I onda je došao taj dan. Radi se od kuće. Spoljni svet se ubrzano sužava. Život, kao moćna oseka, počinje da se povlači. Ostajemo izolovani na nepoznatom terenu, u prostoru neizvesnosti i straha kome je ime Covid-19.
Svakodnevna vanrednost: I već dve nedelje tako. Vanredno stanje. Policijski čas od pet posle podne do jutra. Resetovanje dnevne rutine. Pranje ruku, nabavka, pranje ruku, prezuvanje, pranje ruku, raspakovanje, pranje ruku, dezinfikovanje - i dodirivanje same granice paranoje.
Preslaganje prioriteta. Redakcija radi na daljinu. Nismo više ni početnici. Viber grupe kolegijuma, redakcije, lektora, tehnike… aktiviran skajp, grupe za četovanje sa fotografima, sa novinarima, sa prelamačima novina… Televizor stalno uljučen, opsesivno praćenje vesti. Aktivirana veza sa agencijama. Telefoni ne prekidaju da zvone… Sve funkcioniše. Gotovo nestvarno precizno, kao apokaliptični prizor iz budućnosti. Susreću se samo glasovi, ne ljudi. Mimoilaze se vibracije i talasi u vazduhu, putujući…
Opseda me misao, da li je to trejler nekog novog sveta u kome ćemo živeti i čiji se obrisi naslućuju. Strahujem od preterane kontrole i ponovo iz biblioteke vadim Fukoovu knjigu Nadzirati i kažnjavati.
Čini mi se da se prvobitna egzistencijalna panika polako smiruje.
Ili ipak samo menja forme?
Jer, u Beogradu javni prevoz više ne radi. Pijace su otvorene tri dana u nedelji. Zatvoreno je sve osim pojedinih prodavnica i apoteka. Za nama su dani maničnog kupovanja maski, rukavica i sredstva za dezinfenkciju. Sebičnu ljudsku prirodu, u kojoj ne postoje drugi, zauzdale su samo nestašice i ograničenja kupovine. A onda su, ipak, primeri solidarnosti i uzajamnosti počeli da se probijaju kroz tu gustu armaturu nezajažljivosti. Ovo je, uostalom, vreme u kome se ogledamo u svojim postupcima. Lakmus za našu traumatičnost i za naše slabosti. Socijalne i mentalitetske.
Primarni strahovi: Ponovo me šokiralo koliko je strah od gladi ovde snažan. Vuku se torbe, kese i kolica sa hranom, pune se frižideri, zamrzivači… traži se ulje, brašno, kvasac… Glad ovde nikada nije samo realna, mnogo je više genetska i arhetipska. A teško je i nahraniti onih sedam gladih dedova koji zavijaju u stomaku svakom ovdašnjem čoveku. Zato se gomila, gomila i gomila… Hrana je uglavnom prvi odgovor na rečenicu koja se poslednjih nedelja najčešće izgovara: Ostanite kod kuće!
A ostati kod kuće pokazalo se nije psihološki baš tako lako savladiva prepreka. Strah od izolacije usijao je telefone. Važno je povezati se, ostati u kontaktu, u grupi, ne biti sam… Mobilni su zagušeni porukama i savetima kako da se zaštitimo od virusa, iskustvima lekara ili pacijenata iz Kine i Italije, preporukama… Delite, delite… Nepodnošljiva količina «ekskluzivnosti» besomučno se reciklira i perpetuira. A onda je smenjuju klipovi, vicevi, uspele i neuspele duhovitosti kao odbrana od zebnje koja se širi.
I onda je došao taj dan. Radi se od kuće. Spoljni svet se ubrzano sužava. Život, kao moćna oseka, počinje da se povlači. Ostajemo izolovani na nepoznatom terenu, u prostoru neizvesnosti i straha kome je ime Covid-19.
Nemiri i spokoj sjećanja: I sama sam imala adaptacionu krizu na obavezan ostanak kod kuće. Prvih nekoliko dana uradila sam sve ono za šta mi je uvek nedostajalo vremena. Oribala i poslednju fleku na tiganju i šerpi, orezala ruže na terasi… pokušavala da pronađem još nešto što neodložno moram da uradim, plašeći se i sama imaginarne praznine. Složila sam detaljno ormare, biblioteku, fioke pisaćeg stola, police, a onda papire, zapise, pisma…
I pronašla trenutak spokoja u tom nostalgičnom dodiru prašine, u mirisu zaboravljenog. I dok sam dodirivala te papire, pokušavajući da sastavim imaginarni hologram naših života, pod vrhovima prstiju kao slepac osećala sam azbuku svetlosti davnog vremena koje se otvaralo predamnom. Obradovalo me osećanje da će ovo vreme možda biti prilika i za dodir uspomena.
Ipak, u početku nisam imala koncentraciju za duga čitanja. Tišina nije isto što i mir. Misli su mi bile ispresecane vestima koje su dopitale iz neprekidno uključenog televizora. Remetili su ih brojevi zaraženih i brojevi umrlih koji su se velikom brzinom uvećavali. Kao porazna dnevna statistika civilizacije koja je negde pogrešila prateći samo miris novca - i sad plaća cenu za to. Čak i u medicini.
Deprimiraju me i dalje slike sa ulica kojima se, disciplinovano, uz obavezno rastojanje, kreću ljudi sa maskama i u gumenim rukavicama. Dugo ne mogu da se oslobodim lica beskućnika šćućurenih u prolazima pred policijski čas i njihovog razorno bespomoćnog pogleda. Smeta mi gotovo sablasna tišina koja odjednom stigne sa ulica koje se brzo prazne u rano poslepodne pretvarajući Beograd u grad bez ljudi.
Prve nedelje pojave epidemije zaraženi od virusa Covid 19 bili su nepoznati ljudi. NN lica iz Beograda, Niša, Novog Sada, Kikinde... A onda su to postali sasvim konkretni ljudi, naši poznanici, prijatelji, kolege... Neki su u karantinu, neki u samoizolaciji a neki u bolnici na respiratoru. Vesti o njima javljaju prijatelji lično ili poznanici preko društvenih mreža. Preslišavamo se, pokušavamo da se setimo kad smo gde bili i sa kim, kad smo i u kojoj prilici poslednji put sreli nekoga ko je inficiran. Lakne nam kad shvatimo da je to bilo pre tri ili četiri nedelje.
Normalnost neuobičajenog: Poslednjih nekoliko dana osećam kako se naglo pojačava briga za drugoga. Sve češće čujem ljude da kažu kako bi teško podneli saznanje da su nekome preneli virus, da je taj završio na respiratoru ili da su mu ugrozili život. Tako se sve više ljudi čuva da bi čuvalo drugog. To je dobra vest u moru loših kojima smo izloženi.
Adaptiramo se polako na nenormalne okolnosti. Koliko juče slike više stotina kreveta u centralnoj hali na Beogradskom sajmu, koje je vojska pripremala za prijem i izolaciju lakše obolelih, izgledale su kao apokaliptične scene iz filma Stivena Soderberga, a danas već postaju naša svakodnevica - život sa sumornim pejzažom u kome pokušavamo da sačuvamo oaze normalnosti i bliskosti.
Noć, kako je to neko rekao pre mene, nikada nije tako gusta da se u njoj ne bismo mogli oglednuti. U ovoj noći koja je zadesila svet videćemo se kao ljudi, ali će se u njoj videti i globalna društva i ova naša lokalna, globalne politike ali i ove naše lokalne politike i vlasti. Opšte je mesto da posle pandemije svet neće izgledati isto.
A noći, pod policijskim satom i u vanrednom stanju, neverovatno su iskustvo praznine i tišine. Boja svedena na ravnu liniju. Crno – kao crta povučena grafitnom olovkom. I verovatno zvuči paradoksalno, ali čak ni san ne ulazi lako u mrak. I njemu je crno. Zato noću dugo gledam kroz prozor. U moju sobu ulazi večernje svetlo. To su prozori prestonice. Kao svetlucave tačke pobacane i veštim potezom uhvaćene u ogromnu mrežu mraka. Nema granice između zvezda i prozora koji su postali svetleće tačke.
Da parafraziram Bodrijara, mentalni spektakl usred pustinji noći. Zaronjena u njenu beskonačnost postajem i ja tačka koja svetli, ako je nečije oko, s druge strane mraka, uhvati.
I to je post moderna mutacija poruka - u gradu bez ljudi.
