''Ko se jednom robovat nauči, od njeg nikad slobodna čoeka'', reče Njegoš. I zaista je tako. Pogotovo kada su Crnogorci u pitanju. Moje iskustvo sa analiziranjem njihovog mentaliteta me naučilo da se tuđi obraz ne spašava, pogotovo ako taj neko ne želi da ga sačuva sam sebi. Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi.
Isto tako mi je vazda fascinantno bilo kako nekim Crnogorcima sudbina daje šansu iznova i iznova da u istoriji ispadnu veliki, a oni svaki put izaberu da budu mali. I generalno to biva zbog nedostatka elementarne hrabrosti. O konceptu ovog teksta razmišljam evo već neđelju dana, i sve sam se nadao da neću morati ni da ga pišem, ili bar ne toliko radikalno. Nažalost, iskustvo je potvrdilo moje sumnje u potpunosti i realnost mi nije dala ni milimetar prostora za alternativni i meni idiličan scenario.
59Jakov je „slomio kičmu“. Sam sebi. Nije uspio da odoli pritiscima svakakvih opskurnih likova, popova, posjeti Zdravka Krivokapića, i svih ostalih koji su ga osuli molbama, kletvama i prijetnjama. Poklekao je i - nestao. Kao da ga nikad nije ni bilo. Toliko je malo trebalo da ono što se naziva predsjednikom Crne Gore postane najnegativniji lik na njenoj političkoj sceni.
Prosto, mislim da nema osobe u državi koja o njemu ne misli loše. Iz razloga jer je on sve suprotno od onih vrijednosti i osobina koje ljudi cijene.
Ne znam samo kako je taj momčić bez trunke harizme uopšte uspio da nas potonjih nekoliko mjeseci ubijedi da je on kao neka suprotnost vlasti i njihovom načinu vladanja. Glumio je Jakov da je voćka čudnovata, a zapravo je čvrstine kao i klupko paučine. Ponadasmo se i prevarismo se. Nije nas prevario Jakov, nego mi sami sebe jer smo po hiljaditi put pomislili da je neko stekao hrabrost, zaboravljajući da hrabrost nije nešto što se stiče, nego se čovjek sa tim rodi. Dako se na ovome naučimo.
Jakov je ovime potpisao svoj politički kraj. Nije mu ostalo ništa bez da do kraja mandata ćuti i skriva se od očiju javnosti i prsta naroda. A nije da nije imao šansu. Milatovićev odlazak u vlast sa pro-evropskim partijama mogao je biti veoma ljekovit i za njega i za kompletnu emancipaciju crnogorskog društva i napredak uopšte.
Milatović je mogao postati lider tradicionalnijeg sloja crnogorskog društva i konačno ga iščupati iz zagrljaja četničkih snaga i Andrije Mandića koji na svaki način pokušavaju da unište ovaj tradicionalno konzervativni dio crnogorske populacije i prevedu ga u ekstremno srpski blok.
Međutim, od toga očigledno nema ništa. Malo rukah malena i snaga. Ipak su to istorijski procesi, a za istorijske procese su potrebni lideri. Milatović to nije i nije imao snage da iznese tako bitnu odluku, a kamoli da je realizuje.
Ova sveobuhvatna komedija vezana za formiranje vlasti u Podgorici pokazala je svu nemoralnost koju baštine perjanice takozvanog 30. avgusta. Laž, prevara, podmetanje, izdaja... Dug je spisak.
Ko bi rekao da se ''veliki vjernici'' služe tim stvarima. Još jedan od dokaza koliko je cijeli koncept litija, popova i svega ostalog jedna velika prevara. Na kraju, ja sam do prije neki dan stvarno mislio da se ljudi za riječ drže, a ovi očigledno ne, već za rogove. Pa, da ih tako od sad i tretiramo...
