''Politika to je đavo, tu ti svako svakog vara, a sve ti se vrti oko dobre ćese para'', zborio je kralj Nikola. Kad malo bolje pogledamo, crnogorska politika, pogotovo ova posttridesetoavgustovska, maksimalno je fokusirana upravo na to – da se zasite ogromni apetiti koji su toliko dugo čekali da i njih malo zapa'ne da državu oglođu. I da iza sebe ostave pustoš, kako se nikad ne bi oporavila.
Dok se država pljačka, a njeni temelji uništavaju za račun neke druge zemlje, premijer nam maže oči barometrima, Evropom i pričom o nekakvom jedinstvu. Spajić priča o integracijama, a zna i sam da se sa Andrijom Mandićem taj put ne može ni graditi ni preći. Sa njim bi jedino mogli do Trebinja ili Bileće, i ni pedalj dalje!
64Može Mandić da priča što gođ oće evropskim zvaničnicima, kad ga mi ođe odlično poznajemo i znamo što misli i što mu je cilj. Njegovo pravdanje po svijetu služi isključivo da bi pokušao da (p)ostane koliko toliko prihvatljiv Zapadu, i da se niko ne buni zbog njega i njegove pozicije. Međutim, svi znamo da sa njim napretka nema.
U nekoliko lokalnih izbornih ciklusa koje smo imali u potonje vrijeme, viđeli smo ogromno nezadovoljstvo građana trenutnom vlašću koju predvode PES, Demokrate i nekadašnji Demokratski front. Ova rušilačka koalicija na sebe je uzela zadatak da Crnu Goru uvede u Evropsku uniju do 2028. iako se to neće desiti, jer to nije njihova ideologija, a i zadatak im je totalno suprotan.
Sa druge strane, imamo dva opoziciona bloka, onaj najveći okupljen oko DPS-a, koji je pokazao stabilnost i rast, i onaj mali sačinjen od grupacije koju predvode Jakov Milatović i Dritan Abazović. Takozvani tas na vagi i u suštini naša najveća tragedija.
Iako mislim da je Milatović davno odlučio svoje poteze i to što će i sa kime će, jako je problematična politička situacija u kojoj imamo malu grupaciju od koje toliko puno zavisi, a koja nije doživjela demokratsku zrelost. Zapravo, ni njihovi birači je nisu doživjeli, iako istovremeno ne znaju ni sami koja je to njihova politička opcija.
Glavni argument za neprihvatanje koalicije sa DPS-om su krađe, kriminal, nepočinstva i ostale nedokazane tvrdnje. Kriminalizovanjem DPS-a i njemu ideološki bliskih političkih subjekata, post-tridesetoavgustovske snage dokazuju nepostojanje demokratskih kapaciteta i potvrđuju svoju skrivenu agendu.
Četiri godine nakon, neki se i dalje pozivaju na tridesetoavgustovsku volju naaaarooda. Kao da nije od tada prošlo toliko vremena, i kao da ne živimo u sasvim drugom političkom trenutku. Izgleda će neki da ponavljaju tu matricu i za deset godina. Naravno, nije njima do 30. avgusta, no ih je strah za svoje foteljice koje su tek malo ugrijali.
Satanizovanje DPS-a i ostalih više ne pali. To je svakome jasno, pogotovo na primjeru Demokrata, kojima je to jedini politički argument i koji bukvalno bez DPS-a na vlasti ne mogu da postoje, jer su se izgradili na mržnji. Ne pomažu ni sve moguće zapošljene zaove i jetrve, partija doživljava kolaps, srećom. Građani su dali sud da ih ta priča više ne interesuje.
Gospodo, imali ste četiri godine dana da istražite, otkrijete i procesuirate odgovorne za ono što ste godinama tvrdili. To se nije desilo, i vrijeme je da položite račun za vlastiti (ne)rad.
Sa druge strane, Jakov Milatović se nalazi u nebranom grožđu. Izbor mu se svodi na sa jedne strane dojučerašnje političke saveznike i prijatelje sa kojima je razmijenio najgore bljuvotine i koji su gledali da ga na svaki način uklone, a sa druge DPS i strah da ga zbog te saradnje ne kazne vlastiti birači. Muke Tantalove, čini se na prvi pogled. A zapravo izbor je veoma lak i racionalan. Ko želi da objektivno i iskreno sagleda.
Kao što već rekoh, ovi pregovori će poslužiti da pojedinima padnu maske. Pokazaće se je li cilj Evropa i građanska država, ili pak postoji i skrivena agenda kreirana od Crkve Srbije, koja ne dozvoljava bilo kakvu saradnju sa zdravim opcijama. No, bojim se da tu na kraju ni neće biti nikakvog dvoumljenja, jer već nam se crno piše kad toliko puno zavisi od onih koji su Crnu Goru predali na žrtvenik tuđoj državi.
