiti pričati da ih je strah bilo da kažu da su Crnogorci. I proći će ta priča, svako voli da čuje te bajke, iako izazivaju gađenje.
Što se tiče popisa, generalno nema jednog razloga osim navedenog da mi Crnogorci budemo zadovoljni. Debakl srpskog projekta se nije desio jer smo mi sposobni da ga zaustavimo nego jer su oni nesposobni da ga sprovedu. To svakako nije nešto na šta vazda možemo računati. I ćorava koka nekad zrno ubode, pa će i oni ako im ga puštimo.
U suštini, viđeli smo kako prolazi nacija bez nacionalnog programa. Za to možemo kriviti elitu koja je imala mnogo godina da taj nacionalni program napravi. Nije to učinila i što je najgore gušila je svaki pokušaj drugih da to čine. Sada živimo produkt takvog pogrešnog djelovanja.
Drugi su radili i upirali, više manje uspješno, ali ipak uspješno. A mi? Đe smo mi sad? Dokle će Crnogorci lutati kao muva bez glave u vlastitoj državi? Ovo je potonji momenat da nešto krene da se radi. Ali da se radi, bez koristi, jer čim se pomenu neke pare piši propalo. Patriotizam je stvar iskrenih emocija, a ne nadoknada i honorara.
Crnogorcima samo treba otvoriti oči. Na posljetku, kod nas ne postoji etnička podjela. Samo kulturoliška i normativna. Svako odstupanje od normalnog ośećaja pripadnosti ovim kršima je zbog nemogućnosti odupiranja mitomanskom nacionalizmu i babologijama tradicionalizma.
Kad to preśečemo, stali smo nogom za vrat glavnom neprijatelju.
